Dubravka Ugrešić: Pokret otpora u diktaturi tržišta Ono za šta se borim na svom malom prostoru je kulturni kontinuitet. Ne može biti kulture bez neprestane kulture sećanja, kaže Dubravka Ugrešić.

Dubravka Ugrešić foto: Youtube/PatchworkCasopis

Američki periodični magazin Ful stop, posvećen prevodnoj književnosti i izdanjima nezavisnih izdavača, objavio je u zimskom broju intervju sa Dubravkom Ugrešić. Razgovor (post)jugoslovenske spisateljice sa piscem, novinarom i predavačem kreativnog pisanja Adamom Dalvom prenosimo ovde,

***
Jedne ki
šne srede na Menhetnu, pre nego što je počela pandemija, intervjuisao sam Dubravku Ugrešić tokom nekoliko sati za pamćenje. Ona je prijatna osoba, žustrih stavova i prodornog, jakog smisla za humor. Ugrešićeva je jedna od mojih omiljenih autorki i tvrdim da je jedna od najpotcenjenijih pisaca na svetu, jedinstvena, sjajna zvezda u književnom univerzumu.

Dubravka Ugrešić rođena je 1949. godine u Jugoslaviji, prinuđena je da uzme hrvatski pasoš (to određenje dugo je odbijala) nakon raspada zemlje u kojoj je rođena, kritikovala je ratove u Jugoslaviji (zbog čega je nazivana, između ostalog, i vešticom) i preselila se u Amsterdam, gde i sada živi. Njene zbirke eseja – među kojima su mi tri omiljene knjige Američki fikcionar, Europa u sepiji i Zabranjeno čitanje – sjajne su, a bave se pitanjima nacionalnih identiteta, opskurnošću, pogrešnim prevođenjem i sve razvijenijom književnom pijacom.

A romani su joj, rekao bih, još bolji. Svi su dobri, ali su tri vredna dodatne pažnje. Forsiranje romana-reke, rano delo iz osamdesetih godina, roman je u vinjetama o susretu pisaca u Zagrebu pred sam kraj Hladnog rata. Počinje smrću jednog Španca, nakon čega slede špijuniranja i intrige, kao i još neki briljantni pasaži, među kojima mi je najupečatljiviji onaj kada pisci odlaze u fabriku kobasica. To je krajnje metatekstualno delo – anksiozni američki pisac Mark Stenhajm parodija je neurotičarske faze u našoj nacionalnoj književnosti; Floberov potomak Žan Pol Flagus ne prestaje da drži banku; češki pisac Jan Zdražil pokušava da prokrijumčari svoj rukopis, Priču mog života, na Zapad, ali zapada u niz peripetija. U završetak Forsiranja romana-reke interpoliran je dnevnik sa putovanja autorke, svi romani Ugrešićeve na ovaj ili onaj način nose žig one koja ih je stvorila.

Još je bolji, remek-delo, Muzej bezuvjetne predaje, roman iz 1997. godine o egzilu, izgubljenom jeziku i sećanju. Teško je ukratko opisati tu knjigu u rasponu između dnevnika, memoara, zbirke priča i fantastične fikcije, sa brojnim odlomcima, citatima i fragmentima. Zamislite Dženi Erpenbek pomešanu sa Marksesom i Dejvidom Marksonom i na pravom ste putu. Među posebno efektnim delovima su i odlomci o sedam žena povezanih natprirodnim doživljajima i priča o torbi naratorkine majke. Početak mi je jedan od omiljenih:

U berlinskom zoološkom vrtu, pored bazena sa živim morskim slonom, stoji neobična vitrina. Pod staklom se nalaze predmeti nađeni u trbuhu morskog slona Rolanda koji je skončao život 21. kolovoza 1961, ili točnije: upaljač roza boje, četiri štapića od sladoleda (drvena), metalni broš u obliku pudlice, otvarač za pivske boce, ženska narukvica (vjerojatno srebrna), kopča za kosu, drvena olovka, plastični dječji pištolj na vodu, plastični nož, sunčane naočale, lančić, opruga (manja), gumeni kolut, padobran (dječja igračka), željezni lanac cca 40 cm, četiri čavla (velika), plastični automobil zelene boje, metalni češalj, plastični bedž, lutkica, pivska limenka (Pilsner, 0,33 1), kutija šibica, dječja papuča, kompas, automobilski ključ, četiri novčića, nož s drvenom drškom, dudavaralica, svežanj ključeva (5 kom.), lokot, plastična torbica za igle i konac.

Virtuzno! Dokumentovan je nasumični skup, s tim što je svaki taj objekat, dok čitamo, kako Ugrešićeva kaže, tragajući za “semantičkim koordinatama”, ujedno i potencijalna priča. Tu su i muke egzila, rapisanje stvari pri odlascima, iako Ugrešićeva dodaje na kraju poglavlja da “pitanje je li ovaj roman autobiografski moglo bi u nekom eventualnom, hipotetičnom trenutku spadati u nadležnost policije, ali ne i čitalaca.”

Kvalitet dela Dubravke Ugrešić u godinama nakon toga nije opadao. Lisica iz 2017. dinamičan je roman iz šest delova u kom se, koristeći se ponavljajućom slikom prevrtljive lisice da bi objasnila prirodu nastajanja priča, neimenova naratorka iz Jugoslavije u egzilu bavi razvojem književnosti u 21. veku i predstavlja eseje (uz nešto pronađenih materijala) o Borisu Piljnjaku, ruskom piscu pogubljenom 1938, i Doroti Lojthold, manje značajnoj figuri iz Nabokovljevog sveta koja je vozila Vladimira, Veru i Dimitrija s kraja na kraj kontinenta i slučajno uznemirila dotad neotkrivenog leptira u Grand kanjonu.

U drugim poglavljima, naratorka je “osoba iz ekonomske klase” na evropskoj umetničkoj sceni. Najbolje od svih, jedan od pečata karijere Dubravke Ugrešić, Đavolja bašta, priča je u kojoj naratorka neočekivano nasledi kuću u Hrvatskoj i pokušava od nje da napravi dom. Ona razvija i neobičnu vezu sa skvoterom koji radi kao deminer. (…)

Tog kišnog popodneva u Njujorku, Ugrešićeva mi je govorila o sadašnjoj fazi u njenom radu i opsesiji pisanjem, što je tolike godine radila bez sigurnosne mreže pod sobom. Govorila je i dirljivo, izvan onoga što će se pojaviti na ovim stranicama, o čitanju knjiga Gabrijela Garsije Markesa tokom rata i prenošenja fantastičnih scena iz njih na tlo sopstvene zemlje. Prilično me je uputila i u kasnu sovjetsku arhitekturu i vajarstvo. Isprva sam bio nervozan, ali me je ona brzo opustila. Sledi deo našeg razgovora, koji je Ugrešićeva izdvojila i apdejtovala mejlom početkom septembra 2021. godine.

Počeo sam da čitam vaša dela nakon što mi je prijateljica pozajmila Muzej bezuvjetne predaje, pa sam hteo da vas pitam kakvu ulogu ima širenje priče o vašem delu “od usta do usta” u njegovoj recepciji.

Imam svežih iskustava s tim. Bila sam na skromnoj, ali beskrajno divnoj turneji na kojoj sam predstavljala svoj roman Lisica i knjigu eseja Američki fikcionar. Tu turneju organizovao je moj izdavač Open leter buks, mala, neprofitna izdavačka kuća specijalizovana za prevode. Rekla sam svojim prijateljima da me je ta turneja podsetila na sovjetske kulturne prilike tokom perioda poznatog kao “Hruščovljevo odmrzavanje”. Prijatelji su se smejali. Pripisali su to mom “specifičnom” smislu za humor.

Tridesetak godina pre pada zida sovjetska kultura bila je podeljena na “zvaničnu” i “podzemnu”. “Podzemna” je značila kulturu otpora, sa svojim strategijama opstanka. Zahvaljujući prenošenju “od usta do usta”, podzemna kultura postala je daleko cenjenija od zvanične. Neki od umetnika i pisaca otišli su u egzil, poput Josifa Brodskog, Ilje Kabakova i Sergeja Dovlatova, a neki su ostali u zemlji.

Živimo li mi danas možda u drugačijoj vrsti “diktature”, “diktature” tržišta? Tržište po samoj svojoj logici nastoji da uspostavi monopol. Danas čitaoci u Evropi i ostatku sveta prevashodno čitaju anglo-američke pisce. Istina, anglo-američko tržište služi kao posrednik u kulturi. Bez njega ne bismo znali neke od kineskih, korejskih ili kolumbijskih autora. Svi mi pratimo Njujorker, Njujork rivju of buks, Gardijan, TLS; pratimo i naše lokalne izvore, našu lokalnu izdavačku industriju koja mahom objavljuje knjige iz moćne zone engleskog jezika.

Međutim, tu je još jedna nevidljiva (ili manje vidljiva) strana priče. Izgleda da je američka kulturna scena, ili bar ona književna, prošla kroz paralelni proces kulturne “demarkacije”. Postoji neka vrsta pokreta otpora u kulturi sa mnoštvom ličnih inicijativa: mali izdavači, blogeri i vlogeri, onlajn izdanja, podkasti, male radio stanice, kritičari koji promovišu raznolikost književnog ukusa i vrednosti koje nisu nužno u saglasju sa tržišnim (“zvaničnim”) vrednostima. Tržište knjiga, kao i svako drugo tržište, radi na homogenizaciji književnog ukusa, dok pokret otpora (“podzemlje”) radi na raznolikosti. Koka-kola je, na primer, svetski poznata kao simbol homogenizacije globalnog tržišta, dok su neka nepoznata “XY pića” predstavnici otpora. Tržište knjiga, istovremeno, nije glupo. Ono se ne bavi isključivo “očekivanim” proizvodima. Ono nastoji takođe da predstavlja vrhunske književne vrednostima i da se bavi njima. Međutim, na pijaci ne može da bude deset vrsta koka-kole. Mora da bude jedna.

Sve u svemu, zahvaljujući mojoj skromnom američkoj turneji, otkrila sam ceo jedan novi književni svet. Čitala sam, primera radi, pred obeshrabrujuće malom publikom, ali je jedan od posetilaca citirao neke detalje iz mojih knjiga koje čak ni ja nisam zapamtila. Sretala sam književne entuzijaste, aktiviste, anonimne književne eksperte, prave čitaoce i ljubitelje knjiga, veoma kompetentne književne kritičare. Taj paralelni svet potpuno je promenio moju generalizovanu sliku savremene američke književne scene. Sve je to delovalo kao modernizovana reinterpretacija Farenhajta 451 Reja Bredberija, sa ljudima-knjigama, pripadnicima intelektualnog otpora koji napamet znaju “neočekivane” knjige i njihove autore. Možda grešim, naravno, možda sam celu sliku naslikala svojom “romantičnom” književnom maštom. Možda sam videla nešto što ne postoji.

Dopada mi se što čujem takav pogled na našu zemlju. Šta mislite, zašto intervjui sa vama teže tome da u fokus stave pitanje vaše nacionalnosti?

Istina je da većina čitalaca književnost, a posebno “književnost iz malih zemalja”, doživljava kao neku vrstu turističkog vodiča. Takvi čitaoci ne razumeju druge mogućnosti, izvan “nacionalnih” etiketa i konteksta. Ima mnogo savremenih mladih pisaca koji, poput mene, žive između više kultura. Tim autorima i autorkama potrebna je njihova moderna teorijska platforma. Da li ćemo tu “platformu” zvati transnacionalnom književnošću, svetskom književnošću ili postnacionalnom književnošću? Nije to ni važno sve dok razumemo o čemu govorimo. Zbog zakona tržišta knjiga, autor je postao mnogo važniji od njegovog ili njenog dela. Većina autora prihvata ovakvu vrstu pozicioniranja, ali tu smo i neki od nas koji odbijamo takvu “instrumentalizaciju” književnosti. Stalno insistiranje na “identitetima” autora ne ide uvek u korist njihovih književnih dometa.

Ukratko, rođena sam i odrasla sam u Jugoslaviji, moj zvanični identitet bio je Jugoslovenka. Sa padom Jugoslavije i etničkim ratom, mi, građani Jugoslavije, bili smo prinuđeni da odaberemo svoju nacionalni identitet. Uzela sam hrvatski pasoš, nisam imala izbora. Pošto sam otvoreno bila protiv nacionalizma i rata, napustila sam Hrvatsku, nekoliko godina kasnije postala sam državljanka Holandije i doselila sam se u Amsterdam.

Razmišljao sam o tome kako vam je glavni lik veoma sličan u različitim knjigama. To me podseća na ono kako Skitnica iz Modernih vremena nije isti kao Skitnica u Zlatnoj groznici, ali istovremeno i jeste isti lik. Čitajući vaše knjige ne pomislim “evo opet ovog lika”, ali pomislim da će ona biti neko poput vas.

Nisam je svesno tako artikulisala. Krećem se po svetu i neke stvari se za mene zalepe. Kao spisateljica jedva da nešto biram, ja sam izabrana. Savršeno sam u stanju da objasnim kako je moja knjiga sastavljena, ali ne umem da objasnim zašto sam bila potaknuta određenom melodijom, detaljem, likom, pričom, pejzažem.

Zanimljivo mi je kako ste se u Lisici poigravali sa starijim, uglavnom nepoznatim piscima. Gledano na površnom nivou, nivou Vikipedije, publici sa Zapada – čitaocima poput mene – teško je da nađu sve te podatke. Neke od referenci u knjizi bile su mi nove i to mi se dopalo.

Upotrebili ste izraz “publika sa Zapada”. Šta to znači? Ja sam spisateljica sa Zapada, ali ne pišem za svoju homogenu publiku sa Zapada. Kada pišem, u svojim delima obraćam se svojoj zamišljenoj idealnoj čitateljki. Pišem za nju/njega bez obzira na to gde su, u mongolskim stepama, u biblioteci nekog čileanskog provincijskog grada ili u njujorškom Starbaksu. Moja “publika sa zapada” možda me i odbaci, poput anonimnog čitaoca (na Gudridsu) koji je objasnio zašto mu se nije dopala moja knjiga: “Nerazumljiva je, mora da je to nešto slovensko”. Koristim “neočekivane” kulturne reference (da, mnoge od njih preuzete su iz slovenskog književnog sveta). Zašto to radim, rizikujem (iako to nije zaista rizik) da budem označena kao “nerazumljiva”?

Ono za šta se borim na svom malom prostoru je kulturni kontinuitet. Ne može biti kulture bez neprestane kulture sećanja. Nekada mi se čini da gubim svoju bitku. Što sam starija sve teže komuniciram sa mlađom generacijom. Moj mladi sused, predstavnik Jutjub generacije, student na Holandskoj filmskoj akademiji, razgovarao je sa mnom. Rekla sam: “Jesi čuo da je umrla Žana Moro?”; “Ko?”, pitao me je sav u čudu.
Jedino što mogu da uradim su mala posveta tu, mala posveta tamo, citat, ime, naslov, rečenica. Pokušavam da svoje čitaoce podsetim da je kultura fragilan sistem, posebno danas, kad čak i akademska kultura može da da prednost kursu o filmovima sa dinosaurusima pre nego kursu o velikoj francuskoj glumici Žani Moro.

Pokušavam da povežem kulturne reference iz prošlosti i sadašnjosti, samo da bih promovisala jednostavnu ideju da je kultura složen sistem. Ako taj sistem pokvarimo, osuđeni smo da živimo u večitoj sadašnjosti. Moj rad jedva je primetan, ali postoji mnogo “timova” koji entuzijastično rade na istoj stvari, poput Insistuta za svetsku književnost na Univerzitetu Harvard i Klasici NYRB, da navedem samo dva primera.
Sve u svemu, ja sam neka vrsta književnog krijumčara. Pokušavam da prošvercujem zaboravljene, manje poznate književne vrednosti “publici sa Zapada”. Znate li šta je premastikacija, ili prežvakavanje, ili hranjenje “usta-na-usta”? Eto to sam radila u
Lisici.

