Ko je uništio Man Buker nagradu, Amerikanci ili veliki izdavači? Buker, jedna od najuticajnijih književnih nagrada, mnogo se promenila od 2014, od kada američki autori, a sa njima i veliki izdavači imaju pravo da apliciraju.

Žalopojke na račun Man Buker nagrade su važan deo britanske tradicije. Od kada je ustanovljena 1969. godine, kritikovana je zbog imperijalističkih konotacija, nespremnosti da rizikuje, i iznad svega zbog iskvarene uskogrudosti. Iako je svaki pisac iz Komonvelta mogao da aplicira, o pobedniku je odlučivao mali i incestuozni krug londonske elite. Godine 2001, romanopisac A.L. Kenedi opisao je Buker kao nagradu o kojoj se odlučuje na osnovu toga “ko zna koga, ko spava sa kime, ko kome preprodaje drogu, ko je s kim u braku, na koga je red.”

Tokom poslednjih nekoliko godina, sa druge strane, glavna pritužba na račun Bukera jeste da nije dovoljno uskogrud. Godine 2013. najavljeno je da će od naredne godine i Amerikanci moći da se kvalifikuju za nagradu. Dreka se digla odmah, potrajala i bila veoma british. Džulijan Barns je ovu odluku nazvao “šašavom”. A.S. Bjat je izrazila zabrinutost da će identitet nagrade biti razvodnjen. Urednica magazina Granta En Medouz se zapitala da li će se to odraziti na štetu manje poznatih pisaca. “To znači da će nagradom dominirati veliki izdavači, koji možda neće previše da rizikuju”, rekla je BBC-u. “To bi moglo da nagradu učini neverovatno elitističkom.”

U sredu (članak je izvorno objavljen 15. septembra 2017, prim. prev.), Buker je četvrti put objavio uži izbor otkada se otvorio za Amerikance i prvi put od kada je Pol Biti postao prvi Amerikanac koji je dobio nagradu prošle godine. To predstavlja najgori strah svih onih koji su kukali zbog odluke da se puste Jenkiji. Tri od šest knjiga su napisali Amerikanci: prvi roman Džordža Saundersa “Linkoln u Bardou”, Pol Osterov “4321”, koji je izgleda odabran jer ima 1000 stranica i zato što je Oster neverovatno popularan u inostranstvu, i romaneskni debi Emili Fridlund “Istorija vukova”. Lista uključuje i dve knjige koje su napisali Britanci: višegodišnja kandidatkinja Ali Smit i “Jesen”, kao i još jedna debitantkinja Fiona Mozli sa knjigom “Elmet” – kao i britansko-pakistanski autor Mosin Hamid “Exit West”.

Sa dvoje debitanata romanopisaca u užem izboru, Buker ostaje odan svojoj reputaciji da probija autore i da nagrađuje one koji još uvek nisu poznati. Ali samo donekle. Četiri godine nakon odluke da otvori svoje priznanje Amerikancima, Buker je doslovno postao neraspoznatljiv među svojim takmacima. Postao je upravo ono čega su se mnogi bojali: korporativan i šašav.

Odluka da se uključe Amerikanci – da se, konkretno, nagrada pretvori u zgoditak za najbolji roman napisan na engleskom jeziku – sigurno je doneta iz ekonomskih razloga. Prestiž književne nagrade u velikoj meri zavisi od sponzora. One nagrade koje nemaju novčanu komponentu, kao što je nagrada National Book Critics Circle, ne mogu da se takmiče sa onim nagradama koje tu komponentu imaju, kao što je National Buk Awards. Sponzori, zauzvrat, hoće da budu sigurni da podržavaju najveću i najbolju književnu nagradu.

Godine 2013, Buker je bio u nekoj vrsti trke u naoružanju sa nagradom Folio, koja se od te godine dodeljivala piscima bilo koje nacionalnosti koji pišu na engleskom. Ovo je očigledno zaplašilo organizatore Bukera, koji su podneli tužbu, dok su odvojenu nagradu Man Buker Internacional pretvorili u nobelovsku nagradu za životno postignuće za pisce koji ne pišu na engleskom. Potez se isplatio: nagrada Folio je utihnula 2014, iako se 2017. vratila, ali samo kao senka pređašnje sebe.

Podjednako je važno što su se promene u Bukeru dogodile zajedno sa istanjivanjem membrane koja deli američku i britansku književnost. Ujedinjenim Kraljevstvom, kao i Sjedinjenim Državama dominira Penguin Random House. Drugi veliki britanski izdavači (Hachette, HarperCollins, Macmillan, Simon & Schuster) veoma liče na druge velike američke izdavače. Kada sam prošle godine bio u Ujedinjenom Kraljevstvu, šokirala me je sličnost izbora knjiga. U suštini je bio isti, sa izuzetkom knjiga koje su se bavile britanskom politikom.

Novi Buker je, drugim rečima, samo odraz širih promena u izdavačkom svetu. Globalno izdavaštvo, kao i globalna književnost, sve je više homogeno. To ne znači da heterogeno raznovrsne knjige ne bivaju objavljene i prepoznate, već samo to da se stubovi naše kulture sve više dele na svim nacionalnim meridijanima. Pišući o ovome 2015, Stivi Marsden je razložio kako je Buker postao naklonjeniji konglomeratima, čak i pre nego što su se umešali Amerikanci:

Od 75 knjiga koje su se našle u širem izboru između 2010. i 2015, 23 je došlo iz Penguin i Random Housa (dva izdavača koji su se spojili 2013. da bi postali Penguin Random House). Drugi konglomeratski izdavači, kolege Penguin Random Housea, takođe su bili veoma uspešni tokom ovog perioda. Hachette (Hodder & Stougton, Sceptre, Virago, Neadline Review) imali su 9 knjiga na listi. Holtzbrinck, vlasnik Pan Macmillana, i News Corporation, vlasnik Harper Collinsa, dobili su po sedam i pet. To ostavlja 31 nominaciju da se raspodeli među nezavisnima.

Razlog zbog kojeg konglomerati prolaze tako dobro jeste taj što mogu da prijave više naslova koji će biti uzeti u razmatranje. Veliki izdavači imaju mnogo imprinta (ćerka firma izdavačke kuće, prim. prev.), što im omogućava da prijave više knjiga, što opet rezultira većim brojem nominacija. Velikim izdavaštvom dominiraju Amerikanci, tako da nije čudo što su Amerikanci počeli da dominiraju i Man Buker nagradom.

Prva velika žrtva ove konsolidacije jeste svet nezavisnog izdavaštva, koji je generalno skloniji da objavljuje romane koji probijaju granice proze. Oni su prisiljeni da se takmiče sa desetinama knjiga iza kojih stoje moćni konglomerati, knjige koje, uzevši u obzir njihovu uticajnost,  dobijaju smanjenu kritičku pozornost. Buker je nastavio da obavlja zavidan posao nominovanja romanopisaca debitanata, ali autori iz sredine liste su istisnuti napolje. U međuvremenu, korporativno izdavaštvo sve više postaje zavisno od velikih imena (videti: Džordž Saunders, Pol Oster) i bestselera. Književne nagrade – nadajući se da će ostati relevantne u kulturi koja je isprana drugim mogućnostima zabave, i nenaklonjene trošenju svoje medijske pažnje na opskurne autore – ispratile su ovaj trend.

Druga žrtva su autori koji ne potiču iz Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva. Buker ima dugačku tradiciju nagrađivanja pisaca koji dolaze izvan U.K, kao što su Arundati Roj, Majkl Ondatje, Džon Banvil i Nadin Gordimer. Pošto su se Amerikanci dograbili prostora na širim i užim listama, manje je mesta za ovakve pisce, čija perspektiva strašno nedostaje u korporativnom izdavaštvu. (Imajući ovo u vidu, književne nagrade su svejedno nadmašile izdavačku industriju kada je u pitanju raznovrsnost.)

Postavši nagrada za književnost na engleskom jeziku, Man Buker je izgubio svoj identitet britansko/komonveltske nagrade. Ovo je, ironično, veliki gubitak naročito za Amerikance. Kao što je Ron Čarls napisao za The Washingotn Post, Amerikanci su veoma dugo bili zavisili od Bukera u smislu otkrivanja šta se događa van njihovih obala.

Ali ovo je gubitak i za sve druge, takođe; za britansku čitalačku publiku koja je već preplavljena knjigama Pola Ostera i Džordža Saundersa; za globalnu zajednicu pisaca koji su izgubili pristup važnoj anglo-američkoj čitalačkoj publici; i globalnoj zajednici čitalaca koji čitaju istih 20 knjiga svake godine.

Ovo je ironija doba u kojem živimo. Tehnološke promene su učinile mogućim da čitamo šta god poželimo, u bilo kojem trenutku. Ali to se poklopilo sa razdobljem takve ekonomske koncentracije koja nije viđena još od Zlatnog doba, i istovremenim propadanjem medija posvećenih umetnosti i kulturi. Man Buker nagrada nije velika kao što je nekada bila, da. Ali to je zato što se sam književni svet smanjuje.

Tekst: Aleks Šepard
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: newrepublic.com