Igrom slučaja ovaj je prikaz od periferne igrarije postao udarni spotlight, ili prikaz o NINo-laureatu (Ninolatu :), eto dvokratnom, da ne kažem dvo-etažnom. Time se laureat pridružio postpetooktobarskom sabratu po tastaturi, izdavaču i diplomatskoj rezidenciji, Draganu Velikiću, ali i, avaj, onome čije ime novopečeni a dvostruko pečeni laureat ne pominje iz magijsko-obrednih razloga. Za mlađe čitaoce i za one koji su se tek sad uključili u program, reč je naravno o Dobrici Ćosiću, takođe dvostrukom dobitniku ove nagrade a Basarinom arhineprijatelju iz godina 1990-ih, sada blaženo pokojnom. Inače, nek se zna, uspomenu na ovog velikana brižljivo domišljaju i kade Marko Krstić i kultur-televizijski Ostap Bender, izvesni Kecmanović, poznat po vrelom topu koji se davno oladio i ubajatio.
Njutnovi zakoni NIN-ovog žirija
Elem, dve ekselencije zaslužuju (minimum) dve nagrade, bar za sada. No, pre nego gremo daljše (za mlađe čitaoce, sa slovenačkog: idemo dalje, što bi rekao jedan takođe pokojnik, zadnja pošta Ševeningen), da potkačimo (ako – valja se) i aktuelni NIN-ov žiri, ispašće jedan od najkontroverznijih u istoriji ove nagrade, barem ako je suditi po tome što se na nj digla uglavnom pseudoumetnička kuka i motika. Istina, više se tu kuka a manje okopava i plevi svoj vrt, mada „kukičari i motičari“, valjda da se Vlasi ne dosete, što je njihov stari štos, iza javnih razloga kriju svoje male sujete i pokvarene strasti, vlastohlepne i ideološke dakako.
Ali, mi ćemo žiriju prići striktno naučno, kao nastavnici fizike u šestom osnovne, preko novootkrivenih Njutnovih zakona rada NIN-ovog žirija. Tri su zakona i trojica su protagonista (dvoje neka za sada sede u rezervnoj klupi).
Prvi zakon ili zakon sozercanja kosmičkog poretka: „Kako Čakar glasa, tako će vala i biti“. U svetu umetnosti, kao i u životu, postoje one persone koje bi minule bez ikakvog valjanog traga i suvislog zaveštanja da im dobra suđaja nije dodelila (a oni tome svojski doprineli sedenjem na pet stolica u isto vreme) da odigraju svoju naizgled malu, a u stvari presudnu rolu u izvesnim možda ne istorijskim ali procesima od nekakvog, u stvari efemernog značaja. U takvim situacijama, kada se bitka lomi daleko od očiju javnosti a svet se još jednom našao na ivici opstanka, na scenu neprimetno stupa biće zvano Čakar, ne tako iznenada, nije ni neka sila, ali mu je silno drago što je tu gde jeste, i – rešava stvar. I da stvar bude zanimljivija, niko njegov učinak ne primeti a volja se Divova i dalje vršila. Kad je teško – zna se ko, a kad treba – Čakar vreba, oko od tetreba.
Drugi Njutnov zakon rada Ninovog žirija ili lajbnicovska „Oda radosti“ najboljem od svih svetova i najboljoj od svih književnosti. Ovaj zakon glasi, pomalo marfijevski: „Kako god da glasa, Milenković će uvek promašiti“. Srpska književnost ima dugu i bogatu tradiciju panegiričara i sfinkterofila, ali ovaj zakon ne govori o tome. Ovaj zakon svedoči da se u vascelom svetu vazda nađe neka blažena duša kojoj je vasceli svet, razume se i njegova vascela literatura, edenski perivoj nesvršive sreće, pa se blažena duša, što samo muziku sfera sluša, po njemu kreće radosti puna, večito uzbuđena ko pubertetlija pred kioskom sa golim tetama (za mlađe čitaoce: kao dok klikće ko soko sivi na porno hubu). Boner je njegov winner, ili vice versa. Sve dobro i lepo je, jer sve što postoji – postoji na najbolji mogući način i sve što se piše – napisano je najbolje moguće. I gde god da ubode, elektoralno, ubošće u slast prezrele (Nastasijević bi rekao: tmole) slasti. Pa on tako i ubada, čas gordo usamljen čas u trojnome horu, na radost potonjih hroničara, sledbenika Erazma iz Roterdama.
Treći Njutnov zakon ili melanholija čuđenja: „Đe mene snađe“. Ovaj zakon glasi: „Volumenom svoje veličine, Teofil proglašava i kruniše ono za šta ne glasa“. Rukovođen mehanizmom: amaterizam je snobizam elitizma, ili tako nekako, ili: pustimo škole školarcima, književne istorije bibliotekarima, a mi zasednimo u kolumne, na tribine i pred TV kamere, dođe i taj trenutak, gorak ali neizbežan, da se čestita onome koji se ne ceni i da se sa predsedničkog trona posisa kisela bombona (utuk na rđav holesterol). Ali tako je to sa dužnostima: nije kome je rečeno, nego koga urednički anonimusi pozovu da se prihvati tog časnog ali neveselog zadatka koji bi prevazišao snage i pravog kritičara, a ne tek ljubopitljivog mada agilnog amatera. I to po drugi put u životnome veku. Ima se, množe se.
No, da zaokružimo vlastitu žalopojku: lako je pisati kad se malo ili ništa ne zna, jer mozak opterećenje ne poznaje. Ali kada se živi sa Basarom, i kada ne može da se živi od Basare i njegovih svakodnevnih kolumni (srećom pa je od mlađeg Đida pobegao u kurirsku službu, među pušače crvenog bana i inhalatore onog dima koji se ne vidi), onda se vidi kao na dlanu jedan četvorodecenijski put (takoreći tao).
Tao Basarijana
Taj put kreće od prpošnog i radikalno sprdalačkog postmodernizma iz 80-ih, krunisanog Famom o biciklistima, za koju neće dobiti NIN-ovu nagradu – jer ovaj pisac ne dobija nagrade za svoja najbolja dela.
Potom ide „ikonoborački“ period Svete masti i Looney tunesa iz epohe Miličkovog carstvija (za mlađe čitaoce, Miličko to vam je bio jedan krupni čika, magacioner, koji je pronašao pun magacin stare hartije, neiskorišćene, pa je postao Papić pre Dejana Papića, a niko živi ne zna kako je odjednom ponovo postao ništa, kao i pre što je bio). Tada je Basara veličao onog junaka sa četiri prezimena (Vuković, Šindolić i ostali), kreirao ljude od stiropora i u Vučjem brlogu krenuo u sveti desničarski rat protiv Vuka i Dositeja (posle će Dositeja ostaviti na miru, ali Vuka Stefanovića i onoga čije ime ne spominje, samoukog kalemara i komesarskog disidenta, neće nikada).
Pa onda sledi novo demokratsko doba i opsesija Ničeom, Vagnerom i ljubeznicom im Lu Salome (Srce zemlje), te još jedan krstaški rat, sada iz naftalina izvučen, antikomunistički, koji će dati dva pri-ploda dostojna pomena i prve NINo-lovorike: Dnevnik Marte Koen i Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Srećom, ili usled dejstva onog lika koga je Basara nazvao Gojislavom Lojanicom, premijerom od svinjske masti, koga pripadnici tajne službe svakog jutra presipaju iz kante u odelo i obratno, koga sada zove Referendumskim Lopovom, sledi antinacionalistička faza Basarinog narativnog „ikonoborstva“ sa maestralnom bernhardovštinom u vidu romana: Mein kampf i Početak bune protiv dahija.
Pitanje „kako čitati Svetislava Basaru“ vodi nas direktno u srce jedne kontroverze, koja se istini za volju već manifestovala u pomenutoj recepcijskoj tipologiji i pitanju treba li ga uzeti za ozbiljno ili ne.
Da bi, u potonjoj fazi, da parafraziramo samog autora, pao u amok repetitivne manufakture izbacivši nekoliko osrednjih lamenata: Dugovečnost, Gnusoba, Anđeo atentata…, plus knjige kolumni i prepiske sa velikanom hrvatske književne misli Miljenkom AndrićemJergovićem.
I, konačno finale, dve knjige „o Andriću“ i povodom njega: Andrićeva lestvica užasa i Kontraendorfin, roman uelbekovskog naslova i koncepta a, po rečima autora, bez ikakve veze sa Mišelom koji ostavi na cedilu Krokodil i sve ljude sa kupljenim ulaznicama u prepunom Domu sindikata (Beograd je uvek bio alav na selebritije, ali avaj, neće pa neće da bulumenta sleće).
Basara za početnike (plus za sitnu decu i večite klipane u pudingu)
Kako bi rekla ona reklama: Sve ste bliži fleš-rojalu, ovde: sve smo bliži prikazu Kontraendorfina. No, hajmo da lestvicu podignemo, kao pri skoku uvis, malo više. I Basara voli figuru lestvice. Istina ne u sportskom, muzičkom ili dunđerskom smislu, već u podvižničkom. Pa i Andrićeva lestvica užasa pripada istom diskurzivno-metaforičkom asortimanu (pored robe široke potrošnje, drugi sprat desno). Naime, kao što postoji lestvica kojom idemo naviše, usavršavajući se, tako postoji i ona kojom se spuštamo (zna se gde, ka htonskim predelima). To je ona ista lestvica kojom se Dante iz onih paklenih jaruga spustio niz samog Satanu zaglavljenog u središtu sveta, došavši do predela koji će ga odvesti do čistilišta. U stvari, moglo bi se reći da je lestvica (skala, merdevine, stepenište, Led Zeppelinov Stairway) ista, samo se smer kretanja razlikuje. Pa volja vam naviše ili naniže. A upamtimo i to, za ovog autora vertikala, posebno ona duhovna, važan je pojam, kao što je uspinjanje ili pad važan proces, jer predstavlja ili put oboženja (kretanje naviše) ili put sve većeg valjanja po kaljuzi greha, odnosno moralnog i duhovnog pada (La chutte, rekao bi Kami). Otkud sad greh i svi ovi religijski termini u kontekstu analize jednog književnog teksta? Doći ćemo i do toga.
koga to Basarin knut šiba: prećutanu a sramnu istoriju i naličje kultur-političkih „selebritija“ ili kolektivne predstave o istim personama, u koje predstave se ubrajaju i naučne studije i medijska buka i čaršijska naklapanja i patološke izlučevine palanačkog uma?
Krenimo od jednog fundamentalnog i uvredljivo priglupog pitanja: Kako (zapravo) čitati Svetislava Basaru? Pa zar to nije očito i zadato: s leva na desno i odozgo naniže. Opet nam se Pavić prikrada sa svojom hazarskom kombinatorikom da nam vikne iza leđa: „Bu, pa ne mora tako!“ Ali, ponovimo još jednom, nije Basara od te sorte pisaca. Pitanje „kako čitati Svetislava Basaru“ vodi nas direktno u srce jedne kontroverze, koja se istini za volju već manifestovala u pomenutoj recepcijskoj tipologiji i pitanju treba li ga uzeti za ozbiljno ili ne. Tome ćemo pridružiti još neke dileme: treba li ga razumeti kao mistifikatora ili mitomaha (za neupućene: razobličitelja mitova), kao pripovedača ili propovednika, kao političkog satiričara ili ideološkog provokatora, kao nekog ko skrupulozno koristi biografije istorijskih ličnosti ili je baš sve u njegovom delu prozirna fama: i biografski fakti koji postaju navodni i prividna mistifikacija koja rađa burlesku? Na kraju, valja li ga doživeti kao vulgarnog pornografa koji forsira niskomimetsku fiziologiju ljudskog života ili kao tek jezički razularenog i bernhardovski naoštrenog polemičara?
Devedesetih se Basara još i prepoznavao u sintagmi „narativni teolog“, dakle kao pisac koji veselo pleše na grobu mimetizma, razobličavajući fikciju kao tvorevinu reči koja je navodno po prirodi stvari pupčanom vrpcom privezana za stvarnost, ne bi li tom literarnom magijom, ili magijom literature, razobličio pojavni ili empirijski svet takođe kao neku vrstu privida ili pričine, odnosno podsećajući, kao poklonik „Knjige propovednikove“, da je svet naše privremeno mesto boravka ispunjeno uglavnom patnjom i ljudskim padom u nepodopštine. Ipak, naporedo s tim, i sasvim suvišno za jednog teologa, makar on bio isključivo narativni, Basari nikad nije bila mrska istorijsko-politička dimenzija čovekovog postojanja, a kojoj, posebno u romanima nakon 2000-e godine pripada nacionalna istorija, tzv. mentalitet ili identitet, takođe nacionalni, i kolektivističke ideologije, najpre komunizma, do prve NIN-ove nagrade, a potom nacionalizma, te srpske istorije, politike i njenih aktera, do današnjih dana ili do druge NIN-ove nagrade.
Ako je svet u kome živimo kao Božja tvorevina nesavršen i osuđen na Apokalipsu, koja samo što nije i Basarini je likovi i naratori rado i često prizivaju, onda je srpska nacionalna istorija i politička scena tek jedno primitivno vašarište kojim caruju sirovi nagoni, orijentalne despotije, mentalitet murdarluka i kontraproduktivnih prevara. Nalik bošovsko-dadođurićevom platnu, po svetu Basarine proze glavinjaju likovi sačinjeni od raznih organskih i neorganskih tvari: od svinjske masti, loja, voska i stiropora i narodi, kao u nagrađenom romanu, čija je istorija posledica „hormonalnog poremećaja“ jer njihove žlezde luče kontraendorfin, taj izmišljeni „hormon nesreće i smutnje“.
Tako dolazimo i do konkretnih istorijskih ličnosti (Ivo Andrić i ostali na optuženičkoj klupi Basarine proze), ali i do gomile slikara srpske posleratne konceptuale gde se veza između Basarinog sveta u stalnom raspadanju koje je smešno i odurno, infantilno i demonsko u isti mah i likovnih rešenja dezintegracije sveta i odurnih prizora, oniričkih i fantazmagoričnih, iznutra podudaraju ili podupiru. Jesu li ili nisu to baš te istorijske ličnosti, poznati umetnici i njihove „autentične“ biografije i koga to Basarin knut šiba: prećutanu a sramnu istoriju i naličje kultur-političkih „selebritija“ ili kolektivne predstave o istim personama, u koje predstave se ubrajaju i naučne studije i medijska buka i čaršijska naklapanja i patološke izlučevine palanačkog uma?
Odgovor na sve ove dileme je jasan, ali, avaj, složen. Jasan jer sve pobrojano koegzistira u Basarinoj prozi (i to ne baš miroljubivo, mada deluje aktivno), što stvara jedan trans-referentni haos, ili jedan tekstualni karneval (to je burleska ali ne gospodina Peruna, boga groma, vinaverovskog, već Ničeovog Dionisa i gnostičkog zlog demijurga). Pa se čini da su zapravo svi čitaoci u pravu: i oni kojima je sve to što Basara piše jedna smešna i besmislena igra, i oni koji traže ezoterijska znanja i teološke pouke, i oni koji ga proglašavaju za moralnu gromadu kritičke subverzije i razaratelja iluzija.
I povrh svega toga, kao da je sve ovo malo i ništa, lebdi pitanje tzv. književne vrednostijedne takve, sećam se da je jedna pop-novinarka, kasnije i samozvana spisateljica-domaćica, upotrebila tu sintagmu, „postmoderne papazjanije“. I to u oba smisla: kako i na kojoj vagi (za tačno merenje) izmeriti vrednost jedne ovakve hibridne proze (koja nije samo proza jer se od početka preliva van granica fikcionalne literature) i kako uopšte razlikovati vrednost jedne od druge Basarine knjige, pa reći da je jedna bolja od druge?
Uh, teška i nerešiva pitanja kao prolegomena za završni pasus (konačno) o Kontraendorfinu, ovenčanog lovorikama nove NIN-ove nagrade.
Related
Marinko Arsić Ivkov dobitnik NIN-ove nagrade za roman godineako uporedimo Andrićevu lestvicu užasa i Kontraendorfin, dva romana-dioskura, ili dva nastavka jedne celine, lako je videti da je prvi koherentniji, dok se Kontraendorfin na naše čitalačke oči raspada u nekoliko nepovezanih celina.
Endokrinološka ultrazvuk-patofizička propedeutika 🙂
Kada sa autorom intervjuerski razgovarate, te kada ga nakon toga ogovarate na tribini i u radio emisiji, šta vam još preostaje u prikazu? Pa, malo toga. Ali, budimo nad-ljudi iako smo Srbi, da ničeanski dopunimo čuvenu gnomu patrijarha Pavla.
Krenuo bih od dva svoja utiska, upitna, mada za mene nepomerivo postojana. U stvari, prvi je sinhronijski vrednosni stav: Svetislav Basara je, uz Davida Albaharija i Dragana Velikića, najbolji savremeni srpski pisac (da ne širimo priču dovođenjem iz egzila Bore Ćosića i Dubravke Ugrešić i drugih pisaca zajedničkog a zapravo istog jezika, jer bi se „priča“ otrgla kontroli i postala izlišna lingvistička trakalica o nekadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku). To znači da svaka Basarina knjiga, kao i druge dvojice suvremenih nam velikana, na žalost pobunjenih čitateljki koje pomno čekaju svoju velikanku, bez problema može biti ovenčana bilo kojom nagradom. To em nikome ne bi bilo čudno, em se nekako i očekuje, em niko živi ne postavlja ono pitanje iz prethodnog pasusa: a po čemu je ova, nova, Basarina knjiga toliko bolja od prethodne ili prethodnih.
Tu dolazimo do drugog mog utiska, zapravo „zlogukog“ predviđanja: kada bi se sprovela jedna anketa među čitaocima Basarinih romana (ako bi takva, nepristrasna, mogla da se sprovede i ako bi se nahvatalo dovoljno čitalaca, makar po Laguninim knjižarama), siguran sam da većini ne bi ležao tip Basarine proze koju piše iz najrazličitijih razloga, od jezičkih „vulgarnosti“, odsustva jasnog ili bilo kakvog zapleta, mnogo mudrovanja i obilja teško varljivih citata, do, sada slede oni rafiniraniji čitaoci i čitateljke: ideološke prirode literarne subverzije koja teološki vuče ka arhi-tradicionalizmu, nesređenog haosa nepovezanih peripetija i anti-sistematskog mišljenja, kao i zbog ponavljanja istovetnih postupaka, obrta, citata i humora iz knjige u knjigu.
Naravno, našlo bi se tu čitalaca, i sam dižem dva prsta, koji bi štošta stavili nasuprot ovih očitih primedbi. Ja bih to sažeo u nepredviljivu inovativnost burleskne imaginacije autora koja uvek funkcioniše na više planova: od satiričkog do metatekstualnog, izrugujući se, što posebno volim, rigidnim nametima takozvanog književnog realizma. Međutim, ako uporedimo Andrićevu lestvicu užasa i Kontraendorfin, dva romana-dioskura, ili dva nastavka jedne celine, lako je videti da je prvi koherentniji, dok se Kontraendorfin na naše čitalačke oči raspada u nekoliko nepovezanih celina. Princip koherentnosti, koji ima smisla i u postmodernoj prozi, jedan je od onih koji ne idu na ruku romanu ovenčanom nagradom. Naime, „solilokvijum“ slikara Stojkovića, koji nam prenosi narator Kaloperović, pisac, koji postaje gusto pletivo navodnih iskaza Ive Andrića, navodnog Stojkovićevog intimusa, Žorža Kangilema, pariskog lekara i filozofa ili Mire Glavurtića, slikara i mističara, da ne idemo dalje, jednostavno se okončava posle drugog poglavlja.
Treće („Metafizika evrodizela“) i četvrto poglavlje („Samsung Galaxy J5“) nemušti su pokušaj da se naracija vrati na tematski kolosek srpsko-hrvatskih odnosa, i dopuni šoferskim pričama iz sremske provincije, gde je zapravo Basara utekao poslednjih ko zna koliko godina iz beogradske vavilonsko-palanačke vreve. A od srpsko-hrvatskih odnosa je sve i krenulo u Andrićevoj lestvici užasa, kada narator kreće u Zagreb kolima na poziv Srpskog narodnog vijeća i seća se odlaska i Sisak krajem 80-ih kada je primio nagradu Željezare Sisak, što je bila i prva Basarina nagrada u životu koju je dobio za Famu o bicliklistima. Tek će kasnije NIN pokajnički uvrstiti ovaj roman u evoju ediciju off-NIN, koja je zapravo lista najvećih promašaja NINovog žirija od 1954, godine koja je počela skandalozno, time što je preskočena Prokleta avlija, jedno od retkih remek-dela naših domaćih književnosti, a nagrađeni su Koreni, koji su pustili svoje izdanke poslednjih godina i kao RTS-ov sitkom.
To nije jedina zamerka romanu Kontraendorfin, koja zapravo ide na račun NIN-ovog žirija: da li su oni čitali Andrićevu lestvicu užasa i, zapravo, da li su i koliko čitali Basaru pre Kontraendorfina, da bi mogli da utvrde da je ovim romanom nadmašio sebe? Čitali-ne čitali, izgleda sve se na kraju svede na lični odnos procenjivača prema delu (u boljem slučaju) ili prema autoru (u gorem i češćem slučaju).
Ponavljanje teoloških mantri o kraju sveta ili nepopravljivo propaloj ljudskoj prirodi, ustaljenih u svim romanima Svetislava Basare, kojima su se ovde, pored Kangilema pridružili i Montenj i Arto, a ranije su defilovali mnogi, od sv. Avgustina i majstora Ekharta do Šopenhauera i Ničea, takođe ne spada u nešto što bi predstavljalo posebnu ili pridodatu vrednost romana Kontraendorfin.
nije čudno nego je zakonomerno da se nagrade pogrešni Basarini romani a da oni, poput Fame, u svoje vreme budu neprimećeni, a da oni istinski subverzivni i koherentni, poput Mein kampfa ili Početka bune protiv dahija, budu donekle primećeni pa napušteni.
Sa treće strane, satiričko-burleskno „tranžiranje“ Milovana Đilasa i najvećeg domaćeg pesničkog barda, čije se ime ne pominje, ali se (za mlađe čitaoce) misli na Šerloka Ćerača, pardon Matiju Bećkovića, prikazanog kao doušnika UDBE i pesnika koji je, kao jedan od mnogih, kopulativnim udarništvom, preko kreveta izvesne Danke Velimirov iz stambene komisije dobio stan, spadaju u „urnebesno“ uspele delove romana. Međutim, kako ih čitati: kao razotkrivene anegdote, kao pakosnu difamaciju ili kao deo „poetičke licence“ (za mlađe: pesničke slobode, odnosno delo nesputanog rada mašte)? Nevažno dok je veselo.
Potpuno isto važi i za glavnog sporednog lika u romanu, fiktivnog Ivu Andrića. U oblikovanju tog lika spojeni su manje poznati biografski podaci i svedočenja savremenika, kao i čaršijske priče. Andrić se u beogradskoj čaršiji slavi kao „naš nobelovac“ (u čemu naš, grđi deo čaršije misli „srpski“), a iza leđa se o njemu govori kao o „fra Ivi“, neopisivoj škrtici, opstipativnoj kukavici, oportunom kolaborantu svih režima i kao o pedofilu. Basarina namera je bila, po njegovom priznanju, da ovim naruži kuloarsku čaršiju u koju spada i Akademija i druge institucije, ali, avaj, u romanu Kontraendorfin lik Ive Andrića nema svog „advokata“, tako da su neki čitaoci (recimo Velja Pavlović na tribini u Studenjaku) u ovom romanu videli hrabro razbijanje mita o Andriću, iako je, kako vidimo autorova namera bila sasvim suprotna od toga. Da li je čitalac ovde pogrešio ili autor nije znao da stvari postavi na način adekvatan svojim namerama?
Slično je i sa kulturološkim i politikološkim „analizama“ koje iznose Basarini likovi. Nije tu poenta u hiperbolama, kako kažu korice romana, ili amplifikacijama (za mlađe: preterivanjima) kojima su Basarini likovi skloni (kao i on sam u svojim kolumnama), već u tome da li i koliko takve analize zaista imaju epistemološki i analitički potencijal ili su sasvim „upregnute u kočije“ neobavezujuće sprdnje? Ah, pa problem sa ovom prozom je u tome što je moguće i jedno i drugo, i to, što je najgore, u isto vreme.
Otuda izvesna zbunjenost i stid (koji će uvek nadživeti članove NIN-ovog žirija, ne samo ovog), koja prati recepciju Basarinih knjiga. Nije nam sasvim jasno o čemu je sve tu bilo reči, ni kakve su to reči bile, koliko ih treba uzeti za ozbiljno a koliko treba da im se kao stihiji prepustimo i uživamo u opskurnim bizarnostima, (a)logičkim vratolomijama i teološkom šibanju, ali, ako žiri kaže kako kaže i izdavačka kuća na sva zvona objavi trijumf svog autora, pa onda je na bibliotekama i na čitaocima da pognu glavu i gutaju šta im se servira. Jer se bojkotaške kuke i motike neće usuditi, kao što i nisu, da krenu na Basaru, kao što su to, sve pred sobom cipelareći, učinili povodom autora Psa i kontrabasa.
Otuda nije čudno nego je zakonomerno da se nagrade pogrešni Basarini romani a da oni, poput Fame, u svoje vreme budu neprimećeni, a da oni istinski subverzivni i koherentni, poput Mein kampfa ili Početka bune protiv dahija, budu donekle primećeni pa napušteni.
Lament nad NIN-om
Bilo bi zanimljivo analizirati ovogodišnji najuži i uži izbor za NIN-ovu nagradu (što ipak neću učiniti iz obzira prema retkim čitaocima koji stignu do kraja ovog teksta), koji je bio raznovrsniji i bolji nego prošle godine. Ako ostavimo po strani „srpsku dijasporu“ (Darka Cvijetića i Ognjena Spahića) – ovu sintagmu shvatite jako ironično, jer niti je kod Spahića reč o srpskom jeziku niti je reč o prvim izdanjima njihovih knjiga, što su sve preduslovi za konkurisanje za NIN-ovu nagradu (ali čitanjem statuta neka se bave fiškali) – eto, kolektivni ukus ovog sastava žirija ostavio je po strani nekoliko atipično pisanih romana (što ne znači samo po sebi i uspelih), od kojih je tek onaj Bojana Savića Ostojića ušao u najuži izbor, ali su s jednakim razlogom ili kriterijumom to zasluživali romani Vladimira Kopicla i Srđana Srdića.
Međutim, a to moram reći na kraju, pravim se gubitnikom (istina ne onog tipa kao kod, recimo, Bernharda ili Đerđa Konrada) može smatrati Enes Halilović i njegov roman Ljudi bez grobova, roman koji nije bez nedostataka, ali čiji bi izbor za najbolji (a nije dobio nijedan glas) na više nivoa zaista predstavljao dobitak i za srpsku književnost i za NIN-ovu nagradu.
Ovako, teško je ne uživati u Basari ili osporavati njegove vrline, ali teško je i ne ostati ravnodušan pred onim na šta nas je navikao u svojoj prozi.
Ostale tekstove iz ovog kritičkog serijala možete pročitati ovde:
Pod oba sunca – Ognjen Spahić
Ljudi bez grobova – Enes Halilović
Prekrasne ruševine – Savo Stijepović