Moram da vas pitam za Forsiranje romana-reke, to mi je jedan od omiljenih romana.

Ta knjiga objavljena je samo godinu pre “Pada Berlinskog zida”. To je roman o četiri dana međunarodnih književnih susreta održanih u Zagrebu. Likovi su međunarodni i lokalni pisci, sa Istoka i Zapada. Tema je sindrom “Mocarta i Salijerija”, jedne od, usuđujem se reći, ključnih tema “Zapadne kulture”. Mistična figura, Žan Pol Flagus, fiktivni sestrić Gistava Flobera, širi neke čudne ideje o totalitarnoj kontroli književnog tržišta, o “književnim hamburgerima” i uspešnoj i profitabilnoj književnoj produkciji koja će ubiti “romantične” ideje o bogom danom talentu.

Samo tri godine po objavljivanju romana, moje knjige i ja našli smo se u sasvim novom kulturnom kontekstu. Odjednom je ispalo da su moje knjige napisane na stranom jeziku: srpskohrvatskom. Hrvatska književnost imala je da bude pisana na hrvatskom jeziku. Bila sam prva spisateljica nagrađena najvažnijim jugoslovenskim književnim prizanjem za roman napisan srpskohrvatskim jezikom, za Forsiranje romana-reke. Sad, to više nije bilo važno jer sam dobila “stranu nagradu”, a dodelili su mi je hrvatski neprijatelji, Srbi. Bila sam izbačena sa hrvatske književne scene, delom i zato što sam odbila da se nacionalno opredelim. Istina, zvanično sam se deklarisala kao Ostali i napustila sam hrvatsko “demokratsko” postkomunističko kulturno okruženje.

Uzgred, relativno skoro su neke katoličke konzervativne snage pokušale da zabrane Forsiranje romana-reke u programu za škole, uz tvrdnje da je ta knjiga “otrov” za mlade čitaoce. Prema onima što me optužuju, u mom romanu ima nekih nepriličnih scena seksa između dva lika, “Lolite”, “malodobne” austrijske novinarke i ruskog pisca, opasnog pedofila. A u stvari lik nalik “Loliti” ima oko 30, a opasni “ruski pedofil” oko 40 godina, rekla bih.

O, bože, to je jezivo. Meni su se scene seksa u knjizi dopale.

Ne brinite. Vama ne preti opasnost; vi niste mladi čitalac iz Hrvatske.

Sve to navodi me da poželim da pitam za čudan trenutak na kraju Lisice kada vaš lik predaje u školi pisanja u Italiji pod nazivom Holden Kolfild, a niko od njenih učenika nije čuo za njega.

Evropski kulturni pejzaž pogato je protkan školama kreativnog pisanja, novom, moćnom i profitabilnom književnom birokratijom. Pisci uče svoje učenike kako da postanu pisci. Za novčanu naknadu, naravno. Neki odseci za kreativno pisanje, mahom pri univerzitetima, obučavaju kompetentne, mlade ljude, spremne da pišu. Međutim, mnoge takve škole i kursevi su divlji, mahom privatni, van kontrole zvaničnog sistema obrazovanja. Moj italijanski izdavač poslao me je u jednu takvu školu da održim predavanje. Pre nego što sam se srela sa svojim učenicima, osoba na prijavnici pružila mi je ugovor i obećala mali honorar. U foajeu, dok sam čekala susret sa učenicima, primetila sam skroman broj izdanja književnih klasika (objavila ih je sama škola, rekla bih) prilagođenih savremenim mladim čitaocima. Sećam se bogato ilustrovane slikovnice nazvane “Nos”, a napisao ju je “Nik Gogolj”. Sve u svemu, sve je lepo prošlo. Najvažnije je da pisanje cveta. Nema potrebe ni da spomenem da svoj honorar nikada nisam dobila.

Pošto su Lisice roman, nisam hteo da pitam da li se to zaista dogodilo – ali to je bio najsmešniji kraj.

Život nekada radi u korist naših metafora.

Tekst i pitanja: Adam Salva
Izvor: Full Stop
Prevod s engleskog: M. Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: