Kako je Beket “Molojem” prekršio skoro sva pravila pisanja romana Verovatno najpoznatiji po svojim dramama apsurda, Semjuel Beket je u “Moloju”, prvom delu svoje romaneskne trilogije, pokazao avangardnu veštinu kojom je obesmislio dotadašnje prozne konvencije.

Nema sumnje da je avangardni stil Džejmsa Džojsa uticao na roman Moloj (Molloy) Semjuela Beketa. I Beket i Džojs prave aluzije na klasike (na Danteovo Čistilište, odnosno Homerovu Odiseju). Obojica koriste unutrašnje monologe sa često sličnim efektom. Uprkos tome, Beket, svestan senke svog bivšeg mentora, pokušao je da izbegne džojsovske tendencije u Moloju. Tu Beket ne uskraćuje čitaocima samo luksuz konteksta. On takođe u potpunosti dekonstruiše artificijelnost romana i pripovedanja.

Poput aluzije iz naslova Džojsovog Uliksa, i Beketova dvojica protagonista takođe kreću na svojevrsno putovanje. Ali priroda tog putovanja je u Moloju veoma internalizovana. Malo šta od radnje ili zapleta nije zamagljeno. Ipak, roman se kreće, ponekad vrtoglavim tempom koji je takav delom zbog svojih čestih odstupanja i izostavljanja mnogih neophodnih odgovora. Da li su Moloj i Moran (detektiv koji se pojavljuje u drugom delu romana i koji traga za Molojem, prim. prev.) isti lik? Da li je moguće da Moloj možda uopšte nije osoba, već Moranov alter ego? Da li je Moloj stanje uma? Šta tačno znači „tražiti Moloja?“

Ova pitanja potiču iz nejasne definicije fizičkog prostora i vremena u romanu. Neki čitaoci su čak drugi deo romana protumačili kao uvod u prvi. Da, Moran prolazi kroz fizičku transformaciju kako mu telo propada, postajući obogaljen poput Moloja. Ovaj slom je takođe pojačan promenom Moranovog tona tokom druge polovine romana. Razmotrite, na primer, uvodni pasus:

Ponoć je. Kiša bije po prozorima. Miran sam. Svi spavaju. Ipak ustanem i odem do svog stola. Ne mogu da spavam. Moja lampa baca blago i postojano svetlo. Smanjio sam ga. Trajaće do jutra. Čujem orla. Kakav užasan bojni poklič! Jednom sam ga nepomično slušao. Moj sin spava. Neka spava. Doći će noć kada će i on, zbog nesanice, ustati i prići svom stolu. Biću zaboravljen.

Možda je najupečatljivija očevidna odlučnost u Moranovom glasu i govoru. Sama nepokolebljivost prve rečenice uvod je u ono što sledi i što je izrečeno sa apsolutnom sigurnošću. Nije noć i nije veče – naročito tranzitno vreme, koje nije ni dan ni noć. Ponoć je. Jasno je da Moran ima osećaj za prostor, barem u fizičkom smislu, pominjući svoj prozor, lampu i radni sto. Moranove stvari takođe objašnjavaju ponavljanje zamenice „moje“, ukazujući na posedovanje i referentni okvir. Ipak se nešto menja jer završetak drugog odeljka ukazuje na sve samo ne na sigurnost:

Ne znam. Naučiću. Onda sam se vratio u kuću i napisao: Ponoć je. Kiša bije po prozorima. Nije bila ponoć. Nije padala kiša.

Moranovo uvodno ponavljanje „moje“ dočaralo je predstavu kontrole. Ovde je zamenjeno sa „to“, što znači potpuni gubitak vlasništva ili konteksta. Opet, takva dramatična promena možda će neke navesti da tvrde da su Moran i Moloj ista osoba, i lako je uvideti zašto. Ipak, čak i ako odabir glasa i reči ovde više liči na Moloja u prvom odeljku, takvo zapažanje je u najboljem slučaju površno.

Razmotrite, na primer, poslednje dve rečenice odeljka. Kada se uporede sa ona dva koja ga otvaraju, čini se da su u potpunoj kontradikciji jedni s drugima. Ipak, ovo naizgled nelogičnost potiče od nečega što je van propadanja Moranove mentalne stabilnosti. Romanopisci koji pišu o realnom životu često koriste delove svojih života. Slično tome, Moran koristi svoje autorstvo da kontroliše fiktivne aspekte svog pripovedanja. Bila ponoć ili ne, iznošenjem obe mogućnosti otkriva se da je Moranova pripovest izmišljotina.

Drugim rečima, Moranovo sumnjivo pripovedanje predstavlja metakomentar Beketovog sopstvenog autorstva. Beket krši gotovo sve romaneskne konvencije da bi pokazao da narativ ne mora biti rigidan. Nepostojanje pasusa, linearne fabule i sveznajućeg pripovedača ne pokazuje samo da se krši konvencija. Pokazuje i kako Beket smatra da se ona treba kršiti.

To ne znači da on prihvata pojam autorske sveprisutnosti. Na primer, Moran priznaje da mu „glas koji mi govori stvari (…) da ne znam šta želim (…) rekao da napišem izveštaj“.

Moran se bori da objasni svoje pisanje, čak dovodeći u pitanje da li može da razume njegov „jezik“. Ovo je još jedna Beketova autoreferenca koja oslikava njegovu biografiju. Beket je Moloja napisao na francuskom, dok je živeo u Parizu tokom kasnih četrdesetih godina XX veka. Tek je nekih četiri godine nakon objavljivanja roman preveo na svoj maternji jezik. Poput Morana, i on se suočava sa jezičkom barijerom time što ne piše na engleskom i ne koristi reči „kojima su ga učili kad je bio mali“. Prevođenjem, njegov jezik poprima nova značenja, dovodeći u pitanje osnovnu subjektivnost jezika.

Nekoliko puta u Moloju Beket opisuje teglu prepunu korenja, prljavštine i tome sličnog. Slike organskog sadržaja tegle simbolizuju jezik i njegovu promenljivost. Za Beketa, jezik je živ i samim tim se uvek menja, nikad nije siguran. Ovo objašnjava njegovo protivstavljanje matematici, navodnoj antitezi književnosti. Čovek s kamenjem za sisanje skicira višestruke korake u procesu koji ga vodi u ludilo. Moranova teološka razmišljanja su besmislena, ali numerisana, dajući poredak koji inače ne bi postojao. Beket ispituje sigurnost i nesigurnost jezika kako bi iznova ispitao promenljivost značenja.

Moloj, to rano delo metafikcije, pomerio je granice romana kao umetničkog medija. Njegova strukturna, stilska subverzija književnih konvencija ispituje sam čin pisanja. Rezultat: snažno promišljanje na temu autorstva, jezika i centralne teme romana: kontrole.

Pročitajte i šta je Semjuel Beket čitao u slobodno vreme.

Piše: Casey Gould
Izvor: medium.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: