Kako živeti kao mali princ Jesam li još u stanju da razgraničim ono što je hitno i ono što je važno u stvarima koje radim svakog dana, jedno je od pitanja koje je sebi postavio Stefan Garnije čitajući ponovo knjigu “Mali princ”.

Ilustracija iz originalnog izdanja

“Svi odrasli nekada su bili deca, ali samo neki među njima se toga sećaju”, napisao je Antoan de Sent Egziperi u Malom princu. Francuski pisac Stefan Garnije vratio se posle mnogo godina ovoj knjizi, ali ne da bi se sakrio iza dečjeg poimanja sveta, nego da bi se kao sredovečni, savremeni čovek podsetio lepote Sent Egziperijevog pripovedanja i mudrosti sačuvane u ovom delu. Ishod je knjiga Kako živeti kao mali princ, sa podnaslovom “Vodič za odrasle na putu ponovnog otkrivanja mašte, avanture i divljenja”, objavljena nedavno u Francuskoj, a ovih dana i na engleskom u izdanju kuće Cronicle Prism. U svakom od poglavlja, navodi izdavač, Garnije nas podseća na suštinski važne lekcije o tome kako biti buntovan i nekorumpiran, kako ostaviti trag u svetu, kako se osloboditi predrasuda drugih, pustiti sve kraju i biti sam… Prenosimo ovde odlomak iz knjige.

***

Kada sam prvi put pročitao Malog princa?

Znam, kao i svi drugi, da sam ga čitao. Ali šta mi je od svega tokom vremena ostalo u sećanju? Kada sam prvi put razumeo šta je to što je zaista želeo da mi kaže? I kakve sam lekcije naučio odatle u godinama koje su usledile?

Oh, da se vratim na prvi put… U vreme pre nego što sam odrastao. Pre nego što sam postao racionalista. Pre nego što sam zakoračio u svet odraslih, u svet za koji mi je rečeno da je stvaran. Prvi put… Pre nego što sam zaboravio.

“Bio jednom jedan mali princ”. Čak iako Antoan de Sent Egziperi nikada nije želeo da počne knjigu ovim rečima, dodavanje “bio jednom jedan” priči znači vratiti joj nešto njene magije i uneti u nju neke od snova kakve smo sanjali kao deca. I još verovati da magija zaista postoji. Mali princ mnogo je više od knjige, to je svetski fenomen, preveden na 300 jezika i dijalekata.

A opet, na stranu sav taj uspeh, priča o malom princu ostaje deo nas. To je priča koja je započeta u našem detinjstvu, a kako godine prolaze nastavlja da se oblikuje. Mali princ toliko je postao deo je nas samih da smo se ponekad odlučivali da se udaljimo što je moguće više od sebe da bismo sledili put odrastanja dugim koracima kad god bi se za to ukazala prilika. Taj put, staza odrastanja, vremenom postaje sve komplikovaniji da bi se sa njega skretalo.

Danas je Mali princ trag onoga što smo bili kada smo bili deca. Lik predstavlja ono što je nam je bila unutrašnja istina pre nego što je vreme prošlo. Kamen mudrosti je to, sposoban da promeni naš pogled na svet, pogled na život, ako tako odlučimo. Magični kamen koji deluje na naše misli sa ciljem da te visoke sive zidine koji se sužavaju duž puta odraslih pretvori u čipku sačinjenu od zlatnih niti, tako da ponovo kroz njih prodire svetlo, tako da na svakom zlatnom čvoru sunčevi zraci i njihova toplina osvetljavaju naš svet. Dok nastavljamo niz životni put, one nas zagrevaju za godine koje nam preostaju.

Ali šta ako ti je mali princ otvorio svoj dnevnik unutrašnjih putovanja da bi mogao da se vratiš na put i ponovo otkriješ svoj detinji pogled na svet koji je ponekad pomalo lud?

***

Reč “prokrastrinacija” postala je prilično pomodna poslednjih godina, u svim oblastima naših intimnih i profesionalnih života. Ispada da je Antoan de Sent Egziperi u svojoj knjizi napisanoj pre toliko godina predvideo ovakav razvoj stvari. Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra, kaže poslovica.

Kada nas mali princ upozorava da se štitimo od rasprostiranja baobaba na našoj maloj planeti, to se odnosi upravo na ideju da nikada ne bi trebalo da zanemarimo brigu o onome što je sam izvor našeg opstanka, čak iako nužno ne uživamo u tome.

Hitno i važno 

Jednako je bitno znati kako se određuje razlika između onoga što je hitno i onoga što je važno. Međutim, ovo je lakše reći nego uraditi, zar ne? Možemo li zaista da se svakodnevno vodimo ovom idejom? Prolazna zadovoljstva i beskorisne stvari koje nam troše minute naših dana zauzimaju previše mesta u našim životima, a mi im pridajemo tako mnogo značaja da vremenom postaje teško razlučiti šta nam je prijatno, potrebno, zabavno, životno važno ili korisno.

Dok sam bio mlad odlazio sam u stolarsku radnju sa ocem i jedan od mojih prvih zadataka bio je da menjam džakove sa piljevinom i iverjem kada se oni napune iza velikih mašina. Neki od tih džakova bili su veliki kao čovek, veći od mene. Morao sam da ih obujmim rukama, iznesem napolje i složim ih ispod tende. Bio je to fizički težak posao, posebno u tim godinama. Međutim, bio je to važan posao da bi ceo pogon nastavio da radi bez problema. Ako bi džakovi bili puni, mašine bi se prebacile u sigurnosni režim rada i nijedan komad drveta ne bi mogao da bude isečen ili izglačan.

Hitan zadatak bio je proizvodnja nameštaja, polica za knjige i kuhinjskih elemenata za mušterije da bi firma mogla da postoji. Ali najvažnije je bilo obezbediti da nameštaj može da se pravi, a jedna od predispozicija za to bila je da mašine nastave da nesmetano rade. Moj zadatak bio je samo karika u lancu, ali je to zaduženje bilo od ključne važnosti da mašine funkcionišu, tako da se džakovi pune, a da na podovima nema nikakvih otpadaka drveta. Tako su stolari i majstori za vitrine mogli da rade svoj posao, a monteri su mogli da sklapaju ta mala umetnička dela u domovima mušterija.

Pripadao sam tom miljeu kao dete. Bio sam deo posla koji je bio važan, iako ne nužno hitan. Sećam se Bernarda i Roberta, koji više nisu među nama, ali su radili u pogonu i voleli su da me bacaju u gomile piljevine. Nekako sam uvek uspevao, sa mnogo muke i mnogo smeha, da se izbavim.

Jesam li još u stanju da razgraničim ono što je hitno i ono što je važno u stvarima koje radim svakog dana? Nisam siguran. To mi je mali princ rekao dok sam ponovo čitao knjigu.
“Šta je najvažnija stvar da bi radio to što radiš? Da pišeš svaki dan”, pitao me je mali princ.
“Da brinem o sebi”, odgovorio sam.
A on mi je rekao: “Misliš… ono što ne radiš uvek”.

Iako dajem sve od sebe da shvatim razliku između onoga što je hitno i onoga što je važno u mom svakodnevnom životu, poput mnogih ljudi, i dalje ne znam kako da do kraja poslušam savet malog princa.

A ti? Koje su to najvažnije i najhitnije stvari u tvom životu? Uspevaš li da vidiš razliku među njima? Šta su baobabi u našim životima na koje treba da pazimo da nas ne napadnu? Nikada ne zaboravi da vodiš računa o najvažnijim stvarima, podseća nas mali princ. Ne smemo da ostavljamo za sutra ono što nam je danas od vitalne važnosti.

Piše: Stefan Garnije
Izvor: How to Live Like the Little Prince (Chronicle Prism, 2022)
Prevod: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: