Imigracije, Kaja Malanovska

Zbirka priča Imigracije poljske spisateljice Kaje Malanovske obuhvata čitav spektar začudnih situacija i doživljaja: život Poljakinje u Americi, venčanje u Indiji, turističku posetu Turskoj.
Junaci priča nezaboravnih su karaktera; susrećemo se s dreg kraljicom, ekscentričnom figurom oca, usamljenom naratorkom koja pronalazi svoje mesto u ovim različitim svetovima.
Ovu knjigu možete čitati u izdanju izdavačke kuće Arete, u prevodu sa poljskog Anđelije Jočić.

Padao je sneg, gust, vlažan, pun nametljive tuge. Grad je gubio stvarne oblike, polako su se razlivali kao slika na uništenoj crno-beloj fotografiji. Išla sam Ružanom ulicom prema Aleji Nezavisnosti i razmišljala koliko je loše što je svet u mojoj glavi postao toliko nestvaran sam po sebi, tako da mu nisu bili potrebni dodatni zbunjući signali iz stvarnosti. Maks me je uhvatio za ruku i nežno je stisnuo.
– Hoćeš li kapu? – upitao je i pružio mi svoju krznenu pilotsku šubaru. – Znam da stanuješ u blizini. Čitao sam u tvojoj knjizi. Brojala si crte na pločniku.
– Brojala sam – priznala sam.
U Alejama smo prošli pored jedne od njegovih prodavnica. Stajali smo ispred izloga, šarene mešavine sitnica. Te stvari su barem realne, trezne i ravnodušne. Bele šolje oslikane jarkocrvenim božurima, kockaste kutije s čajem, mesingani kipovi nagih žena koje grle srne, balerine od plavičastog stakla.
– Ne zapošljavam dekoratera, ali ovaj izlog je stvarno bio jako lep pre praznika. Sad izgleda gore. Ljudi su sve pokupovali – dodao je setno. – Dobro je da stanuješ blizu jer ja ovde često dolazim da pregledam dokumenta, viđaćemo se.
– Maks, koliko prodavnica imaš?
– Nekoliko, ne tako mnogo…
Niko zapravo ne zna koliko on zarađuje. Neki čak ne mogu da shvate da se svakog dana bavi knjigovodstvom, komplikovanim knjiženjem, dostavom, uređenjem izloga, nadziranjem prodavaca. Mogla sam da ga zamislim kako se saginje udubljen u printove iz kompjutera, mršti široko, ravno čelo, popravlja naočare sa kvadratnim rožnatim ramom. Pitam se, da li je dobar šef? Verovatno nije… Sigurno viče na svoje radnike…
Ušli smo u piceriju i seli u ćošak, dalje od ostalih gostiju. Maks je skinuo jaknu i bacio je na stolicu pored. Tako je krhak, filigranski, proziran kao porcelanska lutka. U košulji otkopčanoj ispod vrata, navučenoj preko crne majice izgleda kao da ima šesnaest godina. Uska ramena, mršave nadlaktice, detinji, prijatan osmeh. Pregledao je jelovnik, koji je u njegovim šakama izgledao preveliko.
– Da li mnogo jedeš? Šta ti se jede? Ne stidi se, ja častim.
Osmehnula sam se.
– Pokazaću ti nešto – izvukao je plastičnu kesu sa zelenim printom. Kozmetika. – Ovo je posebna šminka, za glumce ili dreg kraljice. Pogledaj, podloga koja potpuno prekriva – Iz ljubičaste folije izvukao je bronzani valjak.
Ispružila sam ruku i Maks mi je po nadlanici razmazao sloj glatke, svetlo bež podloge.
– Sada ti je koža potpuno drugačija – zadovoljno je rekao, što me je malo uzdrmalo, ali sam se suzdržala od pitanja da li je to što je rekao bilo zlobno.
– Voliš li to da radiš?
– Obožavam. Zato i nastupam već sedam godina.
– Dobro, ali da li se ti osećaš kao Baterflaj? Osećaš li se kao žena?
– Ma šta ti je – Maks je odmahnuo rukom i odmakao se na stolici. – Naravno da ne, to je samo gluma. Strašno mi je žao transvestita, oni užasno pate. Jednom sam bio na nekom skupu na kome je neki mladić pričao kako se gadi svog članka na nozi. Možeš li to da zamisliš? Ustaješ svakog jutra i ne možeš da podneseš pogled na svoje sise. Ideš u kupatilo i moraš da se nateraš da ih dotakneš, opereš.
– Mislim da razumem, imala sam takve probleme s telom za vreme trudnoće.
– Pa dobro, ali bar si znala da će se to jednom završiti. Razlika između transvestita i dreg kvina je u tome što oni mrze svoje pimpeke a mi ih volimo.
