Čovek i bog: “Poslednje Hristovo iskušenje” kao sveta blasfemija Karavađo uljanim bojama, Kazancakis rečima, a Skorseze na celuloidnoj traci predstavili su najveći paradoks hrišćanstva, piše Ed Sajmon o delu "Poslednje Hristovo iskušenje".

Iza sive, granitne fasade Nacionalne galerije Irske nalazi se Karavađova slika koja predstavlja Hrista u trenutku hapšenja – utučenog, izdanog, uplašenog. Slika je decenijama visila na zidu iznad police u blagovaonici lokalne jezuitske misije, ali je pravilno identifikovana 1990. godine i danas je na trajnoj pozajmici u muzeju. Karavađovo Hvatanje Hrista prikazuje sve o čemu se govori kada je reč o geniju majstora baroka.

Primenjujući kjaroskuro, upadljiv kontrast svetla i tame koji skoro da je sinonim za Karavađa, slikar je predstavio trenutak nakon Hristove agonije u Getsemanskom vrtu, kada je apostol Juda Iskariotski prisutnim rimskim vojnicima pokazao ko je Hrist tako što je poljubio mesiju proglašenog opasnim.

Karavađov Hrist nije nepoznat; bled je, ima dugu, kestenjastu kosu i jednostavnu odoru. Ali izraz lica mu je za primer. Lik po kojem je nazvano Hvatanje Hrista pogledao je dole ka Judinim šakama stisnutim u pesnice očima koje istovremeno izražavaju očaj i užas, obrve su mu izvijene, a usne razdvojene u grimasi.

Gledajući Karavađa, ispitujemo sliku koja prikazuje Boga, ali ipak mnogo drugačijeg Boga, uplašenog i slomljenog Boga. Bogočoveka ili biće koje je nekako podjednako i čovek i Bog.

“Dualna priroda Hrista – želja, tako ljudska, tako nadljudska, čoveka da dosegne Boga i poistoveti se sa njim – za mene je uvek bila duboka nedokučiva tajna”, reči su grčkog pisca Nikosa Kazancakisa s početka prologa njegovog zanosnog, blasfemičnog i divnog romana Poslednje iskušenje iz 1955.

Autor egzistencijalističkog klasika Grk Zorba, Kazancakis je u svom religijskom romanu jednako introspektivno pokušao da ponudi odgovor na to šta čini dobar život, s tim što ovde nudi psihološku procenu ovaploćenja Boga. Kazancakis rečima izvodi ono što je Karavađo uradio u ulju, dajući svojim čitaocima posrnulog Isusa od krvi i mesa.

Razapet između čovečanskog i božanskog, kao što će jednom biti razapet na krstu, Kazancakisov Isus je izrađivač krstova, jedini Judejac voljan da pravi takvo oruđe za Rimljane. Mučen shvatanjem da je Bog koliko i čovek, Isusovo šurovanje sa Rimljanima oblik je pobune protiv Oca, pobune koja će obeležiti njegov mučni život sve dok se ne preda, blažen, u trenucima pred samu smrt. Ovaj Isus teško da deluje božanski; loš je govornik, kukavica je, neprijatan i nedokučiv učitelj. Jedva da čini čuda i teško da je filozof. Ali on je Bog. Upravo u tome i jeste Kazancakisova poenta.

Hrist nije učitelj poput Sokrata, mag poput Hermesa ili vođa kao Aleksandar, njegov dar je više u iskupljujućem degradiranju Boga koji se spušta na to da bude čovek. Na stranu piščev i inače komplikovan odnos prema veri, Poslednje Hristovo iskušenje našlo se na udaru cenzure čim je objavljeno, a Grčka pravoslavna crkva pokušala je da ga zabrani i ekskomunicirala je pisca.

Ali uprkos otrovnim strelicama usmerenim na Poslednje Hristovo iskušenje, ono ostaje najdirljivija fikcionalizacija jevanđelja iz 20. veka, retka knjiga u kojoj se ozbiljno pristupa nedaćama čoveka koji je odnekud isto tako i Gospod. “Jer prava vera je”, navodi se u Atanasijskoj veri, prihvaćenoj u dalekom 6. veku, “da je naš Gospod Isus Hrist, Sin Boga, Bog i Čovek”.

Kakvi su paradoksi sadržani u tom vezniku, tom “i” koje pod isti jaram stavlja svakodnevno i uzvišeno, sveto i profano. To da je ujedno “Bog i Čovek” krajnja je subverzija principa neprotivrečnosti na kom se zasniva logika Zapada. Teolog Tertulijan je u 2. veku, u apologetici u ime vere koja je bila kamen spoticanja Jevrejima, a za Grke budalaština, obznanio čuvenu tvrdnju da je verovao u takve stvari kao što je ovaploćenje upravo zato što su bile apsurdne, u stvari kakve je njegov savremenik Kirilo Aleksandrijski opisao kao “redak i neobičan paradoks Boga u obličju sluge i božanske slave u ljudskom poniženju”.

Ironija je da je Kazancakisova jeres u tome što nije bio jeretik, on je teologiju shvatao ozbiljno, kao nešto odakle bi valjalo izvući određene dosledne zaključke. Ono što u Poslednjem Hristovom iskušenju zapada za oko koliko i kjaroskuro u Karavađovoj kompoziciji nije razdvajanje Boga i čoveka, nego upravo njihova nerazlučivost, način na koji svetlo rađa tamu a tama rađa svetlo.

Onaj melanholični Danac, Sjeren Kjerkegor, piše u svojim Filozofskim fragmentima 1844. o tom “krajnjem paradoksu”, gde je Bog vezan i “pati pod posledicom svoje… odluke da postane zasebno ljudsko biće”. Implikacije su jasne: to znači da je Bog spavao i jeo, osećao bol i užitak, ljubav i bes, da je srao i jebao (ili bar povremeno žudeo za tim).

I zaista je Hrist kod Kazancakisa “pun muške snage”; on preklinje anđeoskog posrednika i kaže: “Nije me briga za nebesko kraljevstvo. Sviđa mi se na zemlji. Želim da se oženim, kažem ti; želim Magdalenu”. Najgorljivija među svim Isusovim sledbenicima bila je Marija Magdalena, dugo smatrana prostitutkom (to joj je poziv i u romanu), a koju je Božji sin osuđen da voli.

Na kraju, Isus je “video kako joj oko poigrava zavodljivo, prepredeno, kao oko anđela”. Hrist i Marija uživaju u svojoj ljubavi; venčavaju se i odgajaju decu, Mesija živi kao običan čovek. Važna reč ovde je imaginarno, jer to nije samo Kazancakis izmislio, nego je to i san njegovog lika, a upravo na to se odnosi “poslednje iskušenje”, na raskošnu fantaziju koju je sam Đavo doneo u trenucima između Hristovog vapaja “Bože, zašto si me napustio?” i beatifikovanja i prihvatanja sa “Gotovo je”.

Filmska adaptacija Martina Skorsezea iz 1988. godine, koja je mnoge ljude dovela do Kazancakisovog teksta (među njima sam i ja), još je kontroverznija od romana. Ako je Kazancakis najbolje obradio Hrista u književnosti 20. veka, onda ga je Skorseze najbolje obradio na filmu, radeći sa celuloidom ono što je Kazancakis uradio sa rečima, a Karavađo sa uljanim bojama.

Mnogo je toga za preporuku u ovom filmu: Vilijem Defo kao Hrist! Harvi Kajtel koji igra Judu sa bruklinskim naglaskom! Muzika Pitera Gejbrijela! Zmijolili Pontije Pilat kog igra Dejvid Bouvi! Međutim, najsuštinskije u filmu je to što je ponuđena moćna religijska meditacija, ozbiljnost sa kojom je Skorseze promišljao Hristovu čovečnost. Bez obzira na to, kada je film premijerno prilazan, majka Marija Anđelika, stroga osnivačica konzervativne katoličke televizijske mreže Eternal vord (Večna reč, prim. prev), vajkala se da je svojevoljno gledanje filma “namerni čin svetogrđa”, dodajući da Poslednje Hristovo iskušenje “ima moć da uništi duše”.

Malo nakon toga je ekstremna desničarska katolička teroristička grupa napala bioskop u Parizu; detonirali su zapaljivu napravu punjenu kalijum-hloratom i sumpornom kiselinom i to je dovelo do hospitalizacije 13 ljudi, među kojima su četvoro ozbiljno povređeni. To što je sam Skorseze duboko religiozan (a bio je i Kazancakis) i što je, istina nakratko, pohađao semenište, nije uzeto u obzir.

Nije uzeto u obzir jer Hristova čovečnost može da bude pravoslavlje, a to je skandal kakav i sami pravoslavci često teško mogu da prihvate. Čak i pobožni i dalje teško shvataju skandal sa tim veznikom, tim “i” u izrazu “Bog i Čovek”.

Za ono za šta u Svetom pismu možda manjkaju čvrsti dokazi, za verovanje da je priroda Isusa Hrista bila i sasvim čovečna i sasvim božanska, neprestano je potvrđivano na brojnim vaseljenskim crkvenim saborima; u kosmopolitskim gradovima kao što su Efes 431. i Halkedon 451. godine, kao i nekoliko puta u Nikeji i nekoliko puta u Konstantinopolju.

Vera formulisana na ovim saborima oblikovala je crte dogme onako kako će se ona razviti i praktično postati kanon (uz manje izmene) u pravoslavnim i katoličkim crkvama, a i u mnogim protestantskim. Zbog toga je Skorsezeov povremeni saradnik Pol Šreder (odgajan kao iskreni prezbiterijanac) branio svoj scenario u Njujork tajmsu i pisao da se film bavi “najosnovnijim pitanjem hrišćanstva… tom zagonetkom njegove dualne prirode” i primetio je da Hristovo čoveštvo “uvek ostane zanemareno jer je neugodno baviti se time”.

Hrišćanska umetnost naginjala je tome da pomiri nezemaljskog Hrista sa ikona sa bliskim Isusom sa gvaš portreta, dok je on danas ideološki obojen negde između blagog građanskog liberalizma glavnog toka protestantizma i izveštačenog Boga-starijeg-brata-zaštitnika mišićavog evangelizma, pa ipak implikacije tog paradoksalnog veznika – “Bog i čovek” – jako retko dosežu izraz kakav su uspele da dosegnu kod Karavađa, Kazancakisa ili Skorsezea.

Ironija istorije hrišćanstva je u tome što mnoge jeresi pokušavaju da veru učine racionalnijom, da odbace Tertulijanovo prihvatanje apsurda. Šaroliki pokušaji da se ukroti divljina hrišćanstva, od zagovaranja da je Hrist bio božanstvo nižeg reda (poznato kao arijanstvo ili arijanizam) do tvrdnji da je bio uzdignut do božanstva (adopcionističko učenje), ali je ove teologije egzotičnih imena listom osudila Crkva, u kojoj biskupi zvanične vere preferiraju krajnji paradoks umesto ovih konzervativnih šizmi.

Svaka iole značajnija hrišćanska jeres pogrešno je pokušavala da veru učini racionalnijom, razumljivijom, ali snaga jevanđeoskog narativa, kao što je to Tertulijan (između ostalih) shvatao, rađa se ako se Isus ne predstavlja samo kao bogočovek ili božji sin, nego ako se razume kroz ovo neobično učenje da je on podjednako i čovek i Bog. “Moja glavna muka i izvor svih mojih radosti i tuge još od mladosti pa nadalje bila mi je neprekidna, nemilosrdna bitka između duha i tela”, piše Kazancakis, a roman mu je parabola o toj napetosti.

Ono što možda i najviše uznemirava kod Poslednjeg Hristovog iskušenja je to što je pobeda Mesije na krstu istovremeno i tragedija. Tragedija zbog toga što smo mogli da zavirimo u život kakav je Isus mogao da živi, srećan brak sa mnogo dece, ali shvatićemo da je upravo njegovo čoveštvo ono što mora da bude žrtvovano da bi svi mi ostali bili pomilovani.

U predzadnjoj sceni Skorsezeovog filma stariji Isus na samrti položen je na prostirku od slame dok preživeli apostoli dolaze da odaju počast čoveku koga su nekada sledili. Samo Juda stoji podalje od ulizičkih fraza Petra i Tome, Jakova i Andrije. Spolja mogu da čuju vriske svojih zemljaka Jevreja koje Rimljani kolju, dim od vatre na zapaljenom hramu u Jerusalimu ulazi kroz otvoren prozor Hristove kolibe.

U tom užasu su ostali učenici zgroženi Judom i očiglednim manjkom poštovanja kod njega. Krv počinje da lipti iz rana od raspeća na rukama uznemirenog Hrista, ali Juda ostaje čvrst i viče: “Što je dobro za čoveka nije dobro za Boga!” Juda Iskariotski dokazuje se ne samo kao najodaniji apostol, nego kao jedini odani učenik, jedini spreman na to da mu duša bude prokleta za dobrobit čovečanstva. Hrist shvata svoju grešku i povinuje se smrti, iluzija je razbijena i Božji sin zatiče se ponovo na krstu, ispunjavajući svoj cilj.

Među različitim oblicima ljubavi jedino je ona koju Grci zovu agape, ona univerzalna i bezinteresna ljubav prema svemu stvorenom, ona koja odgovara Bogu, iako čovečnost u Hristu ne čini da on manje žudi manje i za njenim drugim oblicima. Ostavljeno je da se zamisli da Isus Hrist mora da je želeo da oseti milovanje voljenog bića poznato kao eros, da spozna opušteno prijateljstvo ili filiju, da se preda storge, neuništivoj porodičnoj ljubavi između roditelja i deteta. Kazancakis je toliko voleo Mesiju da je kao autor poželeo takvu nežnost Hristu, ali velika tuga upravo je u njegovom shvatanju da je takav život bio nemoguć.

Ceo život proživljen kao iluzija, u poslednjim trenucima pre nego što će podleći smrti, bilo je sve što je Hristu bilo dato da spozna. Pauza, prekid, elipse. Prikladne onda kada uzmemo sve ono što je ostalo nedorečeno, neiskazano, nedoživljeno, sve ono što je smešteno u procepe i pojavljuje se u pauzama, jer upravo u elipsi Hrist može da pronađe sopstvenu ljubav.

Manje od decenije pre nego što je Kazancakis objavio roman izuzetno otkriće na papirima požutelim od sunca iz prvih vekova pronađeno je u Nag Hamadiju u Egiptu. Cela biblioteka apokrifnih jevanđelja i poslanica, nepoznatih dva milenijuma, među kojima i delo pripisano apostolu Filipu. Tu, u uočljivoj lakuni, u fragmentima krtog i nepotpunog zavijutka, rečeno nam je za Mariju Magdalenu da joj je Hrist učinio “(…) više nego učenici i… poljubio je”. U tim delovima koji nedostaju mogao bi biti proživljen ceo život, baš kao u snovima na krstu, kratkom kao bilo koji život pre smrti, pre nego što je zaista završen.

Piše; Ed Sajmon
Izvor: Lithub
Preveo: Matija Jovandić