Proslavljena poljska spisateljica Olga Tokarčuk konstantno dobija preteće mejlove, pa čak i pretnje smrću nakon što je dovela u pitanje doživljaj svoje zemlje kao “otvorene i tolerantne”. Tako je jedna osoba objavila komentar na njenoj fejsbuk stranici: „Jedina pravda za ove laži je smrt. Izdajnica.” Mnogi se slažu da „izdaja“ Tokarčuk mora biti kažnjena. Blaži komentari zahtevaju njeno proterivanje iz Poljske. Tokom posete Krakovu prošle nedelje, nobelovka Svetlana Aleksejevič izjavila je u znak podrške Tokarčuk, koju je nazvala „veličanstvenom spisateljicom“, sledeće: „Neki ljudi bi me rado izbacili iz Belorusije na isti način na koji drugi sada traže da se Tokarčuk protera iz Poljske“. Iako su drugi takođe izrazili svoju solidarnost sa autorkom, rašireno negodovanje zbog izjava Tokarčuk tek treba da splasne.
U pitanju su opaske iz televizijskog intervjua koji je Tokarčuk izgovorila ubrzo nakon što je 4. oktobra (2015. godine, prim. prev.) primila najvišu poljsku književnu nagradu “Nike”. Nagradu je dobila za svoju knjigu Knjige Jakovljeve, monumentalni roman koji istražuje život i delo kontroverzne istorijske ličnosti Jakova Franka, vođe jeretičke jevrejske verske grupe koja se protezala kroz habsburško i osmansko carstvo, kao i poljsko-litvanski komonvelt, tražeći elementarnu sigurnost. Dvanaesta knjiga Tokarčuk, koju mnogi kritičari smatraju njenim remek-delom, Knjige Jakovljeve takođe su neizvestan i zabavan roman koji je mesecima nakon izlaska i dalje bio nacionalni bestseler.
Kao prevodilac ovog romana na engleski, u aprilu sam pitala Tokarčuk da li bi joj smetalo ako za njene anglofone čitaoce i čitateljke napravim fejsbuk stranicu sa linkovima i sličnim. Pristala je i ja sam neprimetno napravila stranicu, šaljući poziv nekolicini prijatelja, ali odlažući veću promociju dok ne skupimo još objava. Podelila sam njenu sliku 4. oktobra na kojoj Tokarčuk prima nagradu. U roku od nekoliko sati ova fotografija je podeljena stotinama puta, a stotine novih obožavalaca lajkovale su stranicu i objavili svoje čestitke. Te noći sam otišla u krevet osećajući se prijatno iznenađenom, radovalo me je to što njena zaslužena slava širom Evrope još uvek prevazilazi sve granice.
Ali kada sam se probudila sledećeg jutra, sačekala su me zaista raznovrsna iznenađenja. Mejl mi je bio zatrpan obaveštenjima sa fejsbuka o komentarima u kojima je Tokarčuk napadana i gde se pozivalo na njenu deportaciju, sakaćenje i /ili ubistvo. U jednom komentaru neko je napisao: „Verovatno to ni ne shvatate, ali nikada više nećete biti sigurni u ovoj zemlji, uvek ćete biti tretirani kao LAŽOV i genetski otpadni materijal“ [sic]. Pored toga, bilo je brojnih neizgovorljivih psovki ženomrzaca i otvorenih poricatelja Holokausta. Još gore je prošla njena fejsbuk stranica na poljskom, a da ne pominjemo bezbroj drugih digitalnih mesta za takve napade.
Dodatna stvar u ovim postovima bila je optužba da je Tokarčuk Ukrajinka, a ne Poljakinja, zbog svog tipično ukrajinskog prezimena. Jedna druga ogorčena osoba na fejzbuku napisala je: „Izlazite iz naše zemlje, pošto već imate toliki problem sa njom. Hitlerovi zagovornici bili su sunarodnici gospođe Tokarčuk, tj. Ukrajinci. Njen otac je verovatno ubio više Jevreja nego svi Poljaci zajedno. Nadajmo se da je Putin konačno uspostavio neki poredak u toj ukrajinskoj pseudo-naciji. ” Anti-ukrajinsko raspoloženje u Poljskoj poraslo je u poslednje vreme skupa sa strahovima od priliva ilegalnih imigranata ukoliko se trenutni sukob u Ukrajini intenzivira. Više vrsta ksenofobije uključivalo je antimuslimansko raspoloženje i antiamerikanizam.
Zatečena, i zgađena onime što sam pročitala, pisala sam Tokarčuk sa pitanjem da li je dobro. Obratila sam se poljskoj štampi, tražeći neko objašnjenje za ovakav izliv mržnje, apsolutno bez presedana u dugogodišnjoj i uglednoj autorkinoj karijeri. Objašnjenje sam našla u njenom intervjuu koji je dala nakon dodele nagrada, u kojem je, između ostalog, rekla: „Izmislili smo istoriju Poljske u kojoj je ona otvorena, tolerantna zemlja, zemlja nekontaminirana bilo kakvim problemima sa svojim manjinama. Pa ipak, činili smo stravična dela kao kolonizatori, kao nacionalna većina koja je potiskivala manjinu, kao robovlasnici i kao ubice Jevreja “.
Iako je njena radnja smeštena u XVIII vek, Knjige Jakovljeve definitivno se dotiču zeitgeist-a XXI veka.
Kao što primećuje profesor sa Kembridža Stenli Sajmon Bil, „jedan od problema ovde bio je taj što je, kad se citira van konteksta, ljudima je zazvučalo (ili su odlučili da to tumače na ovaj način) kao da Tokarčuk iznosi nepravedne i uopštene stavove o poljskoj istoriji. Zapravo, Tokarčuk je samo deo šireg pokreta Poljaka koji jednostavno pokušava da donese određenu ravnotežu nacionalnom narativu i da razgovara o mračnim poglavljima istorije, kao i o svetlim“, što je projekat koji Bil naziva „vrednim divljenja “. Profesorka univerziteta Jagelonski Roma Sendika objašnjava da „Poljaci, kroz istoriju namučeni epizodama radikalnih previranja, što se ponavljalo iznova i iznova, održavaju svoj identitet na osnovu takvih nematerijalnih kvaliteta kao što su etika, kultura i religija. Nećemo lako odustati od slike koju imamo o sebi kao pravednom, časnom i uglednom narodu.“
Od 80-ih, međutim, umetnici i naučnici dovode u pitanje ovaj identitet pokretima poput takozvane „kritičke umetnosti“, filmovima poput proslavljene Ide Pavela Pavlikovskog (Paweł Pawlikowskis), istraživačkim inicijativama poput Centra za studije o periodu nezavisnosti – koji ispituje , između ostalog, teme poljske kolonizacije Litvanije, Belorusije i Ukrajine — i POLIN muzej istorije poljskih Jevreja, izgrađen na mestu nekadašnjeg varšavskog geta. Nova istorijske studije, poput Suseda profesora Jana Grosa sa Prinstona, o ubistvu poljskih Jevreja u selu Jedvabne, izuzetno su kontroverzna. Gros se trenutno suočava sa sudskom tužbom Poljske jer je tvrdio da su Poljaci možda ubili više Jevreja nego Nemci tokom Drugog svetskog rata. Sendika naziva izjavu Tokarčuk o „neprijatnoj istini“ u vezi sa poljskom istorijom „hrabrom i potrebnom“ – posebno u svetlu „paroksizama moralne panike“ koja je izazvana.
Svakako takođe vredi napomenuti da je politička klima u Poljskoj posebno napeta. U pogledu njihovog potencijala da odrede budućnost nacije, izbori 25. oktobra bili su verovatno najvažniji u Poljskoj od pada Sovjetskog Saveza. Konzervativna partija Pravo i pravda (PiS) konačno je pobedila Stranku građanske reforme (PO), koja je podržavala uglavnom proevropski ekonomski i socijalni liberalizam. Zakon i pravda obećali su porodične reforme, uključujući potencijalne zabrane abortusa i vantelesne oplodnje, i vraćanje prioriteta poljskih nacionalnih interesa za razliku od interesa EU.
Iako je njena radnja smeštena u XVIII vek, Knjige Jakovljeve definitivno se dotiču zeitgeist-a XXI veka. Knjiga podstiče čitaoce da preispitaju svoje istorije i preispitaju svoje gledište o obliku koji će Evropa imati u narednim godinama. Ona slavi i problematizuje različitost u svojoj radnji i u heterogenosti svojih likova. Suptilno učestvuje u raspravama o podeli Evrope – i sveta – o tome kako zaštititi toleranciju, kako definisati netoleranciju, kako postaviti i pridržavati se granica savremene suverenosti i o određenim pitanjima kao što je način na koji se može upravljati prilivom u Centralnu Evropu sirijskih izbeglica, kako u praktičnom tako i u moralnom pogledu.
Mađarski prevodilac Džordž Sirteš (George Szirtes) nedavno je ukazao na „žestoku, nemilosrdnu retoriku mržnje“ koja je zahvatila svaku raspravu u toj zemlji povodom sirijskih izbeglica, „zlostavljanih i demonizovane u političkom smislu“. Mađarska je sada zatvorila svoje granice i sa Srbijom i sa Hrvatskom. Brojni poljski intelektualci izjasnili su se za prihvatanje sirijskih izbeglica u Poljsku, na koju kriza do sada uglavnom nije uticala; mnogi drugi su zahtevali da se dogodi suprotno.
Nedavno istraživanje koje je sprovela velika novinska kuća Gazeta Wyborcza otkrilo je da se većina Poljaka plaši verskih i moralnih sukoba povezanih sa mogućnošću povećanog prisustva muslimana u zemlji. A jedno drugo gledište, koje može potencijalno da otruje robusni nacionalni organizam Poljske, nedavno je izneo predsedavajući stranke Pravo i pravda Jaroslav Kačinjski (Jarosław Kaczyński), upozorivši da izbeglice mogu širiti zarazne bolesti ako im se dopusti da uđu u Poljsku, insistirajući na tome da su već donele „koleru na grčka ostrva, dizenteriju u Beč, kao i razne vrste parazita“. Profesor Radoslav Markovski sa poljske Akademije nauka rekao je da će Poljska verovatno postati „još jedna Mađarska“ u rukama stranke Prava i pravde.
Related
Olga Tokarčuk: Uvek su me privlačila granična područjaOvakve rasprave su urgentne, podjednako kao i fundamentalne, a ja se divim Tokarčuk zbog umešnosti, strpljenja i lirske gracioznosti njene proze koja zaista pomažu da se te rasprave prodube empatijom i pameću. Čast mi je što sam prevela Knjige Jakovljeve. Da li ću ostati aministratorka njene fejzbuk stranice na engleskom, međutim, nisam sigurna.
Tokarčuk mi je nakon svega poslala mejl da me obavesti da je dobro. Nekoliko dana kasnije, objavila je sledeći status na svojoj ličnoj fejzbuk stranici: „Ovo iskustvo naučilo me da su preteći mejlovi, ili same pretnje, čak i kada su u stanju da zahvate toliko ljudi i podstaknu ih na tako agresivno, nedostojno ponašanje, bez obzira – i uprkos njihovim namerama – dovode do stvaranja protivpokreta. O tome svedoči ogromna količina solidarnosti koju sam dobila.
Ali zaludno bi bilo mojim agresivnim i ratobornim protivnicima da čekaju na moj odgovor. Neću voditi razgovor u atmosferi pretnji i pogrda. Umesto toga, ohrabrujem ih da čitaju i iskreno razmišljaju o poljskoj istoriji, jer ona se ne sastoji samo od sjajnih i slavnih trenutaka, već i od trenutaka srama i beščašća. Takve diskusije su nam neverovatno potrebne. Bolje ikad nego nikad.”
Piše: Jennifer Croft
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
(Pročitajte i Predavanje Olge Tokarčuk u Švedskoj akademiji povodom Nobelove nagrade.)