Dostojevski o tome kako zapravo ne postoje loši ljudi Stavovi Dostojevskog o ljudskom moralu izneti u njegovom dnevniku iz 1876. mogu nam pomoći u interpretaciji njegove književnosti.

Veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski (11. novembar 1821. – 9. februar 1881) poznat je kao jedan od književnih divova, ali pored toga on je bio i brilijantan preduzetnik i pionir u oblasti samo-izdavaštva. Uz podršku njegove preduzimljive supruge Ane, Dostojevski je prevazišao svoju razornu kockarsku zavisnost i postao prvi ruski autor koji je sam objavljivao svoje knjige. Ali tek je objavljivanje „Dnevnika pisca“ – zbirke publicistike i proze u kojoj nam je predstavljen onaj njegov nezaboravni san u kojem je otkrio smisao života – od njega napravilo nacionalni brend.

U februaru 1876, razmišljaljući o jednodušnim pohvala koje je dobio za prvi tom svog dnevnika, 55-ogodišnji Dostojevski kontemplira o paradoksu udovoljavanja ljudima i, u istom tom dnevniku čiji uspeh sada razmatra, piše sledeće:

Mene zanima samo jedno pitanje: da li je, ili nije, dobro što sam svima udovoljavao?

Odavde, u poglavlju pod naslovom „O tome kako smo svi dobri ljudi“, on otpočinje sjajnu raspravu o našoj dubokoj dobroti, ispoljavajući iskrenu veru u ljudski duh i ubeđenje da smo inherentno svi dobri, uprkos pokvarenosti koju ponekad oblačimo kao loše skrojeno odelo, kako bismo impresionirali imitiranjem one koje pogrešno vidimo kao impresivne. Dostojevski ovako piše:

Svi smo mi dobri ljudi – osim onih loših, naravno. Pa ipak, u prolazu primećujem da među nama možda uopšte i nema loših ljudi – možda ima samo bednih. Ali mi nismo stasali do zlih. Nemojte mi se podsmehnuti, nego razmislite: u prošlosti smo, zbog odsustva loših ljudi među nama (ponavljam: uprkos izobilju raznoraznih vrsta bednih), stigli do tačke u kojoj smo bili spremni, recimo, da visoko cenimo razne loše male ljude koji se pojavljuju među našim književnim junacima, a uglavnom su pozajmljeni iz stranih izvora. Ne samo što smo ih cenili, već smo se i slepo trudili da ih imitiramo u stvarnom životu; kopirali smo ih, i u tom pogledu bili smo spremni da iskočimo iz sopstvene kože.

I dok se veći deo te rasprave o nedoličnom imitiranju o kojem raspravlja Dostojevski odnosi na specifičnu tačku u ruskoj kulturnoj istoriji, u nju je utkano i jedno šire podsećanje na to da, pozajmićemo ovde nezaboravne reči Eleonore Ruzvelt, „kada prihvatimo tuđe standarde i vrednosti… predajemo naš sopstveni integritet i postajemo, srazmerno našoj predaji, manje ljudska bića.“ U opasci koja je naročito pronicljiva kada je u pitanju problematična savremeni građanska klima u Rusiji, Dostojevski razmatra privlačnost imitiranja takvih zlikovaca:

Cenili smo i poštovali ove zle ljude (…) jedino zbog toga što su nam se prikazivali kao ljudi čvrste mržnje, u suprotnosti sa nama Rusima, koji smo, kao što je poznato, ljudi veoma slabe mržnje, a tu svoju crtu smo oduvek naročito prezirali. Rusi su nesposobni da mrze dugo i ozbiljno, i ne samo ljude, već i poroke – mračnjaštvo neznanja, despotizam, opskurantizam i sve druge, ovima slične, retrogradne stvari. Čim se prva prilika ukaže, mi smo spremni i željni da se pomirimo… Molim vas, razmislite: zašto bismo mrzeli jedni druge? Zbog zlodela? – Ali ovo je veoma skliska, veoma delikatna i nepravedna tema – jednom rečju, dvosekla… Svađa je svađa, ali ljubav je ljubav… Mi se svađamo najviše i jedino zato što više nije vreme za teoretisanje, za žurnalističke čarke, već je vreme za rad i praktične odluke.

Ne samo da se ruski narod mora oporaviti od „dva veka manjkanja radnih navika“, nego on artikuliše i jednu univerzalniju i tužnu ljudsku tendenciju da izbegavamo nesigurnost time što napadamo:

Što se više neko oseća nekompetentnim, spremniji je na svađu.

Pa ipak, Dostojevski pristupa ovom problemu, ne sa strogom osudom, već sa dubokim saosećanjem:

Šta je, ako mogu da pitam, loše u vezi sa tim? – Samo da je to dirljivo – i ništa više. Pogledajte decu: ona se svađaju tačno u onom uzrastu u kojem još uvek nisu naučila kako da iskažu svoje misli – upravo tako. Pa, u ovome nema ničega obeshrabrujućeg; naprotiv, ovo u izvesnoj meri samo potvrđuje našu svežinu i našu, da tako kažem, nevinost.

On posmatra kako se ova tendencija ispostavlja u njegovom sopstvenom zanatu – što je danas nesumnjivo preuveličano, kad kritika nije samo profesionalizovana već i senzacionalizovana profitom koji potiče od komercijalnih medija:

U književnosti, zbog nedostatka ideja, ljudi grde jedni druge, koristeći sve uvrede odjednom, ovo je nemoguć i naivan metod primećen samo među primitivnim narodom; ali, Bog zna, čak i u ovome postoji nešto skoro dirljivo: upravo to neiskustvo, ta dečja nekompetentnost čak i u na pravi način iznešenom prigovaranju.

Ali ispod takve defanzivne nesigurnosti i cinizma, tvrdi Dostojevski, leži dublja, iskrena potreba za dobrotom:

Ja ni u kom slučaju nisam podrugljiv; ne podsmevam se: među nama postoji široko rasprostranjeno, iskreno i vedro očekivanje dobra (to je tako, šta god neko rekao drugačije); žudnja za zajedničkim radom i zajedničkim dobrom, a sve ovo – pre bilo kakvog egoizma; ovo je najnaivnija žudnja, prepuna vere lišene bilo kakve ekskluzivnosti ili primesa kaste, pa iako se pojavljuje kao tričava i u retkim manifestacijama, ona dolazi kao nešto neprimetno, što svi preziru… A zašto bi trebalo da tražimo „čvrstu mržnju“? – Časnost i iskrenost našeg društva ne samo da su nesumnjivi, nego čak i lako upadaju u oči. Pogledajte malo pažljivije i videćete… prvo dolazi vera u ideju, ideal, dok ovozemaljske blagodeti dolaze kasnije.

Naša je obaveza, kao ljudskih bića, kaže Dostojevski, da se ne obaziremo na površnu nesigurnosti koja tera ljude da se svađaju i da potražimo dublje žudnje, da držimo ogledalo jedni drugima pred najvišim idealima, pre nego da pravednički upiremo prstom jedni drugima u najniže mane:

Pravi prijatelj čovečanstva, čije srce nije samo jednom zadrhtalo u saosećanju sa stradanjima ljudi, razumeće i oprostiti neprohodne nanose prljavštine u koju su potopljeni, i biće u stanju da pronađe dijamante u prljavštini.

On zahteva da se takvo saosećanje odobri Ruskom narodu, ali u njegovim rečima može se naći trajno razumevanje za sve obespravljene grupe i grubo osuđivane zajednice:

Sudite, ne po lupeštvu koje oni često počine, nego po onim velikim i svetim stvarima za kojima žude u sred sveg tog lupeštva. Osim toga, ljudi se ne sastoje samo od podlaca; postoje takođe i pravi sveci – i to kakvi sveci! Oni sami su prosvetljeni i osvetljavaju svima nama put!

Više od jednog veka pre nego što je moderna psihologija otkrila kreativnost mentalne gimnastike u racionalizaciji naših loših postupaka, Dostojevski govori o zamkama takvih racionalizacija:

Nekako, slepo sam uveren da ne postoji takav zlikovac i hulja među ruskim narodom koji ne bi priznao da je lupež i gnusan, dok se, među nekim drugima, dogodi ponekad da osoba napravi neko nepočinstvo i da se time hvali, uzdižući to svoje nepočinstvo na nivo principa, tvrdeći da se l’ordre (franc. – poredak, prim. prev.) i prosvetljenost civilizacije iskazuju upravo takvim grozotama; oni nesrećni završe tako što iskreno i slepo poveruju u to.

Ograđujući se da „govori samo o ozbiljnim i iskrenim ljudima“, Dostojevski ponavlja svoj apel iz srži svog ubeđenja:

Ne sudite ljudima po tome šta su, nego po tome šta žele da budu.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)
izvor: brainpickings.org