Slavni američki glumac, poznat po svojoj jedinstvenoj boji glasa, Džejms Erl Džouns čita Sonet 55 besmrtnog Vilijama Šekspira.
Kada su Šekspirovi soneti objavljeni 1609. godine, sonet kao literarna forma u Engleskoj nije uživao istu popularnost kao u vreme njegovih sonetnih prethodnika Sidnija i Spensera. Otud pretpostavke da su i Šekspirovi soneti nastajali sukcesivno od 1590˗ih godina.
Napisani u okvirima konvencije ovog žanra, oni se ipak znatno razlikuju od striktno elitnog i dvorskog stila njegovih prethodnika, ističe Kalahan (Callaghan, 2007, str. 16). U njima ima petrarkističke idealizacije lepote, ali se ona nekonvencionalno nalazi u sonetima posvećenim muškarcu.
Suprotno tradicionalnim petrarkističkim motivima (opis ženske lepote i platonske ljubavi), Šekspirovi soneti nude lepezu životnih, filozofskih i elegičnih tema. Neretko je i u sonetima njegovih prethodnika motiv idealne ženske lepote povezivan sa motivom žalosti zbog brzog prolaska života, kada se uteha traži u nadi da poezija može pobediti vreme i smrt.
Međutim, Šekspirovim sonetima dominira mi sao o prolaznosti i vremenu koje preti da uništi mladost, lju bav, lepotu i život.
Tradicionalna podela Šekspirovih soneta na one koji su upućeni muškarcu (1–126) i one upućeni crnoj dami (126–154) nosi sa sobom viševekovnu i do danas nerazrešenu polemiku o identitetima ove dve ličnosti.
Pročitajte dve verzije prepeva Soneta 55:
Može li se pesma adaptirati u video igru?Ni mermer, a ni ploča što se zlati
Kneževska – stih moj neće nadživeti;
Ti ćeš u njemu još svetlije sjati
No grobni kamen koji vreme šteti.
Kad rat strašni sruši kip sred blata
I bune spale dvor sred pepelišta,
Ni Marsa mač, ni brzi oganj rata –
Spomenu tvome neće moći ništa.
Uprkos smrti, zaboravu leta,
U sećanje ćeš svih što dođu stati;
Sva će potomstva sve do kraja sveta
Za slavospeve ove moje znati.
Do strašno suda živećeš u stihu,
U svakom srcu što zna ljubav tihu.
(Prepev: Stevan Raičković)
Ni mramor, ni kneški spomenici zlatni,
Nadživjeti ne će ovaj redak stamen;
Ali ti ćeš svjetlije u njemu sjati
Nego nepran, prljav od vremena kamen.
Kada sverazorni rat kipove svali,
I zidarsko djelo bune iskorijene,
Ni mač Marsov ne će ni brz oganj spalit
Živo svjedočanstvo tvoje uspomene.
Protiv smrti i dušmanskog zaborava
Ti ćeš kročit: oči sviju potomaka
Još će za stanište naći tvoja slava,
I kad svijet isprate do konačnog smaka.
Tako, sve dok strašni sud te ne uskrisi,
Ljuven–oči su ti stan, a život stisi.
(Prevod: Mate Maras)
Tekst: Ana M. Andrejević (preuzeto iz naučnog rada “Koncept vremena i smrti u Šekspirovim sonetima”, Filozofski fakultet u Prištini, 2019.)
(Pročitajte i tekst o tome kako su dobitnici nagrade Buker pisali prozne verzije Šekspirovih drama ili kako Alen Ginzber čita svoju poemu Amerika.)