Italo Kalvino i njegovi imaginarni svetovi Poznati italijanski pisac Italo Kalvino, rođen pre tačno jednog veka, najpre je bio pisac koji je hteo da opiše političku realnost – a onda je hteo da je redefeniše.

„Tvoji gradovi ne postoje. Možda nikad nisu ni postojali (…)
Zašto se zavaravaš utešnim bajkama?”
Italo Kalvino, Le Citta Invisibili[1]

Italo Kalvino je objavio Nevidljive gradove u Italiji 1972. Bližio mu se 50. rođendan. Počeo je kao mladi neorealistički pisac: političan, savremen, učestvovao je u turbulentnim posledicama Drugog svetskog rata i nasleđu duge veze Italije sa fašizmom. Ljudi ponekad zaborave da je Musolini bio premijer Italije od 1922. – godinu dana pre Kalvinoovog rođenja – do 1943. Cosh bande, a kasnije i koncentracioni logori, bili su u skladu sa onim što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj, ali Musolini je bio taj originalni, samoproklamovani „silnik“, i rušilac demokratije, čiji je lični brend i najbolji izvoz bio fašizam.

Kalvinovi roditelji mrzeli su vladajuću fašističku partiju. Njegova majka je bila pacifista, ali je ohrabrivala svoje sinove da se pridruže italijanskom pokretu otpora. Skoro dve godine, Kalvino se skrivao i borio u primorskim Alpima – planinskom lancu koji predstavlja granicu između Italije i Francuske. Stoga ne čudi što je Kalvinov prvi roman ratna priča o odrastanju tinejdžera koji se bori protiv neprijatelja dok se bori i sa teškim pitanjima o porodici versus zemlji, odanosti i izdaji.

Put u gnezda paukova (Il Sentiero dei Nidi di Ragno) dočekan je sa oduševljenjem 1947. godine, pružajući jednom mladom čoveku karijeru savremenog pisca koji može da piše o konfliktnom i kontradiktornom svetskom poretku. Ono što je iznenađujuće jeste to što je Kalvino odlučio da se odrekne takve sudbine. On nije želeo da bude takav pisac. „Postao sam svestan da između životnih činjenica koje je trebalo da budu moja sirova građa i brzog laganog pristupa sa kojim sam želeo da pišem, postoji jaz za koji mi je trebalo sve više i više napora da ga premostim.” (Šest beleški za sledeći milenijum)

Kalvino je nastavio da piše publicistiku i novinske tekstove o aktuelnim temama, i aktivno je radio u Komunističkoj partiji, ali nakon uspešne zbirke kratkih priča realističkog stila, dogodilo mu se da je odustao od tri romana uzastopno. Konačno, počeo je da piše basnu o grofu iz XVII veka presečenom na pola topovskim đuletom – obe strane njegovog tela nastavile su žive nezavisno, ali sa dijametralno suprotnim ličnostima. Ova priča je postala Prepolovljeni vikont (Il Visconte Dimezzato, 1952). Razmišljajući o ovoj priči, Kalvino je zamišljao sebe – i izlečio je sopstvenu rascepljenu psihu, baš kao što je vikont na kraju ponovo spojen i živeo je srećno do kraja života.

Jedna od mnogih divnih stvari u vezi Kalvina je to što on nikada nije pomodno ciničan. Srećni završeci – gde su prikladni – usvojeni su. Ovaj srećan novi početak omogućio je Kalvinu da piše onu vrstu fantastične fabule koje su stvorile čvrsto tlo za srednjoklasne romane. Umesto da se pretvara da govori o stvarnom životu, Kalvino je sa svom snagom uleteo u život imaginacije. Otkrio je da ne mora direktno da piše o svetu u kome živi da bi ga reflektovao. Poput Perseja koji se bori protiv Gorgone, Kalvino više nije gledao pravo u čudovište, već u odraz čudovišta u svom štitu.

Dvadeset godina kasnije, Kalvino je toliko usavršio svoj metod da je mala knjiga pod nazivom Nevidljivi gradovi prevazišla sva očekivanja. Svaka mikro priča stoji sama za sebe kao čudan i uznemirujuć minijaturni svet. Čitajući ih skupa, ove priče postaju i atlas i susret. Ispričane Kublaj Kanu od strane avanturiste Marka Pola u obliku enciklopedije carstva, ove priče sugerišu stvarnost koja se širi sve dok se više ne može pojmiti. Umesto toga, mora se shvatiti putem znakova i čuda koja su njena atomizovana istina. Zgrade, luke, kuće, zanati, naizgled stvarne stvari, sami po sebi su šifre. Realnost se nalazi u raskrsnicama, vezama, u ideji sistema beskonačnih odnosa – ideji koju je Kalvino zavoleo čitajući Ovidija i Lukrecija.

Ovidijeve Metamorfoze se manje bave iluzijom fizičke stvarnosti nego prenesenim značenjima i „metamorfozama“ forme. To se dešava zato što zajednička „supstanca“ sjedinjuje sva živa bića – sa neizbežnom posledicom da jedna stvar lako može da postane druga (žena može da se promeni u drvo, kralj u vuka). Kada je Lukrecije pisao De Rerum Natura (O prirodi stvari) u I veku pre nove ere, hteo je da pokaže, kao dobar epikurejac, da uvek postoji objašnjenje za to kako stvari stoje – ali da objašnjenje može biti čudnije od onoga što očekujemo. U stvari, on je bliži kvantnoj mehanici nego Njutnovskom univerzumu koji je učinio da ideja živopisnog i živahnog „ništavila“ deluje glupo.

„Mašta je neka vrsta elektronske mašine koja uzima u obzir sve moguće kombinacije i bira one koje odgovaraju određenoj svrsi.”

Nevidljivi gradovi su izgrađeni kao Bulova algebra. Matematička tabela prikazuje sve moguće kombinacije unosa, a za svaku kombinaciju postoji rezultat koji će napraviti strujno kolo. To je logička operacija. Kategorije koje nalazimo u Nevidljivim gradovima – Skriveni gradovi, Gradovi i želja, Gradovi i sećanje, Tanki gradovi, Gradovi i mrtvi i tako dalje – nisu nasumične. Jednom odabrani, ovi „unosi“ će otkriti svoje „izlazne vrednosti“. Zamislite tabelu istine koja ima kolonu za svaku promenljivu u izrazu i red za svaku moguću kombinaciju vrednosti istine (ili gradove u našem slučaju). Zatim dodajte kolonu koja pokazuje ishod svakog skupa vrednosti. To je dijalog između Marka Pola i Kublaj Kana.

Mapiranje mogućih vrednosti istine je usijana debata koja se vodi u prostoru između dvojice muškaraca kad god se sretnu. U početku, Polov prostor nam se nudi kao mesta na kojima je bio i koja je video. Postepeno, car počinje da opisuje gradove, a Polo mu mora reći da li su stvarni – pažljivo se krećući oko toga šta znači reč „stvarni“.

Živeći u Parizu tokom kasnih 60-ih pa nadalje, Kalvino je postao član “Oulipa” (Ouvroir de Litterature Potentielle), grupe matematičara i pisaca zainteresovanih za „radionice potencijalne književnosti“. Taj potencijal bi se ostvario upotrebom jezičkih ili matematičkih ograničenja – ili izazova – kakve nudi Bulova logika. Jedan od članova, Žorž Perek, mistik koji voli mačke, napisao je čitav roman na francuskom, La Disparition (1969), bez upotrebe slova „e“. Takođe je osmislio ono što je nazvao „mašinom za pravljenje priča“. Ovo je bilo pre principa sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom – napravite kratak opis, postavite pravila i pustite „mašinu“ da pronađe priču. Kalvino je uživao u kombinatornim mogućnostima koje su ova ograničenja dozvoljavala.

U Nevidljivim gradovima, Kalvino je postavio jednostavno pravilo: dvojica protagonista. Tabela kategorija. Odlična je ideja ako je možete napisati. Ako ne, dobro, ubacite to u program za pisanje romana i vidite sami šta će izaći. S druge strane, siguran sam da Kalvina intrigiralo da radi sa AI partnerom. Suština čoveka kao pisca bila je da bude otvoren za svaku mogućnost koja bi oslobodila književnost od nepriznatih, nesvesnih ili kulturološki odobrenih ograničenja koja su je sputavala.

„Mašta je neka vrsta elektronske mašine koja uzima u obzir sve moguće kombinacije i bira one koje odgovaraju određenoj svrsi.” (Šest beleški za sledeći milenijum)

„Samo ako pisci sebi postave zadatke koje niko drugi ne usuđuje da zamisli, književnost će imati funkciju“

Koristio sam delove ove metode kada sam pisao svoj prvi roman, Pomorandže nisu jedino voće (1985). Odlučio sam da moja poglavlja budu naslovljena prema prvih sedam knjiga Biblije i da ću koristiti neke od tema u tim knjigama da oblikujem sadržaj svojih poglavlja. Takođe sam odlučio da se premaskiram u proznog junaka. I koristio sam elemente bajke da prekinem naraciju u ključnim tačkama napetosti. To su bila moja “pravila”. Nije mi bilo pravo kada su Pomorandže nisu jedino voće pogrešno protumačene kao realistične i autobiografske. Nikada nisam želeo da budem realistički pisac, a i nisam.

Kao i Kalvino, odlično sam prošao sa svojim prvim romanom, a očekivalo se još tome sličnog. Osećao sam se usamljeno i zbunjeno, ali kada ste pisac, vaši najbolji prijatelji su često pokojni, pa sam se vratio Kalvinovim delima da naučim više, da se ohrabrim i da napišem Strast (1987). Kalvino je umro 1985, one godine kada su Pomorandže nisu jedino voće objavljene. Znam da bih se bez njega, kao pričljivog i mudrog mentora, mučio da razumem svoj rani put.

Postoje razne stvari koje Kalvino ne radi. On ne piše o ženama. U knjizi Ako jedne zimske noći neki putnik (1979) postoji čitateljka po imenu Ljudmila, ali ona je više arhetip nego osoba. U Nevidljivim gradovima nema žena kao likova. Shodno tome, ženska emocija kakvu smo navikli da očekujemo kod Kalvina ne postoji. Ne zanima ga romantična ljubav. Njega ne zanima ono što bi Frojd nazvao običnom nesrećom – ili čak običnom srećom. Njegovi likovi žive u pojačanim stanjima intelektualne radoznalosti. Ne pazi na časovima.

Ništa od ovoga nije važno. Njegova svrha – njegovo dostignuće – jeste da veliča maštu. Da prizove slike toliko moćne da „stvarni“ svet može da nestane. I dok se to dešava, pažnja nam se skreće sa naših svakodnevnih briga ne bismo li razmotrili šta je dovoljno stvarno da je važno – i koliko našeg ograničenog vremena na Zemlji trošimo na nerviranje oko stvari koje zapravo nisu važne.

Kalvino je verovao da književnost mora da bude ambiciozna i da za cilj ima ono što je mimo već postojećeg. Roman kao priča o savremenom životu je svuda, i Kalvino nije morao to da radi. Verovao je da književnost ima veliku svrhu – da, u stvari, bez velike svrhe, književnost nema pravog razloga da postoji. „Samo ako pisci sebi postave zadatke koje niko drugi ne usuđuje da zamisli, književnost će imati funkciju“ (Šest beleški za sledeći milenijum).

Kakva je to funkcija, možemo se zapitati? „Uvezivanje različitih grana znanja, različitih kodova, u mnogobrojne i višestruke vizije sveta.”

Ono sjajno kod Nevidljivih gradova – njihova inventivnost, lakoća, vizionarska moć, filozofsko ispitivanje, mogućnost da bude kumulativan umesto linearan, deskriptivne divote i intelektualna preciznost – ne bi trebalo da nas odvuče od njegove moralne svrhe, svrhe koja se sve jasnije ukazuje kako dijaloške razmene između Pola i Kana postaju sve mračnije. Koja je veoma daleko od „utešne bajke“.

Rekao je: – Sve je uzaludno ako poslednji pristanaka mora da bude u paklenom gradu, a tamo na dnu, u sve tešnjoj spirali, usisava nas struja.

A Polo: – Pakao živih nije nešto što će tek nastati; ako već postoji, onda je to nešto što je tu, pakao u kojem svakodnevno živimo, koji stvaramo živeći zajedno. Postoje dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postatio deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla tražiti i prepoznavati ono što nije pakao, i čini da traje, da ti mu prostora.[2]

Tekst: Jeanette Winterson
Izvor: newstatesman.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o Kalvinovom romanu Ako jedne zimske noći jedan putnik, zatim tekst o arhitektonskim principima u Nevidljivim gradovima, kao i intervju koji je Kalvino dao za magazin The Paris Review.

[1] Italo Kalvino, Nevidljivi gradovi, Plato, Beograd 2020, str. 47.
[2] Ibid, str. 133.