Već je poznat uticaj Hegela na revolucionarnu filozofiju Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Marks je pisao kritiku Hegelove ”Osnovne crte o filozofiji prava” i tvrdio da je okrenuo nemačkog idealističkog filozofa naopako, a razvoj marksističke teorije u školio neo-hegelijanstva, kako je pisala Rebeka Kuper 1925, pojavio se u periodu “naročito povoljnom za rađanje revolucionarne socijalne filozofije”.
Čitav vek kasnije, na drugom kontinentu, Hegelova misao uticala je na tok posve drugačije borbe. I dok istorijski uslovi Evrope sredinom XIX veka i Amerike sredinom XX veka predstavljaju potpuno drugačije, specifične probleme, možemo na oba primeniti identični opšti uvid: vreme i mesto na kojima su se zatekli radikalni mislioci poput Malkoma Iksa, Anđele Dejvis i Hjuia Njutona nudili su “naročito povoljne” okolnosti za revolucionarnu društvenu filozofiju.
I dok ove figure danas predstavljaju avangardu radikalne crnačke misli, Martin Luter King mlađi, najslavljeniji od svih vođa građanskog pokreta za ljudska prava, “veoma često se meša sa neoliberalnim multikulturalizmom”, piše Critical Theory, njegov program se dovodi u vezu sa “neuspehom pokreta za ljudska prava da razmontira postojeću sistemsku belu supremaciju nad statusom quo.” Pa ipak, ne samo što je Kingov pokret uspeo da okonča zakonsku segregaciju i da ubrza donošenje Zakona o građanskim pravima, već je i pružio pravac svim nenasilnim društvenim pokretima, od njegovog vremena do danas. Kingovo nasleđe nije samo nasleđe inspirativnog organizatora i govornika, već i radikalnog mislioca koji se kritički bavio filozofijom i društvenim teorijama, iskoristivši ih za svoj aktivizam.
Generalno znamo koliko King duguje Gandiju i njegovom pokretu Satjagraha kojim su se izborili za nezavisnost Indije 1947, ali možda nam je manje poznato koliko King duguje istom misliocu koji je inspirisao Marksa i njegove savremenike – Hegelu. Filozof Nolen Gerc je skoro pokazao koliko je hegelijanizam uticao na Kinga, isto koliko, ili možda čak i više, i Gandijev pokret. Marks je možda obrnuo Hegelov sistem naopako, ali King se, piše Gerc, “borio protiv bele Amerike (…) tako što je ideje mrtvih belaca koristio protiv opresivne prakse živih belaca.”
King je čitao i pisao o Hegelu dok je bio na Univerzitetu Boston i potom na Harvardu sredinom 50ih, gde je studirao teologiju i istoriju filozofije i religije. Pohađao je dvosemestralni seminar o Hegelu kod Edgara Brajtmana (pogledati Kingove dijagramske beleške u vezi sa Hegelovim sistemom iznad), i otkrio mnogo toga čemu je mogao da se divi kod “mrtvog belačkog” filozofa i njegovog logičkog sistema, kao i mnogo toga što je bilo za kritiku. Taj seminar je, kako je King kasnije napisao u svojoj autobiografiji, bio “istovremeno podsticajan i koristan”:
Iako smo se na kursu uglavnom bavili proučavanjem Hegelovog monumentalnog dela “Fenomenologija duha”, ja sam u svoje slobodno vreme čitao njegovu “Filozofiju istorije” i ”Osnovne crte o filozofiji prava”. Postojale su neke tačke u Hegelovoj filozofiji sa kojima se izrazito nisam slagao. Na primer, njegov apsolutni idealizam je meni bio racinalno neosnovan, zato što ima tendenciju da previše toga sažme u jednu stvar. Ali postojali su drugi aspekti njegovog razmišljanja koji su mi bili veoma podsticajni. Njegova tvrdnja da je “istina celina” odvela me je do filozofskog metoda racionalne koherencije. Njegova analiza dijalektičkog procesa, uprskos svim njegovim manama, pomogla mi je da uvidim kako napredak dolazi kroz borbu.
