Farenhajt 1984 u vrlom novom svetu: Živimo u distopiji koju su ljudi sami izabrali Bredberijev roman jednako je tmuran i dalekovid koliko i Orvelov ili Hakslijev, ali njegovo objašnjenje toga kako je distopija stvorena nudi jasnije razumevanje naše nove realnosti, piše Dejvid S. Vils.

Kadar iz filma "Farenhajt 451" Fransoa Trifoa (1966)

Pisac Dejvid S. Vils, autor romana Farma pasa i knjiga o Vilijemu Barouzu, Alenu Ginzbergu i gonzo novinarstvu, u eseju objavljenom na portalu Quillette poredi distopijske vizije iz dela Džordža Orvela, Oldosa Hakslija i Reja Bredberija sa svetom u kakvom danas živimo, povlačeći intrigantne paralele između Farenhajta 451 i sve razvijenije kensel kulture.

***

Već decenijama unazad uobičajeno da se autoritarne nove vlasti, norme ili postupci vlada nazivaju “orvelovskim”. U 1984 je Džordž Orvel je predstavio košmarnu budućnosti tako briljantno da je njegovo ime postalo sinonim za skoro sve što bi se poželelo opisati kao opresivno. Vrli novi svet Oldusa Hakslija, u međuvremenu, ponudio je drugačiju, ali jednako turobnu viziju budućnosti na kakvu se povremeno referiše da bi se rasvetlile naše trenutne nevolje.

Usred tehnološkog haosa i zapadnjačkih kulturnih ratova u 21. veku, kolumnisti povremeno debatuju o tome koji su romani tačnije predvideli teškoće u kojima smo se našli. Savremena Kina najjasnije oličava Orvelovu viziju, a u društvima na zapadu mogu se pronaći elementi oba romana. Međutim, Rej Bredberi je u Farenhajtu 451 ponudio možda i preciznije upozorenje nego iko drugi. Objavljen 1953. godine, Bredberijev roman jednako je tmuran i dalekovid kao Orvelov ili Hakslijev, ali njegovo objašnjenje toga kako je distopija stvorena nudi jasnije razumevanje naše nove realnosti.

Osnovna razlika između Hakslijeve i distopije koju je opisao Orvel vidi se u metodologiji  kakvu autoritarne vlade primenjuju da bi kontrolisale čovečanstvo. Haksli je isticao da će ljudi biti obmanuti i da će prihvatiti sopstvenu porobljenost uz antidepresive i razne hedonističke mamipažnje, dok je Orvel držao da će pre oni biti povinovani cenzurom, kontrolom uma i nasiljem. Haksli je u pismu Orvelu (svom nastavniku francuskog u ranoj mladosti), nakon što je pročitao 1984, tvrdio da “žeđ za moći jednako može da bude utoljena navođenjem ljudi da zavole svoje robovanje koliko i njihovo pokoravanje šibanjem i šutiranjem”. U Bredberijevom romanu, svakako, ima elemenata i jednog i drugog; građani iz njegove vizije budućnosti predmet su nasilja države, ali su i pacifikovani zadovoljstvima i drogama. Međutim, ključna razlika ovde, a i Bredberijev veliki doprinos distopijskoj književnosti, leži u tome da ćemo se odlučiti i za porobljavanje intelekta.

U priličnom klišeu i opštem mestu distopija, Farenhajt 451 donosi priču o čoveku koji se budi u okruženju krajnje opresivnog društva i odlučuje da se tome odupre. Protagonista je vatrogasac po imenu Montag koji se zapitao o suštini svog posla. Ali u ovoj viziji budućnosti vatrogasci se više ne bore protiv vatre, oni je potpaljuju. Njihov zadatak je da spaljuju knjige, koje su sada zabranjene, i uz pomoć osmonogog Mehaničkog Goniča pakosno tragaju za literaturom i uništavaju je. Tehnologija podstrekava otuđenje, ali vlada retko nameće sistem kontrole stanovništvu. 

“U Farenhajtu 451 su ljudi odabrali neznanje”

U 1984 država pomno kontroliše informacije. Građani su u Vrlom novom svetu toliko bombardovani informacijama da nisu u stanju da pametno prosuđuju. Međutim, u Farenhajtu 451 su ljudi odabrali neznanje, pošto su došli do toga da odbacuju kompleksnost i sumnje koje donosi literatura – sa širenjem uzbudljivijih, kratkih medijskih formi, knjige su postepeno gubile svoju privlačnost. To Montagu objašnjava njegov šef, Biti:

Autori, puni zlih misli, zaključajte svoje pisaće mašine. I oni to jesu uradili. Magazini su poprimili aromu fine mešavine vanile i tapioke. Knjige su, kako su to prokleti kritičarski snobovi rekli, postale splačine. Nije ni čudo da su knjige prestale da se prodaju. Ali je publika, znajući šta se traži, sve vrteći se od radosti, pustila da stripovi opstanu. I trodimenzionalne seks revije, naravno. Eto ti ga, Montag. To nije došlo odozgo, iz Vlade. Nije bilo nikakve naredbe, ni obznane, ni cenzure, sa čim je to počelo, ne! Tehnologija, masovna eksploatacija i pritisak manjina su izveli trik, hvala Bogu. Danas, zahvaljujući njima, možeš da budeš sve vreme srećan, dozvoljeno ti je da čitaš stripove, stare dobre ispovesti ili stručne časopise.

Isprva shvaćene kao dosadne, knjige su kasnije smatrane opasnim. “Knjiga ti je napunjeno oružje u komšijskoj kući”, kaže Biti Montagu, jer ona podstiče zbunjenost duše i neslogu u društvu, omogućava onima koji je čitaju da saznaju više od drugih, nejednakost sad odbačenu kao protivustavnu. “Nisu svi rođeni slobodni i jednaki”, objašnjava Biti. Ali stavljanjem knjiga van zakona i omogućavanjem ljudima da razviju zavisnost od ispraznih oblika zabave i vežu se za svoje uređaje, “svi su napravljeni jednakima”. Čitanje, stoga, vodi ličnoj nesreći i društvenoj nestabilnosti:

Ako ne želiš čoveka nesrećnog u pogledu politike, ne pokazuj mu dve strane pitanja koje ga muči; pokaži mu jednu. Ili, još bolje, nijednu. Pusti ga neka zaboravi da postoji nešto takvo kao što je rat. Ako je Vlada neefikasna, neuravnotežene i ludački sklona porezima, sve to zajedno je bolje nego da ljude previše mori briga oko toga. Mir, Montag. Daj ljudima takmičenja u kakvim pobeđuju tako što znaju više reči popularnih pesama ili imena glavnih gradova država ili koliko je kukuruza uzgajano prošle godine u Ajovi. Napuni ih nezapaljivim podacima, nakljukaj ih sa toliko prokleto mnogo “činjenica” da se osećaju ne samo ispunjeno, nego i potpuno “briljantno” uz te informacije. Onda će im se činiti da misle, imaće utisak da se kreću bez pomicanja. I biće srećni, jer se ta vrsta činjenica ne menja. Ne daj im nikakva kliska polja, poput filozofije ili sociologije, da povezuju stvari. Tu počiva melanholija.  

Bredberi je predvideo da bi ljudi, uzmenireni zbunjujućim ili izazovnim idejama, mogli jednog dana da zahtevaju cenzuru i zaštitu od bilo koje informacije koja će probiti mehur njihove pojednostavljene stvarnosti. Vlada to, naravno, toplo pozdravlja, ali retko nameće silom. “Zapamti dobro”, kaže starac po imenu Faber, “vatrogasci su retko potrebni. Publika je prestala da čita sama od sebe”.

Politička korektnost je pravi neprijatelj ovog vremena. To je kontrola misli i kontrola slobode govora

U sadašnjem društvu, u kom preovladavaju krajnje redukovani tvitovi i mimovi, a navodno obrazovani ljudi odlučuju da bojkotuju duge podkaste, podstiču izdavače da se ratosiljaju knjiga kontroveznih autora ili se oslanjaju na provajdere da pokidaju veze sa komičarima i drugim umetnicima, ovo predviđanje iz 1953. godine zvuči jezivo poznato. Na internet je postavljen neverovatno širok spektar informacija i na dodir prsta su nam, a ipak nam aplikacije dozvoljavaju da odaberemo kojim činjenicama ćemo da verujemo i u kojim ideološkim okruženjima želimo da budemo. A iz tih izbora dolazi neizbežna želja da odbacimo suprotne ideje koje u nama izazivaju neprijatnost. Naše vlade možda kriju neke informacije uz obrazloženje da to rade zarad političke ekspeditivnosti ili nacionalne bezbednosti, ali najveći deo onoga što je danas cenzurisano cenzurisan je voljom javnosti. 

Spaljivanje knjiga možda nije toliko privlačno ovih dana, ali zabrana knjiga i skidanje sa platformi su u modi. Ništa od toga, razume se, nije sasvim novo, uprkos tome što je “kensel kultura” relativno nova odrednica u leksikonima. Kada je 1994. godine prvi talas političke korektnosti zapljusnuo zapadnu kulturu, Bredberi je pričao o aktuelnosti svojih predviđanja. Farenhajt 451, rekao je u jednom intervjuu, “sada znači još više jer sada imamo političku korektnost. Politička korektnost je pravi neprijatelj ovog vremena… To je kontrola misli i kontrola slobode govora”.

Rej Bredberi

Naravno, problem se samo produbio sa pojavom društvenih medija i soba odjeka koje su oni doneli – ljudi bez zazora dele i slušaju stavove prihvaćene u okviru grupe istomišljenika, a one koji im protivreče olako odbacuju. Zapanjujuća moć interneta doprinela je mobilisanju neobaveštenih (iako ponekad dobronamernih) rulja, spremnih da proteraju sve što je neprimereno, neprijatno ili na drugi način nepoželjno.

I u Bredberijevom romanu i u stvarnosti sadašnjice, perverzno zadovoljstvo potiče iz na svoju ruku izvršenih činova cenzure. Farenhajt 451 počinje rečenicom: “Zadovoljstvo je bilo paliti”, i oni koji se poduhvataju skidanja sa platformi, zabranjivanja knjiga i javnog sramoćenja danas očigledno u tome uživaju. Ne samo što im takvi potezi čine da se osećaju moralnim, nego i pojačavaju uzajamnu solidarnost u grupi i status u društvu. Nemaju stida, takođe, niti pomisle na gubitak sloboda, gušenje ideja ili uništavanje života takvim delovanjem. Ovako Montag opisuje svoj posao na početku knjige:

Nikoga niste povređivali, povređivali ste samo stvari! A pošto stvari nisu mogle zaista da budu povređene, pošto ne osećaju ništa, stvari ne vrište niti cvile, kao što bi ova žena mogla da počne da vrišti i jeca, nije bilo ničega što bi vam kasnije izazvalo grižu savesti. Prosto ste čistili. Domarski posao, u suštini. Sve na svoje mesto.

Žena pred Montagom niti vrišti niti jeca. Ona zapravo, potezom koji konačno šokira Montaga i navede ga da preispita svoj posao i sistem kom služi, zapali samu sebe. Agonija njene smrti ne dotiče ostale vatrogasce. Ponosno nastavljaju da spaljuju knjige, uvereni da oni dovoljno blesavi da ih čitaju zaslužuju to što im se dogodi. Dok Bredberijevo fiktivno društvo hapsi, progoni, pa čak i ubija one što skrivaju knjige, savremeno društvo preferira da svoje prekršioce podvrgne mukama javnog sramoćenja. I iako desnica odbacuje kensel kulturu, a levica poriče njeno postojanje, obe revnosno podstiču cenzurisanje kad se zadre u njihove omiljene tabue.

Poput onih što poriču Bredberijevu distopiju, današnja levica i desnica saglasne su u tome da neke ideje jednostavno ne treba da se čuju, da se o njima diskutuje i da ne budu analizirane, da ne bi bile prihvaćene. Mnogo je lakše sve zajedno ih prituliti i osramotiti njihove pristalice pour encourager les autres[1].

Slučaj Džoa Rogana

Proročanska dalekovidost Bredberijevog dela vidi se i u nedavnoj kontroverzi sa podkastom Džoa Rogana. Dok su Roganovi stavovi o vakcinaciji žalosni i duboko štetni pri pokušajima Amerike da se izbori sa pandemijom, njegov podkast je takođe skoro pa savršen simulakrum knjiga koje spaljuju vatrogasci u Farenhajtu 451.

Podkast Iskustva Džoa Rogana prava je antiteza našoj kulturi tvitova i mimova, gde je sve svedeno na isuviše pojednostavljenu i lako svarljivu frazu ili sliku koje ne trpe nijansirane rasprave. Snaga Roganove emisije je u tome što se on upušta u duge razgovore o složenim temama sa širokim spektrom gostiju, među kojima su mnogi stručnjaci u svojim oblastima. Valja reći da ima dosta neuravnoteženosti u takvom miksu, a da Rogan sa svojim stavovima o nekim temama o kojima razgovara ume da budu čudnjikav i zastrašujuće pogrešno obavešten. Bilo kako bilo, njegova emisija nudi upravo onu vrstu dijaloga koji navode na razmišljanje kakve stanovnici Bredberijeve distopije žele da zabrane.

Bredberi je bio u pravu da će ljudi odabrati autocenzuru, dovedeni u neznanje tehnološkim inovacijama koje otvoreni razgovor i mišljenje čine neukusnim. Da je neka vlada nametnula takvo pravilo, digla bi se uzbuna, bar u zapadnim državama.

Teško da može da iznenadi to što mnogi Roganovi oponenti pokazuju zapanjujuće nepoznavanje njegove emisije i voditelja, i spremni su da ga denunciraju na osnovu isečaka, citata istrgnutih iz konteksta i pogrešnih pretpostavki o njegovim političkim inklinacijama. Obično se čuje da ga nipodaštavaju kao konzervativca jer, u liberalnim i progresivnim krugovima, to nije samo opis političke pozicije nego i ljaga – efektan način da se neko ućutka, a da se osigura i to da ne mogu lako da ga brane oni skloni pomaganju političkim oponentima. Nije potrebno imati ni dokaz za takvu optužbu; puka sugestija da je to tako dovoljna je da označi nekoga kao neprijatelja grupe istomišljenika i stoga legitimne mete za brukanje. Ali Roganovi pogledi su kompleksni i jedinstveni – ako ništa drugo, njegovo političko stanovište negde je umereno levo od centra, što samo čini i njega i ostale heterodoksne mislioce opasnim za one udaljenije na političkom spektru. Dakle, ljudi više vole da obitavaju u pročišćenim mehurima, svojevoljno izolovani od debata, upravo kao ljudi u Farenhajtu 451.

Bredberi je bio u pravu da će ljudi odabrati autocenzuru, dovedeni u neznanje tehnološkim inovacijama koje otvoreni razgovor i mišljenje čine neukusnim. Da je neka vlada nametnula takvo pravilo, digla bi se uzbuna, bar u zapadnim državama. Ali blago navođeni algoritmima, ljudi su se dobrovoljno usmerili ka jednostavnim, udobnim idejama i počeli su da odbijaju kompleksnost, nijanse i mogućnost da suprotna mišljenja nisu nužno nemoralna ili čak netačna.

Skok na lomaču

Svako preokretanje ovog trenda sa namerom da se obustavi klizanje u provaliju moralo bi da počne sa priznanjem da je cenzura, bilo da je nametnuta odozgo ili odozdo, štetna po društvo. Čak i kada je ideja blesava, trebalo bi je čuti i o njoj razgovarati. Kao što Faber objašnjava Montagu u trećem delu, knjige ne garantuju da ćemo birati dobro, ali nam daju daleko bolje šanse da to radimo jer nas “podsećaju kakvi smo magarci i budale”. Kad su knjige spaljene, a glasovi prigušeni, ne gubimo samo prevaziđena i zadrta mišljenja, nego i sve ono drugo što nam je potrebno da bismo doneli razumne odluke. 

Na kraju ove knjige, lutalica po imenu Grejndžer nudi Montagu tračak nade. On spaljivanje knjiga poredi sa “šašavom prokletom pticom zvanom Feniks” i kaže da ljudi ponavljaju istoriju i iznova i iznova sebe spaljuju. Ipak:

…imamo jednu prokletu stvar koju Feniks nikad nije imao. Znamo da smo napravili prokletu glupost. Znamo sve proklete gluposti koje smo napravili za hiljadu godina, i sve dok to znamo i uvek to držimo negde pred nosom, jednog dana ćemo prestati da slažemo vražje pogrebne lomače i skačemo usred njih.

Ljude u ovom romanu toliko privlače tehnološka čuda, tako su navučeni na isprazne oblike zabave, tako do kraja zaluđeni da su nesvesni rata koji im se odvija na pragu. “Pogrebna lomača” koju spominje Grejndžer je nuklearni holokaust koji počinje kada se Montag sreće sa lutalicama u prirodi i verovatno će biti okončani skoro svi životi ljudi u gradu. Neobična je, s obzirom na turobnost Farehnajta 451, ta poruka nade na kraju romana, kad se Montag i izgnanici vraćaju u grad da bi ponovo izgradili društvo. To možda deluje beznadno optimistično, ali bez ovakvog čina hrabrosti, ostavljeni smo u svetu lišenog mogućnosti.

Elementi iz Orvelovih, Hakslijevih i Bredberijevih distopijskih vizija prisutni su u našoj sadašnjici, samo možda sve radije zovemo “orvelovskim” jer to znači da su nam okolnosti nametnute protiv naše volje. Teško je prihvatiti da smo u tome saučesnici i da trenutno živimo možda najmračnije od tih vizija, zahtevajući da živimo u neznanju. A opet, upravo zato što smo izabrali takvu sudbinu, u stanju smo da je izmenimo.

Tekst; Dejvis S. Vils
Izvor: Quillette
Prevod: Matija Jovandić

[1] Francuski “da bi se drugi ohrabrili”; Volterova ironična izreka, koristi se za čin (kao što je pogubljenje) izveden kao upozorenje drugima (prim. prev)

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: