Nakon što je čuo da je u septembru 1985. umro Italo Kalvino, Džon Apdajk je prokomentarisao: „Kalvino je bio genijalan, kao i briljantan pisac. S njim je proza dospela do mesta gde nikada ranije nije bila, da bi je zatim vratio na fantastične i drevne izvore naracije.” U to vreme Kalvino je bio istaknuti italijanski pisac, a uticaj njegovih fantastičnih romana i priča sezao je daleko van Mediterana.
Dve godine pre toga, The Paris Review je naručio intervju za serijala Writers at Work sa Kalvinom koji bi vodio Vilijam Viver (William Weaver), njegov dugogodišnji prevodilac na engleski jezik. Nikada nije završen, iako je Viver kasnije za uspomenu ponovo napisao predgovor. Kasnije, The Paris Review je otkupio transkripte video intervjua sa Kalvinom (koji su producirali i režirali Demijen Petigru (Damien Pettigrew) i Gaspar Di Karo (Gaspar Di Caro)) i memoare Pjetra Ćitatija (Pietro Citati), italijanskog kritičara. Ono što sledi – ova tri odlomka i transkript Kalvinovih misli pre intervjua – je kolaž, posredan portret.
— Rovan Gejter, 1992
Italo Kalvino je rođen 15. oktobra 1923. godine u Santjago de las Vegasu, predgrađu Havane. Njegov otac Mario bio je agronom koji je proveo niz godina u tropskim zemljama, uglavnom u Latinskoj Americi. Kalvinova majka Eva, rodom sa Sardinije, takođe je bila naučnica, botaničarka. Ubrzo nakon rođenja njihovog sina, Kalvinovi su se vratili u Italiju i nastanili se u Liguriji, rodnom regionu profesora Kalvina. Tokom odrastanja, Kalvino je vreme provodio na potezu između primorskog grada San Rema, gde je njegov otac upravljao eksperimentalnom stanicom za cvećarstvo, i porodične seoske kuće u brdima, gde je stariji Kalvino bio pionir u uzgoju grejpfruta i avokada.
Budući pisac studirao je u San Remu, a zatim se upisao na poljoprivredni odsek Univerziteta u Torinu, gde je ostao samo do prvih ispita. Kada su Nemci okupirali Liguriju i ostatak severne Italije tokom Drugog svetskog rata, Kalvino i njegov šesnaestogodišnji brat eskivirali su poziv da pristupe fašistima i pridružili se partizanima.
Nakon toga, Kalvino je počeo da piše, uglavnom o svojim ratnim iskustvima. Objavio je prve priče i istovremeno nastavio sa studijama, prešavši sa poljoprivrede na književnost. Za to vreme napisao je svoj prvi roman Staza do paukovih gnezda, koji je prijavio na konkurs izdavačke kuće “Mondadori”. Roman se nije ušao u konkurenciju, ali ga je pisac Čezare Paveze prosledio torinskom izdavaču Đuliju Ejnaudiju koji ga je prihvatio, uspostavivši tako odnos sa Kalvinom koja će potrajati tokom većeg dela njegovog života. Kada se pojavia Staza do paukovih gnezda 1947, te iste godine Kalvino je diplomirao na fakultetu i već počeo da radi za izdavačku kuću Einaudi.
U posleratnom periodu italijanski književni svet je bio duboko posvećen politici, a Torino, industrijska prestonica, bio je žarište. Kalvino se pridružio Komunističkoj partiji Italije i izveštavao o kompaniji “Fiat” za partijske dnevne novine.
Nakon objavljivanja svog prvog romana, Kalvino je nekoliko puta pokušao da napiše drugi, ali je tek 1952, pet godina kasnije, objavio novelu Prepolovljeni vikont. Finansiran od strane Elia Vitorinija (Elio Vittorini) i objavljen u serijalu knjiga novih pisaca pod nazivom “Tokeni”, odmah je dobio pohvale kritike, iako je njegovo odstupanje od realističkog stila iz prvog romana rezultiralo kritikom partije, iz koje je istupio 1956. kada je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Mađarsku.
Kalvino je 1956. objavio zbirku italijanskih narodnih priča. Sledeće godine objavio je Barona na drvetu, a 1959. Nepostojećeg viteza. Ove dve priče, skupa sa Prepolovljenim vikontom, objavljene su u izdanju Naši preci. Godine 1965. objavio je Kosmikomike, a 1979. pojavio se njegov roman (ili antiroman) Ako jedne zimske noći neki putnik. Poslednja dela objavljena za njegovog života bili su Palomar (1983), roman, i Teške ljubavi (1984), zbirka priča.
Kalvino je preminuo 19. septembra 1985. u bolnici u Sijeni, trinaest dana nakon što je doživeo moždani udar.
Prvi put sam sreo Kalvina u knjižari u Rimu, negde u proleće 1965. godine — u mom sećanju je slika na kojoj obojica nosima svetla odela. Živeo sam u Rimu više od jedne decenije. Kalvino se nakratko vratio u grad, nakon podužeg perioda provedenog u Parizu. Neočekivano me je upitao — on je bio čovek koji nikada nije gubio vreme na okolišanje — da li bih želeo da prevedem njegovu najnoviju knjigu Kosmikomike. Iako je nisam pročitao, odmah sam rekao da. Uzeo sam primerak pre nego što sam izašao iz prodavnice i dogovorili smo se da se nađemo nekoliko dana kasnije.
Živeo je sa porodicom u malom, nedavno renoviranom stanu u srednjovekovnoj četvrti grada blizu Tibra. Kao i druge Kalvinove kuće koje ću kasnije posetiti, stan je ostavljao utisak da je oskudno namešten; Sećam se potpuno belih zidova, obasutih sunčevom svetlošću. Razgovarali smo o knjizi koju sam u međuvremenu pročitao. Saznao sam da je već pokušao – i to neuspešno – da radi sa jednim prevodiocem na engleski, i želeo sam da znam razlog zbog kojeg je moj kolega bio otpušten. Kalvino mi je nediskretno pokazao prepisku. Jedna od priča u knjizi zvala se „Bez boja“. Preteravši sa originalnošću koja je išla u pogrešnom pravcu, prevodilac je delo naslovio „Crno-belo“. Kalvino je u pismu kojim ga je otpustio naglasio da su crno i belo boje. Pristao sam da prevodim.
Moj prvi prevod Kalvina imao je istoriju punu poteškoća. Američki urednik koji ga je naručio promenio je posao baš kada sam ja završavao prevod, i — na moj nesrećni nagovor — Kalvino ga je pratio u njegovu novu firmu. Ali onda je urednik izvršio samoubistvo, novi izdavač je odbio Kosmikomike, stari nas nije hteo nazad, a knjiga je ostala prepuštena slučaju. Odbili su je drugi izdavači, sve dok ga Helen Volf iz Harcourt Brace Jovanovich nije prihvatila, čime je otpočela Kalvinova duga saradnja sa tom izdavačkom kućom. Knjiga je dobila sjajne kritike (i jednu jako negativnu od prvog prevodioca, što se i moglo očekivati) i osvojila Nacionalnu književnu nagradu za prevod.
Od 1966. do njegove smrti gotovo da nije bilo perioda u kojem nisam prevodio (ili trebalo da prevodim) nešto od njega. Povremeno bi me nazvao i zamolio da mu najbrže moguće prevedem nekoliko stranica teksta — izjave koju je morao dati za kanadsku televiziju ili neki kraći uvod. Voleo je neobične zadatke: čudesni Zamak ukrštenih sudbina (1969) nastao je kao tumačenje renesansnog špila tarot karata.
Kod Kalvina je svaka reč morala biti odmerena. Ja bih minute i minute proveo oklevajući oko najjednostavijih reči — bello (lepo) ili cattivo (loše). Svaka reč je morala biti stavljena na probu. Kada sam prevodio Nevidljive gradove, moji gosti vikendom na selu su uvek bili primorani da slušaju čitanje jednog ili dva grada naglas.
