Dobar deo 2021. godine, dok sam udarao završni glanc na svojoj knjizi, valjalo mi je i čitati za potrebe dodele jedne književne nagrade. Bio sam uzbuđen, počastvovan čak, i jedva sam čekao da duboko uronim u književnost koja upravo nastaje. I jesam: pročitao sam bar prva poglavlja više od 200 romana, pretvarajući svoju čitalačku godinu u neku vrstu velikog istraživanja o savremenoj književnosti. Ispočetka je sve to delovalo sjajno, kao da sam bio naštiman na frekvenciju našeg doba. Međutim, do jeseni sam se već osećao kao da sam se predozirao savremenošću. Nije da književnost danas nije dobra – pročitao sam nekoliko divnih knjiga! – ali savremena književnost ne može ništa protiv toga da bude, hm, savremena.
Iako je većina knjiga bila ili u znaku nesvesnog lirizma ili didionskog aforističkog minimalizma, to zadire dublje od proznog stila. Problemi, kao i tačke gledanja na te probleme, ostali su krajnje konzistentni iz knjige u knjigu. Moralni ili politički okviri romana, njihove ideje o tome šta je društvo i kako bi ljudi trebalo da se postave spram njega, takođe su bile jednobrazni. Ovo bi verovatno bilo tačno za bilo kojih 200 romana iz bilo koje godine, ali je 2021. ovaj pregled izvesno sugerisao samo jedno: nuđenje odgovora umesto postavljanja pitanja, suviše brige za to da čitaoci znaju kakvo je stanovište autora/ke, kao i da je to stanovište ispravno.
Lakše je prodavati smeće kad ste poznati nego dela genija kad ste nepoznati Ajris Merdok
U vreme kada se, izgleda, svaki konsenzus raspao, u godini koju su obeležili neverovatni preokreti u svakoj oblasti američke svakodnevice, takve određenosti imaju svoju svrhu, ali kada je reč o umetnosti one često doprinose tome da rad deluje klaustrofobično. Čitaocima se ostavlja malo prostora da urade bilo šta sem da klimnu glavom u znak odobravanja i, često, da budu impresionirani tim zanosnim lirizmom. Kako je 2021. odmicala, činilo mi se da sam uhvaćen u zamku sadašnjice, u godini u kakvoj je malo kod od nas uživao. Shvatio sam da mi je potrebno da se spasem i, siguran poput nekoga ko je upravo odgonetnuo šifre u escape roomu, znao sam odakle će taj spas doći: iz romana Ajris Merdok.
I nisam bio jedini. Slučajno – da li? – video sam da na društvenim mrežama mnogi pisci i kritičari koje poštujem referišu na dela Merdokove. To se toliko proširilo da je Aleks Šepard iz Nju ripablika zapitao na Tviteru: “Ko će napisati delo kakvo nam je svima potrebno: zašto svi čitaju Ajris Merdok?”
Merdokova nije pisala o klimatskim promenama, o supremaciji belaca ili tome kako je onlajn život promenio ljudske odnose. Šta je, dakle, to u njenim knjigama zbog čega one, ispostavlja se, toliko odgovaraju našim današnjim strepnjama i osećanju teskobe?
Ajris Merdok, irsko-britanska romansijerka i filozofkinja čija je karijera u književnosti počela 1954. romanom Pod mrežom, ponudila nam je svima izlaz, ali njen rad teško da je eskapistički. Zapravo, Merdokova je verovala, kao što je i napisala u eseju “Protiv bezosećajnosti”, da roman “može da nas naoruža protiv utehe i fanzazije” i “donese nam novi rečnik iskustva i tačniju sliku slobode”.
Taj esej napisan je 1961. godine, kada se i sama Merdokova bila predozirala savremenom književnošću tog doba, a doživljavala ju je ili previše žurnalističkom i raspričanom ili suviše “kristalnom”, pod čim je podrazumevala “male kvazialegorijske teme koje oslikavaju ljudsko stanje”. A u oba scenarija, smatrala je ona, romansijeri su previše zaneti posthemingvejevskim minimalističkim stilom, toliko da je njihovoj prozi nedostajalo stila i elokventnosti, a koristili su ga iz “suštinski didaktičkih, dokumentarističkih” razloga, umesto kao medijum mašte.
Merdokova se sa tim problemima uhvatila u koštac u svom delu koje je zapanjujuće obimno i raznoliko. Za više od 40 godina napisala je 26 romana i brojna filozofska dela, naporedo sa pesmama, kratkim pričama, dramskim komadima i obimnom privatnom prepiskom. Iz njih isijava njeno viđenje “elokventnosti”: to je proza poletne maštovitosti, britkosti i jasnog stila koja se ne klanja lepoti samo lepote radi. Čak i manji romani poput Vremena anđela iz 1966. godine sadrže pasuse kakvi oduzimaju dah, poput onoga u kom Mjuriel, mlada pesnikinja u svojim dvadesetim godinama koja se brine o svojoj hronično oboleloj rođaki Elizabet, gleda u ogledalo u njenoj sobi. “Soba se ponovo pojavila”, piše Merdokova, “ali drugačija, kao odraz u vodi, malo mračnija, u izmaglici srebrnastog praha”. Samo nekoliko rečenica niže, otkriva nam se, iako ne i Mjuriel, da je Mjuriel opsednuta svojom rođakom i da se obrela između želje da postane ona i želje da je poseduje. Pasus vodi čitaoce uz suptilnu aliteraciju i asonancu.
Mjuriel se sada zagleda sebi u oči, plavlje od Elizabetinih, ali ne tako lepog oblika. Dok je gledala kako joj dah magli staklo, primakla se bliže i priljubila usne uz hladno ogledalo. Dok je to radila, a njene usne iz odraza kretale se ka njoj, navrlo je sećanje. Jednom je, i samo jednom, poljubila Elizabet u usne, a tada je staklo bilo među njima. Bio je sunčan dan, zurile su jedna u drugu kroz staklo na baštenskim vratima i poljubile su se. Elizabet je imala četrnaest. Mjuriel se setila detinje figure koja je kliznula niz zelenu baštu i hladnog tvrdog stakla za koje su njene usne ostale priljubljene.
Kada Mjuriel odmakne usne od ogledala, zuri u njega, u transu, kao da “iznenada vidi svetlucanje u obliku natprirodne princeze” u njegovim dubinama. Ovaj trenutak je predivan, a lepota tog trenutka je neophodna: on priprema jedan od motiva romana, sa Elizabet kao vilinskom princezom, plavokosom, oduzetom, umnogome lišenom osobenosti, ali i dalje predmetom opsesije svakoga ko joj se nađe u blizini.
Možda i zbog prolifičnosti, kroz delo Merdokove uvek iznova provejava isti niz opisa, ideja, tema, likova i opsesija, koje ona kombinuje i prekombinuje dok ispituje napore da se bude i ostane dobar u svetu bez Boga, granice samosvesti i prodornu moć ljubavi i seksa. Otvarajući neku od njenih knjiga, verovatno ćete naći nešto od sledećeg: teoretičari i pisci, manipulativni harizmatični geniji, stvaran ili zamišljen incest, blaženi tinejdžeri, gnevni mladi ljudi, državni službenici, škripa starih kuća, opisi hrane, čudni susreti sa životinjama i utapanja, fatalna ili jedva izbegnuta. (Nažalost, naići ćete i na opise Jevreja koji nas prikazuju kao bića iz druge dimenzije, tako čudne da smo skoro nedokučivi, smešteni izvan uobičajenih kategorija dobra i zla.) Ali to što Merdokova ponavlja svoje različite opsesije manje izaziva osećaj repetitivnosti, a više osećaj da svaki put kada završite neki od njenih romana ono što ste pronašli u njemu rasvetljava i izoštrava doživljaj iz njenih ranije pročitanih knjiga. Knjige postaju kao Lejov čips: kladim se da ne možete da pročitate samo jednu.
Romani Ajris Merdok uporno odbijaju da se priklone samo jednom žanru, okrećući se umesto toga tome da slede likove ili teme kroz šta god da sadržina nove knjige zahteva. Na primer, More, more, za koji je osvojila Bukerovu nagradu 1978. godine, čita se ispočetka kao kulinarski blog starijeg čoveka opsednutog ribom u konzervi, a završava se slično Buri, ali ne pre nego što provede čitaoca kroz obuzimajući zaplet kakav mora da se pročita do kraja da bi se u njega poverovalo. Merdokova razvija radnju i temu kroz analogije, držeći više likova u situacijama koje osvetljavaju jedna drugu i deluju kao da tumače jedna drugu. Kao što u Hamletu ima više lažnih kraljeva, više sinova koji su izgubili očeve i višestrukih pokušaja da se naruši zemaljska pravda, tako je i Prilično častan poraz, napisan 1970. godine, solarni sistem romantičnih veza koje izmiču iz njihovih prirodnih orbita i zapadaju u crne rupe sumnje i kajanja. To je verovatno i alegorija za srednjovekovno odmeravanje snaga između analitičke filozofije i filozofije morala na britanskoj akademiji. A i seksualna farsa u kojoj niko nema nikakav seks.
U tome i jeste stvar kod Merdokove, uvek je tu još jedan sloj, koji se otkriva kroz suprotnosti i dijalektiku. Ona je književnost smatrala načinom za “ponovno otkrivanje osećaja nabijenosti naših života” i uživala je u postavljanju tačaka gledišta, načina postojanja, kao i u sučeljavanju njenih naporedo postavljenih tema. A ona odbija da odabere stranu, puštajući tako da sukob bude taj što stvara dublja značenja, a to ne bi bilo moguće ako bi se ona bavila moralnim razjašnjavanjima. Upravo je to što odbija da morališe i pažljivo ćuti o sopstvenim uverenjima ono što je toliko izdvaja od savremenih pisaca. Nju ne muči potreba da dokaže da “shvata”. Ispostavlja se da je prilično olakšanje čitati roman koji nije napisan iz odbrambenog stava, nego je istinski otvoren za višestruke dobre, loše i apsurdne stavove.
Merdokova ostaje poštena prema svojim likovima i granicama njihovih perspektiva, osuđujući ih otvoreno samo onda kada urade nešto sramotno. To može, povremeno, da bude prilično provokativno. Merokova u Zvonu postepeno otkriva da je Majkl Mid, isprva predstavljen kao skriveni homoseksualac, zapravo pederast. Ali pošto Majkl to sebi ne može da prizna, na čitaocu je da posegne van sopstvenih shvatanja da bi došao do istine. (Merdokova, kvir čija pisma otkrivaju nelagodu sa binarnom podelom na polove, često piše o gejevima u svojim romanima). U međuvremenu, Dora Grinfild, mlada umetnica koja se našla u lošem braku zato što ne zna šta zaista hoće, povremeno je meta blagog podsmeha u knjizi.
Džejms Elroj: Evo zašto zaista pišemLikovi Ajris Merdok često sami deluju iznenađeno, kao što bi svako psihološki realistično ljudsko biće i bilo, kada se zateknu u gotičkom romanu ili u seksualnoj farsi. Naslanjajući se na velike pisce naturaliste iz 19. veka, Merdokova je htela da otkrije kako to mi sebe ne poznajemo, niti razumemo svet, pa čak ni svoje sopstvene poteze. Ili, kao što je to rekla u “Protiv bezosećajnosti”: “Nismo izolovane osobe koje slobodno biraju… nego mračna stvorenja potopljena u stvarnost čiju smo prirodu stalno i neodoljivo skloni da izobličujemo fantazijama”. Njeni su pripovedači nepouzdani, misli ona, jer smo i mi sami nepouzdani.
U Zvonu je i urnebesna scena u kojoj Dora stavlja na probu porodičnu etičku dilemu: da li treba ustupiti mesto u vozu starijoj ženi? Ona misli da ne treba i to opravdava tako što sebi govori da žena ionako ne želi da sedne: “Dora je mrzela besmisleno žrtvovanje. Umorila su je ispoljavanja osećanja i zaslužuje odmor. Osim toga, nikako ne bi valjalo da na svoje odredište stigne iscrpljena. Prihvatila je svoju patnju kao sasvim neurotičnu. Odlučila se da ne odustane od svog sedišta.” Već u prvoj sledećoj rečenici Dora ustaje i nudi starijoj ženi da sedne. Samopravdanje otvara put postupku, postupku koji otkriva stranu lika koji ni ona sama nije u stanju da vidi i, stoga, nije u stanju ni da je potpuno razume.
Romani Ajris Merdok sadrže zadovoljstva zbog kakvih često posežemo za fikcijom da bismo ih našli – katarzu, upečatljive likove, zanimljive priče, izvrsne rečenice, žive slike – ali autorka nije voljna da čitaocima pruža udobnost i utehu. Oni nam zato nude simultano dve veoma različite vrste zadovoljstva. Na površini, oni su veoma zabavni za čitanje. Istovremeno, samoobuzdavanje Merdokove, njeno odbijanje da vam laska sudovima koji odražavaju vaše stavove, znači da njene knjige zahtevaju i da se čitatelj/ka unese u tekst. Nismo tek publika koja prosto klima glavom, nego aktivno učestvujemo u procesu čitanja.
Druga verzija romana, onog rođenog podjednako iz teksta i naše pameti i etičnosti, pojavljuje se dok čitamo. Ovaj proces ne liči na rad, čak iako nam mozgovi gore malo jače nego obično dok čitamo. Umesto toga, prožima nas zadovoljstvom i stimuliše nas. Nije slučajno to što svaki put kada, ja ili neko od mojih prijatelja, završimo čitanje romana Ajris Merdok odmah tražimo nekoga ko je pročitao istu knjigu da bismo razgovarali o njoj. Ono što zaista želimo je da uporedimo naše odvojene, lične verzije romana jedni s drugima i divimo se, još jednom, tome kako je ona to sve uspela da izvede.
Oksford lenguidžiz, čuvar Oksfordovog rečnika engleskog jezika, objavio je krajem 2020. godine izveštaj o uticaju pandemije na engleski. Naši rečnici, ispostavilo se, značajno su se promenili. Iznenada smo počeli da govorimo o lokdaunu i ispravljanju krive, a skovali smo i nove reči poput blursdej[1] i dumskrol[2]. Sve te reči zajedno slika su naše duše u poslednjih par godina: zarobljeni na jednom mestu, dani koji liče jedni na druge, besomučno bavljenje ličnim strahovima i teskobom sve dok ne dospemo u stanje anhedonske paralize. Umetnost nam može pomoći da se iz nje izbavimo, ali da bi tako bilo valjalo bi da se uzdržimo i od daljeg skrolovanja po čemeru i od brzih i lakih odgovora.
Ajris Merdok je to znala. “Samo najveća umetnost okrepljuje bez tešenja i nanosi poraz našim pokušajima da je, što kaže V. H. Odn, koristimo kao magiju”, pisala je u “Protiv bezosećajnosti”. Ona možda i ne veruje u magiju, ali njene provokativno, jedinstveno, neobično i lepo napisane knjige ipak bacaju neku vrstu čini, onih koje mogu da nam pomognu da oporavimo još ono malo duše kada izgleda da se sve oko nas zaverilo da nas potpuno umrtvi.
Tekst: Ajzak Batler
Izvor: Slate
Prevod: Matija Jovandić
[1] eng. blursday – reč skovana da se označi teškoća sa određivanjem koji je tačno dan u nedelji
[2] eng. doomscroll – čitanje beskrajnog niza loših vesti razvijena u potrebu