“Epifanije Rajka Kona” – Aleksandar Šurbatović

1.

Rajko Kon zna da glas koji ga budi
izranja iz onih gluvih praznina
gde igle kompasa gube prisebnost,
posustaju telefonski signali,
gradski autobusi ne zalaze.
Uzalud jastukom pokriva glavu,
jer taj šum, taj brum, taj his i miris su
težine koju ne poznaju vage.
Muči ga taj hladni zagrljaj jutra,
žedni ukus hladnih sirćetnih suza
pobeđene ćelije starog duha.
Sve likuje u znojavoj dubini
i raspada se kao zalazak sunca.

2.

Rajko Kon kreće na posao,
kvrgavom rukom čvrsto stiska knjižicu
mesto jutarnje kafe,
u „Višnjici” kupuje unuče,
možda dva,
mesto jutarnje kafe,
i „Kurir“ od 19. januara
grubo presavija u džep
pa mu gole žene vire iz kaputa.
U granitnim cipelama hoda
kao na gubilište,
rukama mlatara,
kao da dosadne muve
tera glasove od sebe,
opsuje, pa klimne glavom,
ponekad se, kao sad, seti majke,
i onda ga krivica surovo kida
jer joj godinama nije bio,
hitro nagne junački gutljaj,
strese se, pa procvili naglas:
„Izvini mama.”
Obećava da će je uskoro obići
ali dobro zna da laže,
bestidno ko džukela laže,
jer kako sad da je nađe,
kad je zaboravio broj parcele
a u knjigama su joj zagubili trag.
Zato s razlogom sumnja
(a od sumnje na prazan stomak
uvek mu proradi čir)
da je ikada imao majku
da je ikada bio rođen,
i to mu onda baš teško padne.

3.

Rajko Kon ne koristi gradski prevoz
jer ga plaše svi ti namršteni ljudi
koje ista sisa stvarnosti gorkom mukom doji.
Svakog jutra on strpljivo posrće
kroz prtinu žarkovačkog smoga,
levom rukom broji sitninu,
onako naslepo, u džepu,
za kiflu i parizer ako bude,
dok iz usta ispušta crni oblak pare
kroz duvansku smolu pluća.
Glasovi ne prestaju ni jednog trenutka.
Kao očajnik svoj loz,
u desnoj ruci još jače stiska knjižicu
jer se naivno nada
da će mu ona doneti tišinu.

4.

Rajko Kon ne veruje u boga
ali to nikom ne sme da prizna.
Misli, smejaće mu se ljudi
ako tako nešto naglas kaže.
U crkvu uđe da zapali sveću
samo kad neko umre,
a na svadbe i krštenja
više ga niko i ne zove.
Kad ostane sam s bogom
nikad mu ne ostaje dužan:
naziva ga kukavicom
jer ni na oči ne sme da mu izađe,
krije se zato što i ne postoji,
bar ne na ovom svetu,
i prebacuje mu svako zlo
u kome jedino još ne oskudeva.
Tog jutra je bez razloga
svratio u praznu crkvu.
Onako u prolazu, tek ga povuklo.
Možda je pomislio da će u toj pustahiji
prigušiti strašne glasove iz znojave dubine,
ili da će mu se bog napokon ukazati,
sad kad mu je najpotrebniji,
kada mu se očaj ko krljušt nahvatao
na vid i uzdahe kojima ore svoje grudi,
sad, kad je zapekla ova ciča zima.
Ipak, čini se, ovaj svet je toliko hladan
da je i sam bog odlučio da postoji
na nekom drugom mestu.

5.

Rajko Kon, kao i svakog jutra, oseća bes.
Zadihan, davi se u njemu,
obuzimaju ga teške misli
koje ostavljaju podlive
na licu njegove umorne žene.
Obećao je i sebi i njoj da neće više.
Hteo bi da je život bolji prema njemu,
da ga svet manje žulja,
hteo bi topliji kaput,
nove cipele
i televizor sa ravnim ekranom,
on bi da uđe u njega bar na jedan dan,
i ugreje se među svilenim butinama
onih blajhanih
onih nasmejanih,
onih raspevanih devojčica
koje su uvek tako prokleto žive.
Hteo bi malo lakši posao
jer mu se od lopate polomila kičma,
i ogromni zlatni prsten sa četiri ocila,
kakav Ljuba nosi,
hteo bi ko gospodin u Paraliju na more,
ali dobro zna da su to ludi snovi
od kojih samo još više ožedni.
Za početak,
kad bi se bar malo utišao
ovaj razulareni svet
kad bi mu neko skinuo s vrata
teške bukagije jutra.

6.

Rajko Kon je u stvari krenuo kod lekara.
Najavio je da će zakasniti na posao
i niko tamo nije bio srećan zbog toga.
„Što se mora, mora se”,
rekao je gazdi u svoju odbranu,
a ovaj se samo mrko i preteće nasmejao.
I evo ga, promrzao, uplašen i težak,
stoji ispred Palmotićeve 37,
počinje da se koleba.
Stiska zdravstvenu knjižicu
i strepi šta bi moglo tamo da ga čeka.
Plaši se da bi istina mogla da bude
čak i gora od neznanja,
plaši se da bi mogao da vidi svoje pravo lice,
plaši se da će mu se doktor smejati,
plaši se da ga neko od komšija ne vidi,
pa bi svet svašta mogao da priča.
I baš na vrhuncu svog straha,
kad je buka iz one znojave dubine
postala nepodnošljivo glasna,
baš tad se sve utišalo,
baš tad se sve usporilo
i toplina je počela,
kao livadski med,
da se razliva telom.
Pomislio je da sanja,
možda su ga stigla dva unučeta
i puno sumnje na prazan stomak,
ali kad je protrljao oči
i protresao glavom
Rajko je video,
Rajko je jasno i bez ikakve sumnje video
kako se nasred raskrsnice,
tu, malo niže,
u 29. novembra,
između hiljadu mahnitih automobila,
u čeličnoj bujici i savršenoj tišini,
šepuri ptica najraskošnijeg perja,
i kao gospođe što šire lepezu,
okićen kristalima svete vode
ponosno širi blistavi rep
u kom je Svetlost pohranila sve svoje tajne.

[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Aleksandar Šurbatović je rođen 1973. godine u Kosovskoj Mitrovici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Kragujevcu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti i Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Osam godina je živeo u Amsterdamu. Trenutno radi kao glavni i odgovorni urednik u izdavačkoj kući Dereta iz Beograda. Do sada je uredio i priredio preko 200 naslova, uglavnom prevedene književnosti, a bavi se i prevođenjem proze i poezije sa engleskog jezika. Izdao je zbirke poezije „Mitologija spaljene zemlje“ (Filip Višnjić, 2010) i „Priče o gospođi Kon” (Kontrast izdavaštvo, 2015), kao i roman „Upokojavanje prosektora Majerhofera“ (Vulkan, 2011).[/alert]