Pisci ne vole nužno svoje prevodioce, a povremeno sam imao osećaj da bi Kalvino više voleo da sam prevodi svoje knjige. U kasnijim godinama voleo je da prepogleda ispravke prevoda; vršio bi izmene — na svom engleskom. Izmene nisu nužno bile ispravke prevoda; češće su to bile revizije, prepravke sopstvenog teksta. Kalvinov engleski je bio više teorijski nego idiomatski. Imao je i običaj da se zaljubi u strane reči. Sa prevodom Palomara zaljubio se u reč feedback (povratna informacija, prim. prev). Stalno ju je ubacivao u tekst, a ja je taktički uklanjao. Nisam mogao da mu jasno stavim do znanja da, poput charisma i input i bottom line, feedback, ma koliko ona zvučala lepo njegovom italijanskom uhu, ne priliči književnom delu na engleskom jeziku.
Jednog avgustovskog popodneva 1982. odvezao sam se do Kalvinovog letnjikovca — moderne, prostrane vile u osamljenom stambenom kompleksu u Rokamareu na toskanskoj morskoj obali severno od Groseta. Nakon što smo se pozdravili, smestili smo se u velike udobne stolice na širokoj terasi u hladu. More se nije videlo, ali se moglo osetiti u oštrom vazduhu sa mirisom bora.
Kalvino većinu vremena nije bio pričljiv čovek, nikada nije bio naročito društven. Imao je tendenciju da se viđa sa istim starim prijateljima, od kojih su neki bili saradnici iz Einaudija. Iako smo se poznavali dvadeset godina, posećivali jedan drugog kući i radili zajedno, nikada nismo bili prisni. Zaista, sve do ranih 80-ih oslovljavali smo jedan drugog sa formalnim lei. Zvao sam ga sinjor Kalvino, a on mene Viver, nesvestan koliko mrzim da me oslovljavaju prezimenom, jer me je podsećalo na moje jezive predškolske dane. Čak i nakon što smo počeli da se oslovljavamo ličnim imenima, kada bi me nazvao telefonom osetio bih pauzu pre njegovog “Bil?” Umirao je od želje da me zove Viver kao ranije.
Ne želim da ostavim utisak da nije umeo da bude prijateljski nastrojen. Osim njegovog ćutanja, sećam se i njegovog smeha, često izazvanog nekim događajem u našem zajedničkom radu. I sećam se poklona koji mi je dao, elegantne male publikacije o nedavno restauriranoj slici Svetog Jeronima koju je naslikao Lorenco Loto. Unutra je Kalvino napisao: „Za Bila, prevodioca poput sveca.”
Pa ipak, kad sada bacim pogled unazad na sve to, uvek sam se pomalo osećao kao uljez.
— Vilijam Viver
Nekoliko misli pre intervjua
Svakog jutra kažem sebi: Današnji dan mora biti produktivan — a onda se desi nešto što me spreči da pišem. Danas… šta imam danas da radim? Oh da, trebalo bi da dođu da me intervjuišu. Bojim se da se moj roman neće pomeriti ni korak napred. Uvek se nešto desi. Svakog jutra već unapred znam da ću možda da izgubim ceo dan. Uvek ima šta da se radi: idi u banku, poštu, plati neke račune… uvek neka birokratska zavrzlama sa kojom moram da se nosim. Dok sam vani, obavljam i poslove kao što je svakodnevna kupovina: pazarim hleb, meso ili voće. Prvo, kupujem novine. Kada ih kupite, počinjete da čitate čim se vratite kući – ili barem da gledate naslove da biste sebe ubedili da ne postoji ništa vredno čitanja. Svaki dan sebi govorim da je čitanje novina gubljenje vremena, ali… Ne mogu bez njih. One su kao droga. Ukratko, samo popodne sedim za stolom, koji je uvek preplavljen pismima koja ne znam koliko dugo čekaju odgovore, a to je još jedna prepreka koju treba savladati.
Na kraju pređem na pisanje i onda počinju pravi problemi. Ako krećem od nule, to je najteži trenutak, ali čak i ako je to nešto što sam započeo dan ranije, uvek dođem u ćorsokak gde treba savladati novu prepreku. I tek u kasnim popodnevnim satima konačno počinjem da pišem rečenice, ispravljam ih, brišem, popunjavam usputnim rečenicama i prepisujem. U tom trenutku obično zvoni telefon ili neko pozvoni na vratima i tada dolazi prijatelj, prevodilac ili osoba koja će me intervjuisati. Kad smo kod toga… ovog popodneva… osobe koje će me intervjuisati… Ne znam da li ću imati vremena da se pripremim. Mogao bih da pokušam da improvizujem, ali verujem da intervju treba da se pripremi unapred da bi zvučao spontano. Retko kada onaj koji vas intervjuiše postavlja pitanja koja niste očekivali. Dao sam mnogo intervjua i zaključio da pitanja uvek izgledaju isto. Uvek sam mogao da dam iste odgovore. Ali mislim da moram da promenim svoje odgovore jer se svakim intervjuom nešto promenilo ili u meni ili u svetu. Odgovor koji je bio tačan prvi put možda neće biti tačan drugi put. Ovo bi mogla biti osnova za knjigu. Dobijem spisak pitanja, uvek ista; svako poglavlje bi sadržalo odgovore koje bih dao u različito vreme. Promene bi sadržale odgovore koje bih dao u različito vreme. Promene bi tada postale putni vodič, priča koju protagonista živi. Možda bih na ovaj način mogao otkriti neke istine o sebi.
Ali moram da idem kući — bliži se vreme dolaska onih koje će me intervjuisati.
Bože pomozi mi!
-Italo Kalvino
INTERVJUER
Koje mesto ima delirijum u vašem radnom životu, ako uopšte ima neko mesto?
ITALO KALVINO
Delirium? . . . Pretpostavimo da vam odgovorim da sam uvek racionalan. Šta god da kažem ili napišem, sve je podložno razumu, jasnoći i logici. Šta biste mislili o meni? Pomislili biste da sam potpuno slep po pitanju sebe samog, da sam neka vrsta paranoika. S druge strane, ako bih odgovorio: O, da, stvarno sam u delirijumu; Uvek pišem kao da sam u transu; Ne znam kako pišem takve ludosti, pomislili biste da se foliram, da neubedljivog glumim nekog lika. Možda je pitanje od kojeg bi trebalo da krenemo šta od sebe unosim u ono što pišem. Moj odgovor je – unosim svoj razum, svoju volju, svoj ukus, kulturu kojoj pripadam, ali u isto vreme ne mogu da kontrolišem, da tako kažemo, svoju neurozu ili ono što bismo mogli nazvati delirijumom.
INTERVJUER
Kakva je priroda Vaših snova? Da li ste više zainteresovani za Junga nego za Frojda?
KALVINO
Jednom sam otišao u krevet nakon što sam pročitao Frojdovu knjigu Tumačenje snova. Sanjao sam. Sledećeg jutra sam se savršeno sećao svog sna, tako da sam mogao da primenim Frojdov metod na njega i objasnim ga do najsitnijih detalja. U tom trenutku sam verovao da će za mene otpočeti novo doba; od tog trenutka moji snovi više neće skrivati nikakve tajne od mene. To se nije desilo. Bio je to jedini put da je Frojd osvetlio tamu moje podsvesti. Od tada sam nastavio da sanjam kao i ranije. Ali ja ih zaboravljam, ili ako mogu da ih se setim, ne razumem ni najosnovnije stvari u vezi sa njima. Objašnjavanje prirode mojih snova ne bi zadovoljilo frojdovskog analitičara ništa više nego jungijanskog. Čitao sam Frojda jer ga smatram odličnim piscem… piscem policijskih trilera koji se mogu strastveno pratiti. Takođe sam čitao Junga, koga zanimaju stvari koje su od velikog značaja za pisca, poput simbola i mitova. Jung nije tako dobar pisac kao Frojd. Ali, u svakom slučaju, zanimaju me obojica.
INTERVJUER
Slike fortune i slučajnosti se prilično često ponavljaju u vašoj prozi, od mešanja tarot karata do nasumične distribucije rukopisa. Ima li slučajnost ulogu u kompoziciji Vaših dela?
KALVINO
Moja knjiga o tarotu Zamak ukrštenih sudbina najproračunatija je od svih koje sam napisao. Ništa u njoj nije prepušteno slučaju. Ne verujem da slučaj može da igra ulogu u mojoj književnosti.
INTERVJUER
Related
Alesandro Bariko: „Više volim da se osećam kao debitant“Kako pišete? Kako izvodite fizički čin pisanja?
KALVINO
Pišem rukom, praveći mnogo, mnogo ispravki. Rekao bih da više precrtavam nego što pišem. Moram da lovim reči kada govorim, a iste teškoće imam i kada pišem. Zatim pravim niz dodataka, interpolacija, koje pišem veoma sitno. Dođe trenutak kada ni sam ne mogu da pročitam svoj rukopis, pa koristim lupu da shvatim šta sam napisao. Imam dva različita rukopisa. Jedan je veliki sa prilično velikim slovima – o i a imaju veliku rupu u sredini. Ovo je rukopis koji koristim kada prepisujem ili kada sam prilično siguran u ono što pišem. Moj drugi rukopis odgovara mentalnom stanju sa manje samopouzdanja i veoma je mali—slova o su kao tačke. Ovo je veoma teško dešifrovati, čak i meni.
Moje stranice su uvek pune precrtanih redova i revizija. Bilo je momenata kada bih napravio nekoliko rukom pisanih verzija. Sada, nakon prve verzije, pisane rukom i potpuno ižvrljane, počinjem da je prekucavam, dešifrujući je usput. Kada konačno ponovo pročitam šta sam otkucao, otkrivam potpuno drugačiji tekst koji često nastavljm dalje da ispravljam. Onda pravim još ispravki. Na svakoj stranici prvo pokušavam da ispravim svoje ispravke pisaćom mašinom; Zatim ručno ispravljam još neke. Često stranica postane toliko nečitljiva da je otkucam po drugi put. Zavidim onim piscima koji idu dalje bez ispravki.
INTERVJUER
Da li radite svaki dan ili samo određenim danima i u određenim satima?
KALVINO
U teoriji bih voleo da radim svaki dan. Ali ujutru izmišljam svaki mogući izgovor da ne radim: moram da izađem, da obavim kupovinu, uzmem novine. Po pravilu, uspem da protraćim jutro, pa posle podne sednem da pišem. Ja sam dnevni pisac, ali pošto gubim jutro, postao sam popodnevni pisac. Mogao bih da pišem noću, ali kada to uradim, ne spavam. Zato pokušavam da to izbegnem.
INTERVJUER
Da li uvek imate neki određen zadatak, nešto konkretno na čemu ste odlučili da radite? Ili vam se odjednom dešavaju razne stvari?
KALVINO
Uvek imam veliki broj projekata. Imam listu od dvadesetak knjiga koje bih voleo da napišem, ali onda dolazi trenutak kada odlučujem da ću napisati baš tu knjigu. Ja sam samo povremeno romanopisac. Mnoge moje knjige su sastavljene od sakupljenih kratkih tekstova, kratkih priča, ili su to knjige koje spolja imaju strukturu, ali su zapravo sastavljene od različitih tekstova. Građenje knjige oko određene ideje je za mene veoma važno. Provodim dosta vremena sastavljajući knjigu, praveći nacrte za koje se na kraju pokaže da mi uopšte nisu od koristi. Njih bacam. Ono što određuje knjigu je pisanje, materijal koji se zapravo nalazi na stranici.
Počinjem veoma usporeno. Ako imam ideju za roman, nalazim svaki mogući izgovor da ne radim na njemu. Ako radim na knjizi priča, kratkih tekstova, svaka počinje u određeno vreme. Čak i kada su članci u pitanju, ja polako počinjem. Čak i sa člancima za novine, svaki put imam isti problem da krenem. Kada jednom počnem, onda mogu biti prilično brz. Drugim rečima, pišem brzo, ali imam velike praznine. To pomalo liči na priču o velikom kineskom umetniku — car ga je zamolio da nacrta krabu, a umetnik je odgovorio: Treba mi deset godina, velika kuća i dvadeset slugu. Prošlo je deset godina i car ga je pitao šta je sa crtežom krabe. Trebaju mi još dve godine, rekao je umetnik. Zatim je tražio još nedelju dana. I konačno je uzeo olovku i nacrtao krabu u trenutku, jednim brzim potezom.
INTERVJUER
Da li počinjete sa malom grupom nepovezanih ideja ili većim konceptom koji postepeno popunjavate?
KALVINO
Počinjem sa jednom, malom slikom, a zatim je uvećavam.
INTERVJUER
Turgenjev je rekao: „Radije bih imao premalo arhitekture nego previše jer bi to moglo da ometa istinu onoga što govorim. Da li biste prokometarisali ovo u vezi sa vašim pisanjem?
KALVINO
Istina je da je u prošlosti, recimo u proteklih deset godina, arhitektura mojih knjiga imala veoma važno mesto, možda i previše važno. Ali tek kada osetim da sam uspeo da napravim rigoroznu strukturu smatram da imam nešto što stoji na svojim nogama, kompletno delo. Na primer, kada sam počeo da pišem Nevidljive gradove, imao sam samo nejasnu predstavu o tome šta će biti okvir, arhitektura knjige. Ali onda, malo po malo, dizajn je postao toliko važan da je nosio celu knjigu; postao je zaplet knjige koja nije imala zaplet. Za Zamak ukrštenih sudbina možemo reći isto — arhitektura je sama knjiga. Do tada sam dostigao takav nivo opsednutosti strukturom da sam skoro postao lud za njom. Za Ako jedne zimske noći neki putnik može se reći da ta knjiga ne bi mogla postojati bez vrlo precizne, vrlo artikulisane strukture. Verujem da sam u tome uspeo, što mi predstavlja veliko zadovoljstvo. Naravno, sav ovakav napor uopšte ne bi trebalo da se tiče čitaoca. Važno je da uživam u čitanju svoje knjige, nezavisno od truda koji sam uložio u nju.
INTERVJUER
Živite u nekoliko gradova, prilično često se selite iz Rima u Pariz, pa u Torino i takođe u ovu kuću blizu mora. Da li mesto gde se nalazite utiče na posao kojim se bavite?
KALVINO
Ne mislim tako. Iskustvo svakodnevnog života na datom mestu može uticati na ono što pišete, ali ne i na činjenicu da pišete ovde ili tamo. Trenutno pišem knjigu koja je donekle povezana sa ovom kućom u Toskani u kojoj već nekoliko godina provodim leto. Ali mogao bih da nastavim sa onim što pišem i na nekom drugom mestu.
INTERVJUER
Možete li pisati u hotelskoj sobi?
KALVINO
Govorio sam da je hotelska soba idealan prostor – prazan, anoniman. Nema hrpe pisama na koja treba odgovoriti (ili kajanja zbog neodgovaranja na njih). Nemam mnogo drugih obaveza. U tom smislu, hotelska soba je zaista idealna. Ali smatram da mi je potreban sopstveni prostor, jazbina, mada pretpostavljam da kada mi se nešto iskristalisano u umu, mogao bih to napisati čak i u hotelskoj sobi.
INTERVJUER
Da li putujete sa beleškama i papirima?
KALVINO
Da, često sa sobom nosim beleške i nacrte. U poslednjih desetak godina, moji životni nacrti su postali nešto kao opsesija.
INTERVJUER
Vaši roditelji su bili naučnici. Zar nisu poželeli da i od vas naprave naučnika?
KALVINO
Moj otac je bio agronom; moja majka, botaničarka. Oni su se posvećeno bavili svetom povrća, prirodom, prirodnim naukama. Ali vrlo rano su postali svesni da ja nemam te sklonosti – što je uobičajena reakcija dece prema roditeljima. Sada mi je žao što nisam usvojio od njih znanja koliko sam mogao. Moja reakcija je bila takva možda delimično i zbog činjenice da su moji roditelji bili stariji. Rođen sam kada je moja majka imala četrdeset, a otac skoro pedeset godina, tako da je među nama bila velika razlika.
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tri principa arhitekture u Kalvinovom romanu Nevidljivi gradovi.