Maks se namrštio s gađenjem.
– Izvini, ovo je bilo vulgarno.
Već mi je bilo poznato da ne podnosi vulgarne žene, vulgarnu odeću i vulgarne knjige. Čak je i Grad ljubavi Vitkovskog za njega bio previše eksplicitan, kao dreg kraljica na pomalo previsokim štiklama. Jednom mi je rekao da ga asocira na ortopeda.
– Da li to znači da si ti prosto običan gej?
– Da.
– A žene, žene te ne zanimaju?
– Zanimaju me, naravno da me zanimaju.
Prekinuli smo razgovor da bismo naručili picu. Kelnerica je bila lepa, Maks joj se veselo osmehnuo. Sve će mi ispričati, pomislila sam. On obožava da govori o sebi, baš kao i ja. Uzbuđuje ga odgovaranje na pitanja, zbog čega me je i pozvao na picu, da bi imao slušaoca, da bi ga neko posmatrao.
– Lepa je, ali je sredila usta – Maks je pogledom ispratio devojku koja se udaljavala.
– Otkud znaš?
– Pa vidim da su silikonske..
– A ja, jesam li ja nešto radila?
– Ti nisi – nasmejao se.
– A ti?
– Nisam ni ja.
– Pa dobro, kad ti se već dopadaju žene, znači li to da si bi-?
– Možda bi- … Možda jesam, ali više volim muškarce. Sa ženama je sve isuviše komplikovano. Odmah hoće da stvaraju dom, svijaju gnezdo, rađaju decu. Imao sam jednom neku devojku u Krakovu, još nisam bio u braku. Putovao sam kod nje, njen muž je bio u vojsci, sve je lepo teklo dok nije odlučila da se razvede. Prestao sam da idem kod nje.
– Zašto?
– Bilo mi je žao muža.
– A nisi se uplašio, isprepadao se?
– Ma i isprepadao sam se – Maks se ponovo zakikotao. – Baš sam svinja.
– Ali i ti imaš porodicu, ženu i decu.
– Imam, imam, ali moja žena se već privikla na to kako ja živim. Mi smo samo veliki prijatelji, ne spavamo zajedno, imamo odvojene sobe.
– Pa zašto onda živiš sa njom?
– Zato što ona želi. Predložio sam joj razvod, ali se nije složila. Ne znam zašto, možda da bi zadržala privid porodice. Nikad je neću ostaviti ako ona to ne bude htela, dok deca ne odrastu.
– A tvoj dečko pristaje na to? On nema želju da zasnuje porodicu, da svije gnezdo s tobom?
Maks nije razmišljao ni na tren. Odgovorio je, osmehujući se i gledajući mi pravo u oči:
– Hteo bi. Ali to ćemo uraditi kasnije.
– A da li on voli što ti nastupaš?
– Ne podnosi. Uopšteno govoreći, lik ni najmanje nije opušten…
– Čuči u ormanu?
– Malo čuči, malo ne. On čak ni u prodavnicu ne želi da ide sa mnom. Kad se dogodi da zajedno kupujemo neku haljinu, stoji po strani i stišava me.
– Imate li zajednički stan?
– Ma otkud, ja kod njega čak ni ne prenoćim, ne želim da deca misle da im se otac noću vuklja kojekuda.
– Hoćeš li ikada reći deci?
– Reći ću im kad odrastu.
– Koliko dugo živiš u Poljskoj?
– Dvadeset godina. Doputovao sam u Varšavu na studije, zatim mi je pošlo za rukom da dovučem roditelje, mada se oni ovde nikad nisu prilagodili, čak ni ne govore poljski.
– Ali ti se sigurno ne zoveš stvarno Maks, zar ne?
– Tačno, Maks je još jedan pseudonim, kao što je
Baterflaj za potrebe kluba, tako je i Maks za potrebe Poljske. A sad jedi tu picu.
Počela sam da jedem, bilo mi je glupo što ga tako pritiskam.
– A ti? – pažljivo me posmatrao. – Kako tebi ide? Sigurno dobro. Jednostavan, bezbedan život otpadnika, sve po redu i po propisu?
– Aha – odgovorila sam i nastavila da jedem. Nisam ja na redu da pričam. Za sada se neću poveravati, nek me smesti u fioku, bar sam u njegovim očima stekla nekakav identitet.
Maks je platio račun kelnerici sa silikonskim ustima. Pažljivo sam ih posmatrala, ali ni za živu glavu nisam mogla da tvrdim da su veštak. Zatim smo izašli na sneg. Zagrlio me je i snažno poljubio, tik pored usta. Pitam se šta znači takav poljubac. Ne verujem ni da je on sam znao odgovor na to pitanje.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *