Zašto džihadisti pišu poeziju?

SHARE:

Prema tviter nalogu za koji se veruje da iza njega stoji Islamska država, 11. oktobra 2014, žena koja se predstavlja kao Alam al Nasr se udala u sudnici u Ragi, Sirija, za Abu Usama al Gariba, džihadistu rođenog u Beču koji je veoma blizak vrhuški ISIS-a. Društvene mreže iza kojih stoji ova ekstremistička organizacija veoma retko objavljuju najave braka, ali al Nasr i al Garib su poznat par. On je veteran propagandista, prvo je radio za Al Kaidu, a sada za ISIS. Njegova mlada je književna zvezda, poznatija pod imenom “Pesnikinja Islamske države”. Njena prva knjiga pesama “Plamen istine” objavljena je prošlog leta u online izdanju i veoma brzo se raširila po ekstremitičkim mrežama. Recitacije njenih dela, koje se izvode a cappella, u skladu sa ISIS-ovom zabranom instrumentalne muzike, mogu se veoma lako naći na jutjubu. “Plamen istine” se sastoji od 107 pesama koje su izvorno bili tvitovi. Skoro sve pesme su ispisane u monorimi – jedna rima koja obuhvata sve stihove pesme – i u klasičnom arapskom metru.

Veoma malo se zna o Alam al Nasri, ali izgleda da je poreklom iz Damaska i da je sad u svojim ranim dvadesetim. Njena majka, bivša profesorka prava, piše da je al Nasr “rođena sa rečnikom u ustima.” Od malena piše pesme, koje su se najčešće bavile podrškom Palestini. Kada su u proleće 2011. izbili protesti u Siriji protiv predsednika Bašara al Asada, al Nasr je stala na stranu demonstranata. Nekoliko pesama svedoče o tome kako je lično prisustvovala urušavanju režima i da ju je ono što je videla radikalno podstaklo:

Meci su raznosili naše mozgove kao
zemljotres,
čak su i jake kosti popucale i slomile se.
Bušili su nam grkljane i raznosili
naše udove –
bilo je to kao čas anatomije!
Prskali su ulice dok je krv još
tekla
kao potoci koji se survavaju sa oblaka.

Al Nasr se prošle godine vratila u Siriju, u Raku, koja je de fakto prestonica ISIS-a. Ubrzo je postala nešto nalik dvorskom pesniku, ali i zvanični propagandista Islamske države. Napisala je pesme koje veličaju Abu Bakr al Bagdadija, samoproklamovanog kalifa ISIS-a, a u februaru je napisala esej od trideset stranica u odbranu odluke ISIS-ovih vođa da spale jordanskog pilota Moaz al Kasasbeha živog. Pobede ovog islamskog pokreta u Mosulu i zapadnom Iraku još su sveže u sećanju ekstremista. Na ulicama ovog grada “deca se igraju štapovima pretvarajući se da je to oružje kojim se bori protiv jeretika i nevernika.” Al Nasr slavi ISIS-ovu vojnu pobedu kao novu zoru nad Irakom:

Pitaj Mosul, grad islama, za
lavove –
kako je njihova žestoka borba donela
oslobođenje.
Zemlja slave odbacila je poniženje
i poraz
i obukla haljine divote.

ISIS, Al Kaida i drugi islamski pokreti pišu veoma mnogo stihova. Većina cirkuliše internetom, po tajnim nalozima na društvenim mrežama, manjim sajtovima i sličnim stvarima, na kojima se brzo pojavljuju i brzo nestaju, zahvaljujući nadgledanju i hakovanju. Po ekstremističkim sajtovima mogu se naći kupleti u vezi sa skorašnim događajima, nadmetanja između pesnika i pesničke zbirke koje se besplatno mogu preuzeti.

Analitičari su generalno ignorisali ove tekstove, smatrajući poeziju živopisnim proizvodom džihada, ali koji u krajnjoj liniji samo odvlači pažnju. Ali u tome leži greška. Nemoguće je u potpunosti razumeti džihadizam – njegove ciljeve, prijemčivost za nove regrute, njegovu izdržljivost – bez ispitivanja njegove kulture. Ta kultura se predstavlja u velikom broju formi, uključujući himne i dokumentarne filmove, ali poezija se zapravo nalazi u srcu svega toga. Za razliku od video materijala u kome se prikazuju odsecanja glave i spaljivanja, koji se prave isključivo za inostrano konzumiranje, poezija pruža uvid u to kako se taj pokret obraća samom sebi. Kroz stihove ovaj militantni prokret veoma jasno artikuliše život džihada.

 “Al šir divan al arab”, glasi drevna maksima: “Poezija je svedočanstvo Arapa” – arhiva istorijskog iskustva i ovaplođenje njihove književnosti. Autoritet stihova nema premca u arapskoj kulturi. Najranije pesme pisali su pustinjski nomadi u vekovima koji su prethodili otkrivanju Kurana. Pesme su u monorimi i u kanonskom šesnaestercu, što ih čini lakim za pamćenje. Pesnici su bili plemenski glasnogovornici, koji su slavili vrline svojih saplemenika, proklinjali neprijatelje, prizivali izgubljene ljubavi i lamentirali nad mrtvima, naročito onima poginulim u borbi. Kuran se grubo odnosi prema ovim preislamskim trubadurima. “Samo zabludeli prate pesnike”, piše u suri o pesnicima. “Zar ne vidiš da oni lutaju po svakoj dolini, i ne čine ono što kažu?” Ali pesnici se ne daju tako lako otpisati i Muhamed često vidi korist u udruživanju sa njima. Određen broj plemenskih pesnika je prešao u islam, pa su postali Muhamedovi saputnici, veličajući ga tokom života i oplakujući ga nakon smrti.

Period klasicizma u arapskoj kulturi – grubo uzevšti to je od osmog do trinaestog veka – bio je koncentrisan oko dvorova kalifata u Damasku, Bagdadu i Kordobi. Iako je većina pesnika sada živela daleko od pašnjaka svojih plemenskih bardova, a pisana je smenila usmenu književnost, bazične karakteristike umetnosti su i dalje žive. Pesnička metrika je u suštini neizmenjena. Osnovni žanrovi – pohvale, tužbalice i elegije za umrle – očuvali su se, a novi oblici su ponikli iz starog materijala.

Savremeni arapski pesnici podjednako čitaju i prevode mnoštvo pesama iz inostranstva, a za mnoge od njih slobodan stih i prozaide su postali normalna stvar. Ali, iako su stariji modeli izgubili nešto od svoje snage, i dalje postoji neverovatan kontinuitet poetskog izraza. Za obrazovane govornike arapskog jezika veoma je lako da uživaju u jeziku klasičnog perioda. I u najskromnijoj knjižari u Kairu ili Damasku naći ćete izdanja srednjovekovne poezije, a preislamske pesme su propisane kao obavezna srednjoškolska lektira.

Stara poezija je i dalje živa i dobro stoji u domenu popularne kulture. Među najpopularnijim televizijskim emisijama na Bliskom Istoku je “Šair al Milion” (“Pesnik miloner”, ali i “Pesnik naroda”), koji je urađen po modelu “Američkog idola”. Svake sezone, amateri širom arapskog sveta recituju svoje stihove pred ogromnom zahvalnom studijskom publikom u Abu Dabiju. Pobednik takmičenja dobija 1.3 miliona dolara – više nego dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kako se ističe u ovoj emisiji. Prošle godine, program je pratilo sedamdeset miliona gledalaca širom sveta. Poezija koja se recituje u “Šair al Milion” je veoma konvencionalna po formi i sadržaju. Ona opisuje lepote voljene osobe i domovine, uzdiže se velikodušnost lokalnih lidera, ili se lamentira nad društvenim nedaćama. Prema pravilima emisije, pesme moraju da budu u metru i rimovane, a žiri često tehniku učesnika ocenjuje nulom. Taj šou je proizveo veliki broj slavnih pesnika. Godine 2010, žena iz Saudiske Arabije po imenu Hisa Hilal je postala favorit publike nakon što je recitovala pesmu koja kritikuje tvrdokorne saudijske sveštenike. Tokom Arapskog proleća, egipćanin Hišam Algak, pojavio se u spinofu ove emisije, gde je recitovao nekoliko pesama podrške demonstrantima na trgu Tahrir. Postao je medijska zvezda, a uskoro su njegove pesme recitovane i na samom trgu.

Stavovi koji se iznose u poeziji džihadista su, naravno, mnogo krvoločniji nego bilo šta na “Šair al Milion”: šiiti, Jevreji, zapadne sile i rivalske frakcije su nemilosrdno ocrnjeni i preti im se uništenjem. Pa ipak, ovo spada u očiglednu podgrupu popularne umetničke forme. Pesme su veoma sentimentalne – s vremena na vreme čak su i kičaste – i više su u domenu javnog nego privatnog. Video materijali na kojima grupe džihadista recituju pesme ili se dobacuju refrenima mogu se naći podjednako lako kao i vodeo materijali na kojima oni dižu u vazduh neprijateljske tenkove. Poezija se razume kao društvena umetnost, pre nego kao specifična profesija, i oni koji je praktikuju rado demonstriraju svoju tehniku.

Veoma je zanimljivo da neki od najtraženijih ljudi na svetu imaju vremena da se bave poezijom klasičnog metra i monorime – koja je mnogo lakša na arapskom nego na engleskom jeziku, ali svejedno zatevaju vežbanje. A to su samo najuočljiviji pokazatelji džihadističke posvećenosti formi. Pesme su pune aluzija, probranih termina i baroknih ukrasa. Akrostih, gde prva slova stihova obrazuju ime ili frazu, veoma je popularan. Jedna od al Nasrinih pesama, deklaracija njene posvećenosti ISIS-u, bazirana je na askronimu ISIS-a Daeš (“Daeš” je generalno pogrdan epitet, a al Nasra ga prihvata iz prkosa). Ekstremisti očigledno uživaju da svoju virtuoznost pretože u performans. Pesnici žele da nas ubede da su pesnici – polažući pravo na specijalan autoritet koji ide uz status pesnika u arapskoj kulturi. Pa ipak iza tog šepurenja postoje veoma jake strepnje: svi džihadisti su odabrali da se izdvoje iz šireg društva, uključujući svoje porodice i religijske zajednice. Ovo su veoma često teške odluke, koje nose sa sobom dugoročne posledice. Time što se izjašnjavaju kao pesnici, kao kulturni delatnici sa dubokim korenom u arapsko-islamskoj tradiciji, ekstremisti pokušavaju da ublaže strahove zbog svog otpadništva.

U raciji iz maja 2011, u Pakistanu, u kojoj je ubijen Osama bin Laden, otkivena je takođe jedna skrivena korespodencija. U jednom pismu od 6. avgusta 2010, bin Laden pita svog glavnog poručnika da mu preporuči nekoga ko bi vodio “veliku operaciju unutar Amerike”. Već u narednoj rečenici, on traži da “ukoliko među vama postoji neki brat koji se razume u pesničke metre, obavestite me, a ukoliko imate bilo koju knjigu o klasičnoj prozodiji, molim vas mi je pošaljete.”

Od svih džihadističkih pesnika, bin Laden je najslavniji, a on sam se ponosio svojim poznavanjem umetnosti. Njegov prvi kamp u Avganistanu, al Masada (“Lavlja jazbina”), preuzet je iz jednog stiha Kab bin Malika, paganskog plemenskog pesnika koji je prešao u islam i postao saputnik prorokov. Veliki deo bin Ladenove harizme vođe poticao je od vičnosti klasičnoj elokvenciji.

Jedna od bin Ladenovih najamblematičnijih pesama napisana je kasnih devedesetih, negde nakon njegovog povratka u Avganistan 1996. To je pesma iz dva dela, sa 44 stiha: u prvoj polovini čujemo glas bin Ladenovog mlađeg sina Hamze; druga polovina je očev odgovor. Mnogi džihadistički pesnici koriste glas deteta; to unosi figuru nevinosti i iskrenosti. Hamza počinje tako što pita oca zašto je njihov život pun poteškoća i zašto nikad ne mogu da budu duže na jednom mestu. Retorika i štimung ovih uvodnih delova preuzet je od preislamskog žanra koji se zove rahil, gde pesnik evocira tegobnost svog puta, žali se na usamljenost i opasnost i poredi svoju sudbinu sa sudbinom pustinjskih životinja:

Oče, dugo sam putovao po
pustinjama i gradovima.
Dug je to put, oče,
po dolinama i planinama,
Tako dug da sam zaboravio svoje pleme, svoje
rođake, čak i ljudski rod.

Činjenica da je množina džihadističke kulture dostupna na internetu, više nego što je opredmećena, povećava poteškoće u održavanju koraka sa tradicijom. Kao rezultat toga, džihadisti su, kao i mnoge zajednice koje su u dijaspori, opsednuti beleženjem svojih postignuća za potomstvo. Infrastruktura njihovih onlajn arhiva – kao što je Abu Muhamed al Magadišijev “Minbar al Tavhed val džihad”, skladište njegovih religijskih promišljanja, manifesta i poezije – začuđujuće je sofisticirana. Nije ni čudo što je elegija najčešća vrsta džihadističke poezije: pesme o palim ratnicima (uključujući i bombaše samoubice) su istovremeno sredstvo za pamćenje i pregled značajnih događaja. Za džihadiste, mučeništvo je kamen temeljac zajedničke istorije. Sam bin Laden je napisao pesmu za devetnaest otmičara koji su učestvovali u terorističkom napadu 11. septembra: “Prihvatajući smrt, vitezovi slave našli su svoj mir./Oni su zgrabili kule rukama besa i rasporili ih kao vododerina.”

U samom centru džihadističke politike je odbacivanje nacionalnih država. Mapa savremenog Bliskog Istoka, koju su krojile Britanija i Francuska po završetku I svetskog rata, odavno im je izvor ogorčenosti. Jedan od najpoznatijih klipova ISIS-a prikazuje džihadiste kako uništavaju granični prelaz između Iraka i Sirije, granicu koja je uspostavljena zloglasnim Sajks-Pikotovim sporazumom 1916. Drugi klipovi prikazuju spaljivanje pasoša i ličnih karti. “Sveti ratnici” nalaze sebi dom samo u državnim projektima koji su omanuli, kao što je Avganistan – ili, sada, istočna Sirija – tako da poezija džihadista promoviše novu političku geografiju. Ova geografija odbacuje granice koje su postavile strane sile i, umesto toga, organizuje se oko mesta muslimanskog stradanja.

Kalifat ISIS-a, koji do sada nije priznala nijedna država, jeste svet fantazije sa fluktuirajućim granicama gde bilo šta može da se dogodi, uključujući i ponovno proživljavanje stare slave. U martu 2014, kraljevina Bahrein je objavila da svi njeni državljani koji se bore u Siriji imaju dve nedelje da se vrate, ili će im državljanstvo biti oduzeto. Turki al Bin’ali, istaknuti ISIS-ov ideolog i bivši podanik Bahreina, odgovorio je kratkom pesmom “Odbacivanje nacionalnosti”, u kojoj ismeva samu ideju nacionalne države i sprda se sa kraljevinom. “Recite im da smo njihovu nacionalnost bacili pod đonove, kao i njihove kraljevske dekrete”, napisao je. Džihadisti prizivaju nove granice: “Zar zaista mislite da bismo odbacili, sada kada smo u Siriji, zemlju epskih bitaka i ratne postaje?”

 “Postaje” al Bin’alijevih stihova (ribat, na arapskom) bili su garnizoni na granici između srednjovekovne islamaske države i njihovih suseda – katoličke Španije i pravoslavne Vizantije. Ne postoji zapravo više pravi ribat. Izraz je zapravo arhaični ukras – kao što je korišćenje monorime i klasičnog metra. Džihadistička kultura je zasnovana na takvim anahronizmima. Propagandni video materijali prikazuju borbene aktiviste na konjima i sa mačevima, lepršavim zastavama oslikanim kaligrafijom, prema uzoru na rane muslimanske osvajače. Džihadistička poezija se zadovoljava sličnim fantazijama. Muhamed al Zuhajri, jordanski inženjer čiji je nadimak na interentu “Pesnik Al Kaide” prikazuje svoje ratničko raspoloženje u pesmi posvećenoj Abu Muab al Zargaviju, prvom čoveku Al Kaide u Iraku. Stihovi se obraćaju neimenovanoj ženi:

Probudi nas pesmom mačeva,
i kada povorka krene,
oprosti se od nas.
Konjsko rzanje ispunjava pustinju,
budi naše duše i tera ih napred.
Ponos vitezova budi se od zvuka,
dok poniženje šiba naše protivnike.

Kultura džihadista je romantična. Obećava avanture i tvrdi da načela srednjovekovnog herojstva i viteštva nisu irelevantna. Odbacivši svoju nacionalnost, ekstremisti moraju da osmisle svoj identitet. Željni su da ubede sebe da taj identitet nije uopšte nov, već veoma star. Vitezovi džihada prikazuju sebe kao jedine prave Muslimane, i, kako kreću na vetrenjače, taj romantičnost izgleda funkcioniše. ISIS-ovi regruti ne zamišljaju sebe kako emigriraju u prašnjavu pograničnu zonu između dve države u nestajanju, već u kalifat sa više od jenog milenijuma istorije.

Svako ko čita džihadističku poeziju ubrzo će uvideti da ona u sebi sadrži veoma mnogo teologije. Religijske doktrine su lepak kulture, pa su i mnogi džihadistički teolozi pisali pesme. Kao što pesnici veruju da oni vaskrsavaju autentično pesničko nasleđe, tako teolozi veruju da oni otkrivaju i oživljavaju prava načela svoje vere. Teolozi među džihadistima su u velikoj meri autodidakti. Čitaju kanonske tekstove (koji se veoma lako mogu naći na internetu) i nerado prihvataju učenja glavnih sveštenika, koje optužuju da kriju istinu zbog popustljivosti pred političkim despotima. Džihadisti su bukvalisti, oni obećavaju da će zbrisati vekove sholastike i da će s njima vernici stupiti u kontakt sa pravim učenjima njihove religije. Elementi ovog scenarija veoma podsećaju na Protestantsku reformaciju: masovno opismenjavanje, demokratizacija svešteničke vlasti i metodološki bukvalna tumačenja. Pod tim okolnostima, bilo ko može doći i zakucati svoje teze za vrata džamije.

Među principima koje ekstremisti pokušavaju da prisvoje za sebe su i principi džihada samog. Islamska tradicija od davnina priznaje oružane borbe, ali retko kad su one stavljane u sam centar onoga što znači biti Musliman: do XX veka, mnogi pravnici su ga smatrali za nešto što je tek više od relikvije. Za džihadiste, ovaj stav je izdajnički i doveo je do nazadovanja islamskog sveta. Oni veruju da vođenje džihada jeste centralno za muslimanski identitet – da je to etička obaveza i politička neophodnost. Neki od najubedljivijih ekspresija ovih stavova mogu se naći u pesmama.

Jedna od njih je pesma Ise Sad Al Avšana “Poslanica vojnicima”. Pesma je objavljena 2004. godine, u “Antologiji slave”, zbirci pesama saudijskih ekstremista koji su pokušavali da sprovedi internacionalni džihad u Ujedinjenom Kraljevstvu, napadajući lokalne zapadne mete i naftna postrojenja. Režim je na kraju ugušio ovu pobunu. (Oni koji su preživeli iz grupe pobegli su u Jemen, gde su se ponovo pojavili kao Al Kaida na Arabijskom poluostrvu). Avšan, džihadistički propagandista i urednik njihovog časopisa, osvanuo je na listi najtraženijih ljudi u Kraljevstvu i ubijen je tokom obračuna u Rijadu.

Avšan je napisao uvod u svoju “Poslanicu vojnicima” gde tvrdi da, nakon objavljivanja liste najtraženijih ljudi, “neki od moje braće i prijatelja su mi zakerali, želeći da ne krećem tim putem – putem džihada i borbe protiv nevernika – budući da je pun poteškoća.” Zakeralo je još jedna figura iz stare poezije. U preislamskim tekstovima, dok govornik tipično predstavlja sebe kao ljubavnika, borca i nekoga ko poseduje bezobzirnu velikodušnost, zakeralo je glas društvenog superega, koji podseća pesnika na njegove plemenske obaveze. Kao što je naučnik Andras Hamori primetio, “njegov posao je da spreči protagonistu u činjenju herojskog dela”. U Avšanovoj pesmi, zakeralo je pobožan Musliman koji nije ubeđen u legitimnost džihada i brine se da ekstremisti dovode svoje zajednice u opasnost. Avšan objašnjava da je svoju poslanicu napisao “kako bi razjasnio stazu koju je odabrao i razlog zbog kojeg na njoj istrajava.” Pesma koja sledi je apologija džihada. Počinje sledećim stihovima:

Daj mi da razjasnim svaku opskurnu istinu,
i da otklonim konfuziju onog koji
pita.
Pusti me da kažem svetu i onome što je
izvan njega, “Slušajte:
Ja govorim istinu i ne zamuckujem.
Vreme potčinjenosti nevernicima je
gotovo,
onima koji nas služe gorkom čašom pića.
U ovo doba neiskrenosti, reći ću vam:
Ne želim novac, niti život
lagodan,
već pre oproštaj Boga i njegovu
milost.
Jer ja se Boga plašim, a ne bande
kriminalaca.
Pitali ste me za pravac
kojim se krećem revnosno i
užurbano,
Pitali ste me, zabrinuti za mene, “Da li je ovo
ispravna staza, pravi put?
Da li je ovo put Proroka?

Džihadistička poezija veoma često sadrži likove zakerala, koji savetuju opreznost i implicitno daju svoju saglasnost statusu quo. Oni govore jezikom smirenog sveštenika i roditeljskog autoriteta. U drugoj pesmi, mučenik se obraća majci iz groba, govoreći joj da ne plače za njim i da ne dovodi u pitanje njegove postupke. “Ostavio sam za sobom svoju krv, majko”, piše, “kao trag koji vodi do raja.” Zakerala imaju nekoliko namena. Oni dozvoljavaju pesniku da iskaže svoje poznavanje književne tradicije i da stvori željeno arhaično raspoloženje. Takođe, funkcionišu i kao horska pozadina u sukobu sa kojom pesnik može zauzeti svoju osamljeničku, herojsku pozu. A dovodeći u pitanje mudrost vođenja džihada, zakerala dozvojavalju govorniku da iskaže svoje vrline jasno.

Javno objavljivanje svoje veroispovesti centralno je mesto u džihadističkoj etici. Kada je ceo svet protiv tebe, a oni koji su u istoj veri kao i ti su suviše uplašeni da govore istinu, predstavljanje sebe kao džihadiste – polaganjem zakletve emiru Al Kaide ili kalifu ISIS-a – test je hrabrosti. “Poslanica” je puna glagola izlaganja i objavljivanja. Posle osude američke invazije na Irak 2003. godine, Avšan nastavlja:

Objavio sam da više neće biti odmora
dok naše strele ne rasture neprijatelja.
Privezao sam mitraljez
mudžahedinskom odlučnošću
i strastvenim srcem idem svojim pravcem.
Želim jednu od dva dobra:
mučeništvo
ili oslobođenje od despotske vlasti.

Za džihadiste, poezija je oblik manifesta, ili svedočenja. Ne postoji nagrada za finoću. Pesnikov zadatak je da iskaže otvorenu i lucidnu odbranu svoje vere od svih sumnjičavih ljudi, kako kod kuće, tako i u inostranstvu. On mora da progovori o istini koju njegovi roditelji ili stariji pokušavaju da prikriju. Jedna druga pesma u “Antologiji slave” počinje klasičnim prekorom: “Tišina! Reči su za heroje/a reči heroja su dela.” Okruženi skepticima, džihadistički pesnici sebe smatraju vitezovima reči, što je, može se reći, mučeništvo u nastajanju.

Robert Kresvel i Bernard Hajkel
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: newyorker.com