Dakle, iako se King nije slagao sa Hegelovim idealizmom, potvrdu za sopstvenu filozofiju nenasilja našao je u Hegelovoj dijalektici, obliku analize koji se činio naročito podesnim za društveno-revolucionarnu misao. U knjizi “Koračati ka slobodi”, King je napisao:
Treći put koji se otvara potlačenim ljudima u njihovoj borbi za slobodu jeste put nenasilnog otpora. Kao sinteza u Hegelovoj filozofiji, princip nenasilnog otpora hoće da pomiri dve suprotstavljene istine – pomirenje i nasilje – izbegavajući istovremeno ekstreme i nemoralnost u obe.
Kingove pohvale Hegelovoj misli šire se i na druge radikalne filozofske mislioce, poput Kanta, Spinoze, Kjerkegora, Marksa i Ničea. Gerc nam predočava uvodne beleške stasavajućeg borca za građanska prava o različitim misliocima i filozofijama, uključujući prvi paragraf eseja pod imenom “Hodočašće u nenasilje” (fotografija ispod), u kojem King priznaje da ga je susret sa egzistencijalizmom “šokirao”, pogotovo zato što je “odgajan u veoma striktnoj fundamentalističkoj tradiciji”. Pa ipak, on piše kako je – aludirajući na Kantove reakcije na Dejvida Hjuma – stekao “novo poštovanje za objektivne procene i kritičku analizu” koja ga je “trgnula iz njegovog dogmatskog dremeža”.
Related
Mišel Uelbek kao književni Lucifer
U navedenom eseju, King piše: “Postao sam ubeđen da egzistencijalizam, uprkos činjenici da je postao isuviše moderan, obuhvata određene osnovne istine o čoveku”. Čini se da ga je naročito privukao Kjerkegor. Pa ipak, Hegel je najodgovorniji za buđenje njegove filozofske radoznalosti. Kao što je pročavalac Kinga Džon Ansbro otkrio, “King je 19. januara 1956. u jednom intervjuu izjavio da mu je Hegel omiljeni filozof.” Kasnije te iste godine, na govoru povodom godišnjice Instituta za nenasilje i društvene promene”, koristio je hegelijanske pojmove da bi opisao borbu za građanska prava: “Jednom davno, grčki filozof Heraklit je tvrdio da pravda proističe iz sukoba suprotnosti, a Hegel u modernoj filozofiji zagovara doktrinu napretka kroz borbu.”
Ralf Dumejn je zabeležio dodatne pohvale Kinga na račun Hegela, uključujuči tekst koji je napisao pod naslovom “Prikaz prve trijade kategorija u hegelijanskoj logici”, što je bio poslednji od šest radova koje je King napisao na kursu koji je pohađao. King je takođe Hegelu prišao na način sličan jednom ranijem borcu za građanska prava – Vilijamu Edvardu Bergartu Du Bojsu, koji je nemačkog filozofa čitao dok je bio na studijama društvenih nauka u Berlinu, i koji je primenio Hegelovu logiku na svoju analizu rasne svesti i borbe u Americi.
Zanimljivo je da ni King ni Du Bojs nisu komentarisali činjenicu da je verovatno i sam Hegel bio inspirisan crnim revolucionarima. Haićanska revolucija, tvrdi Suzan Bak-Mors, pružila je Hegelu podsticaj za njegovu analizu moći i “metaforu ‘borbe do smrti’ između gospodara i sluga, koja je Hegelu obezbedila rešenje za razumevanje slobode u svetskoj istoriji.” Dok je Hegelova misao filozofski traktak koji provejava kroz radove mnogih radikalnih mislilaca tokom XIX i XX veka, njegova sopstvena filozofija možda ne bi išla smerom kojim jeste bez revolucionarnih borbi protiv opresije koju su vodili bivši robovi, pre nego što je King poveo svoj nenasilni rat protiv opresivnog sistema segregacije Sjedinjenih Država.
Džoš Džouns
izvor: openculture.com
(prevod: Danilo Lučić)