Mladi srpski reditelj Stefan Arsenijević niže uspehe svojim filmom “Banović Strahinja” baziranim na motivima istoimene srpske narodne pesme. Međutim, osim što spada u sam vrh naših najlepših narodnih pesama i što opisuje postupanje junaka na neuporedivim i nenadmašenim moralnim postulatima, Banović Strahinja bio je i povod značenjskih nesuglasica. Naime, spor oko završnih stihova ove pesme započeo je pre skoro jednog veka, 1827, prepiskom između Johana Volfganga Getea, vajmarskog vojvode Karla Augusta i prevodioca ove pesme na nemački Vilhema Gerharda. Pitanje tumačenja ovih stihova nastavilo je da se postavlja tokom celog XX veka. Jedan pokušaj odgovora dao je profesor Miodrag M. Vulin u svojoj studiji O viteškoj etici Banović Strahinje iz 1981. koju prenosimo ovde u dva dela. Prvi deo možete pročitati ovde.
Strahinićeva ljuba, iako oteta i na silu ovde dovedena, veoma brzo se predala novom gospodaru koji joj je sad postao bliži i draži od zakonitog muža. Samo jedna duga letnja noć pod čadorom bila joj je dovoljna da zavoli obesnog ljubavnika i postane mu verna i odana. Dok spava na njenom krilu, ona bdi nad njim i još izdaleka prepoznaje Banovo srdito lice. Budi Vlah-Aliju i priprema ga za neizbežan boj koji se vodi doista viteški: lome se koplja, satiru perni buzdovani, primaju i uzvraćaju strašni udarci. Moćni oklopi štite, jer od Strahinićevih udaraca:
“Tonu vrancu konju do koljena
U zemljicu noge sve četiri”.
Ostavši bez oružja, odvajaju se od umornih konja, hvataju ukoštac “te se dvije ale poniješe” i “nosiše ljetni dan do podne”. Znojavi i krvavi se istovremeno obraćaju uplašenoj ženi za pomoć koja se opredjeljuje za ljubavnika. Iskusni starac Milija je i ovde veoma uverljiv u motivaciji ženske lakomislenosti: “Žensku stranu lasno prevariti”. Komad gole sablje umotan u platno našao se brzo u njenim rukama kojim zamahuje i udara svoga muža po nezaštićenoj glavi. Topla krv mu “šćaše zalit oči obadvije”. Ali tu je verni hrt Karaman koji u najkritičnijem trenutku priskače u pomoć, baca se na upaničenu nevernu ženu pa se “s njome kolje niz planinu”, a “Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bilo”. Narodni pesnik sa puno dramatične i psihološke gradacije prati silovitu i nemilosrdnu borbu kakvu mogu da vode samo dva snažna muškarca oko mlade žene do koje im je podjednako stalo. I kad se čitaocu čini da će grdosija Vlah-Alija, sav u neprobojnim oklopima, savladati iskrvavljenog suparnika, pesnik mu nudi šansu pri kojoj mu “druga snaga dođe” kojom obara protivnika i, gle, “zakla njega kako vuče jagnje”. Kad bismo zanemarili sve motive koji su ga ovde doveli, moglo bi nam se učiniti da ovim kurjačkim stilom konačnog obračuna, u koji i stvaralac unosi neka iskustvena zapažanja jednog gorštaka, naš junak kao da pomalo gubi od svog viteštva.
Popović podseća da su sporni stihovi samo jedna od stilskih osobenosti starca Milije i da svakom pažljivom čitaocu “tekst sam sobom nosi traženo objašnjenje”.
Strahinić stiže zaplašenu nevernicu koja je poletela dole u turski tabor, baca je iza sebe na konja i, umesto da se uputi u poharanu Banjsku ucviljenoj majci, najkraćim putem stiže u Kruševac. Opet “ruke šire u lice se ljube”, ali kad zet tastu kaže da mu tešku ranu nije zadao Vlah-Alija, nego “ljuba moja, mila šćera tvoja, ne šće mene, pomože Turčinu” srdit Jug naređuje sinovima da je britkim noževima na komade iseku. Mudri starac Milija i ovde priređuje iznenađenje još jednim dramatskim obrtom. Iako nije prećutao ponovljeno i teže ženino neverstvo, u skladu sa etikom koja ga prati od početka, energično se suprotstavlja braći koja “na svoju sestru kidisaše”. I čovek koji je dobro osetio svu gorčinu neverstva, upućuje im oštre reči prekora koje u poslednjoj strofi veoma zasecaju po ponosu Jugovića:
“… kamo noži, kamo vaše sablje,
te ne biste sa mnom na Kosovu,
da činite s Turcima junaštvo,
desite se mene u nevolji…?”
Ovde i u stihovima koje ćemo tek navesti pesnik se izjednačava sa svojim junakom. I baš u njemu je daroviti Milija ili malo više potegao, ili malo, odista, “zadremao” pa izmenom stihova uneo zabunu:
“Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bi je mogao stopiti
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino;
no sam ljubi mojoj poklonio”.
Zašto Ban “prašta”?
Spor oko poslednjih stihova Banović Strahinje započeo je još 1827. godine prepiskom između vajmarskog vojvode Karla Augusta, Getea i prevodioca pesme Vilhema Gerharda. Ovo pitanje ponovo je pokrenuo veliki prijatelj našeg naroda i usmenog stvaralaštva, redaktor poznatog Erlangenskog rukopisa dr Gerhard Gezeman u svome javnom predavanju na Kolarčevom univerzitetu 1934. godine.[1] Razvila se rasprava u koju su se uključila i neka poznata imena iz kulturnog i javnog života u nas.[2] Tako je Jaša Prodanović Banovo “praštanje” pokušao objasniti njegovim “psihološkim stanjem”, jer se izvesno posle pobede nad silnikom “morao stišati”; “ljutinu i ogorčenje moralo je zameniti osećanje junačke ponosnosti i viteškog praštanja. Njemu je moglo biti i prijatno što je sam svršio svoj opasni zadatak i time posvedočio da je nenadmašni junak”.[3] Prodanović je malo uzdržljivije izrazio uverenje da je Strahinja poklonio život ljubi i odrekao se tazbine, ali je ovo uslovio vraćanjem poslednjeg spornog stiha na mesto trećeg. U polemiku se umešao i najpozvaniji srpski teoretičar estetike Bogdan Popović koji se već u pristupu metodološki razlikovao od svih prethodnih.[4] Polazeći od suštinske postavke da je “svaka pesma… jedna zasebna celina”, Popović podseća da su sporni stihovi samo jedna od stilskih osobenosti starca Milije i da svakom pažljivom čitaocu “tekst sam sobom nosi traženo objašnjenje”. U ovom smislu valjalo bi ga i čitati:
“Bez vas bi je mogao stopiti,
no sam ljubi svojoj poklonio,
al’ ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino”.
Za svoju tvrdnju naveo je nekoliko histeroloških stilskih slika iz drugih Milijinih pesama i strane književnosti. U Ženidbi Maksima Crnojevića našao je mesto koje počinje stihovima: “Kud te sila slomi preko mora”, Sestri Leke Kapetana: “K sebi ruke Kraljeviću Marko” (u trenutku kad ga Miloš Obilić zaustavlja da potegne sablju na Leku), a u Banović Strahinji još i susretu sa dervišom: “Šnjime nema niko pod čadorom, bekrija je taj nesrećni derviš…” Očekivali smo da se posle prvog stiha nastavi četvrti “no sam pije, no sam čašu lije”, dok su drugi i treći “samo parentetična refleksija pesnikova”. Popović nije ostao na logičkoj i sintaktičkoj vezi između navedenih stihova nego je slične stilske osobenosti potražio i našao u Homerovoj Odiseji, Šekspirovom Hamletu, Molijerovom Uobraženom bolesniku i Geteovom Hermanu i Doroteji. I, najzad, kao još jednu ilustraciju za svoj komparativni pristup ponudio je i odgovarajuće stihove ove pesme iz Bosanske vile u kojima je “sam pevač Milijinu histerologiju razrešio”:
Related
Zašto Banović Strahinja na kraju oprašta svojoj ljubi? (I deo)“Ne dam ljubu moju pogubiti,
Ne dam vama duše ogr’ješiti,
No sam ljubi život poklonio,
Jera nemam kome nazdraviti,
Nazdraviti kada pijem vino«.”[5]
Bogdan Popović osporava varijante pesama kao dokaze, jer je svaka od njih zasebna celina, ali i psihološka domišljanja koja se svode na “lepa maštanja i dosetljiva ispredanja, dopuštena kao duhovita zabava”. U pesmu se ne može unositi “nešto što se u njoj ne nalazi”, niti iz nje izvoditi sudove na osnovu motivacija kojih takođe nema; ne treba “tražiti podne u dva po podne”. Narodni pesnici “nisu ni Šekspiri ni Rodeni”. Nigde starac Milija ne kaže, nijednim stihom, zašto Banović Strahinja poklanja život svojoj nevernoj ljubi. Svi njegovi postupci ostaju van psiholoških objašnjenja i ulaze u sferu etičkih ocena i osvetljenja. Sve što čini u punom je skladu sa ličnošću rođenom za velika dela, podvige i žrtvu. Otuda “Ban prašta zato što prašta”[6], jer to ne može biti ko zna šta je lepo, plemenito i apsolutno moralno. Napokon i pesnik kaže: “Pomalo je takijeh junaka”.
Nije bez osnova i jačeg razloga u ovom junaku Gerhard Gezeman video “ponosni viteški ideal dinarskog… čoveka … i jedan kasni veliki stepen u genealogiji jugoslavenskog morala”
U duhu Popovićevog pristupa ne treba “stvarati teškoće onde gde ih nema” niti se udaljavati od teksta pesme pri pokušajima motivacije postupaka pojedinih njenih likova. Iz teksta se nigde ne vidi da Strahinić “ispruženom golom rukom zadržava zamah devet mačeva”, da odlučnim rečima “kao mlat cima nad glavom Jugovića” i “objavljuje da će ih sve istrebiti”. I ne bledi nimalo “pred našim očima veličanstvena slika pohoda Jugovića na Kosovo, niti se “u daljini gubi žalosno kliktanje devet sokolova nad mrtvim telima njihovim”.[7] Nema opravdanja, ni potrebe, za izjednačavanje legendarne braće i moćnog njihovog oca iz Banović Strahinje sa onima iz kosovskog ciklusa koje su ispevali drugi narodni pevači. Naučnom tumačenju, prema kome je svaka od njih autentična, a njen sastavljač, koliko-toliko originalan, to je strano. U našim očima ništa ne može pomutiti onu impresivnu sliku vidovdanskog ranog sunčanog jutra ispunjenog uzbudljivom jekom konjskih kopita po tvrdoj kruševačkoj kaldrmi koju gazi “vojska na alaje”, sve “konjici pod bojnim kopljima”, sa “krstašem u ruci barjakom” čelnika Boška Jugovića. Zar treba podsetiti da je carica Milica uz pun blagoslov slavnoga Lazara, zaustavljala svakog brata pojedinačno, grlila, ljubila, grcala u suzama i preklinjala da se bar jedan od njih smiluje i ostane uz nju — “sestri od zakletve”? Devet puta je molila, ali isto toliko puta “ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje”:
“Idi, sestro, na bijelu kulu,
a ja ti se ne bih povratio…,
da mi care pokloni Kruševac”.
I u smrti su ostali jedan uz drugoga. Sa istom mišlju na Kosovo su tog jutra pošli car i sluga Goluban, jer su svi, bez izuzetka, voleli “smrt u podvigu, negoli život u sramoti”.[8]
Vredno je podsetiti da je ranije bilo pokušaja da se izrazito etički postupci Strahinićevi objasne čak i međusobnim emotivnim i čulnim odnosima supružnika pri čemu se isticalo da je Ban često zanemarivao svoju ljubu i malo joj posvećivao pažnje dugim boravcima u bogatoj tazbini: “Pozadugo bane gostovao, pozadugo bane začamao”. Uzroci neverstvu traženi su i u zavidnom socijalnom statusu žene u sprskoj srednjovekovnoj državi, a i čulnoj nadmoći Vlah-Alije koji “svu noć ljubi Strahinjinu ljubu”. Napokon, pošto je učinila prvi prestup, ostali su se spontano nudili jednoj nestabilnoj ženskoj prirodi koju je već nagrizao strah od odgovornosti. Ne treba zanemariti ni one vrlo laskave reči ljubavnikove u kojima joj obećava da će mu “biti mila dovijeka”, dvoriti je “trideset sluškinja”, držati joj “skute i rukave”, hraniti je “medom i šećerom” i, napokon, okititi žutim zlatom “savrh glave do zelene trave”. Tu je, doista, po sredi jedna velika ljubav koja se plaća najvišom cenom. Valja napomenuti da neverstvo žene nije baš tako retka pojava u našoj narodnoj poeziji. U jednoj starijoj pesmi Erlangenskog rukopisa ljuba Stojana Popovića Anđelija u veoma dramatičnom njegovom obračunu sa vojvodom Maletom, na poziv muža da pomogne njemu ili protivniku, “ona vadi sablju Stojanovu, neće sjeći Maletu vojvodu, veće sječe Popović Stojana”. Ovde je, međutim, odmazda brza i svirepa, kao, uostalom, i u Ženidbi kralja Vukašina u kojoj lakoma ljuba vojvode Momčila smišljeno radi na izdaji svoga gospodara i velikog junaka da bi se vezala za neuporedivo slabijeg od njega, njegovog ubicu kralja Vukašina. Vukov pevač hajduk Stojan je postupio u duhu tradicionalne etike, svezao je i “konjma za repove” da je za tako smišljeno neverstvo i izdajstvo živu rastrgnu. Ali, za razliku od njih, samo je starac Milija, “pevač velikog i izvornog dara”, ostvario “razornu moć istine o preljubi”. I jedino kod njega Banovo praštanje i pomilovanje ostaje “izuzetak bez premca i mimo kodeksa epskog poimanja greha”, jer se zaista ne radi o romantičnoj preljubi nego izdaji, niti o “brakolomstvu već o verolomstvu”.[9]
Na kraju ostaje pitanje da li se Ban žrtvuje za nevernu ženu sa kojom se može pretpostaviti dalji život pod velikom senkom svesnog neverstva i izdaje, a ne njeno vraćanje rodu u Kruševac, ili to čini iz vernosti sebi i svojoj viteškoj etici. Još u vreme pokretanja polemike oko spornih stihova pesme, tridesetih godina našega veka, bilo je pokušaja da se Banovo držanje objasni “njegovom ljubavlju prema njoj”, jer, eto, on i posle njegovog provoda na Golešu “voli svoju ženu”.[10] Pesmi se ne može i ne sme pripisivati ništa što u njoj nema. Činjenice treba objašnjavati samo njima samima. Strahinić je prvi kome su osvajači učinili veliku nepravdu, naneli mu golemu uvredu; osetio je svu gorčinu neverstva od onih kojima je beskrajno verovao i bio odan do poslednjeg daha. “Pre boja, ostavljen od prijatelja…, sam u nepreglednoj turskoj ordiji, on je našao u sebi snage da savlada grdosiju Vlah-Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj “dobar junak” što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava”.[11] Ne čini on to iz nekakve rezignacije, a još manje zbog “varvarske samovolje”, kako se činilo velikom pesniku “Fausta”, nego što jedino tako može i mora. Nije bez osnova i jačeg razloga u ovom junaku Gerhard Gezeman video “ponosni viteški ideal dinarskog… čoveka … i jedan kasni veliki stepen u genealogiji jugoslavenskog morala”.[12] Njegov podvig je utoliko veći što se, štiteći jednu zabludelu i nejaku prestupnicu, suprotstavio najmoćnijima, najuglednijima i najneprikosnovenijima.[13] Zbog svega toga viteška etika Strahinje Banovića neprekidno napaja, pleni i uzbuđuje lepotom i čistotom besmrtnih antičkih heroja.
[1] Prilozi proučavanju narodne poezije, II, 1935, 145—156. Dr Gezeman je bio istinski prijatelj našega naroda sa kojim je delio sudbinu u njegovim najtežim trenucima prelaskom preko Albanije u zimu 1915, o čemu je ostavio potresno svedočanstvo u delu Die Flucht, prevedeno od Radovana Medenice i objavljeno u izdanju SKZ 1984. god. pod naslovom Sa srpskom vojskom kroz Albannju.
[2] Među njima su Bogdan Popović, Jaša Prodanović i Nikola Vulić, Videti Priloge II, III, 1935; Naš jezik, IV i V 1936/37, Srpski književii glasnik, 6, 16. mart 1937, 435-439.
[3] Jaša Prodanović, Banović Strahinja i njegova ljuba, Prilozi, III, 1936, 29.
[4] Bogdan Popović, O poslednjim stihovima “Banović Strahinje”, Prilozi, III, 1936. Popović se nije bavio narodnom književnošću, ali se umešao u polemiku oko spornih stihova ove pesme i znatno doprineo njihovom tumačenju. Videti njegov navedeni rad i u Ogledima, Novi Sad, 1963, 381—397. Uporediti objašnjenje Miloša Vukićevića Šta se “pokriva” stihom “pomalo takijeh junaka” u pjesmi “Banović Strahinja”, Književnost i jezik, 3, 1990, 236.
[5] Videti Bosansku vilu za 1911, 4—12, 187. Pesma je pod naslovom Silan Vlah Alija, iz zbirke Luke Grđića-Bjelokosića. Popović je omaškom naveo brojeve 3—4. U jednoj drugoj varijanti ove pesme čitamo: “Još je Bane zaklanjaše rukom, nemojte je mile moje šure, lako bi se drugom oženio, ali ne bih tazbine dobio kao što je pleme Jugovića”. Izvor bel. 15., str. 437.
[6] Videti Popovićeve Oglede iz prethodne beleške, 390.
[7] Henrik Barić, Netko bješe Strahiniću Bane, Poezija i kritika, I, Beograd, 1975, 536, Barić je svoj tekst prvobitno objavno u Srpskom književnom glasniku, 16. decembar 1936.
[8] Miodrag Pavlović, Antologija srpskog pesništva, Beograd, 1964, 128. Ispovest mrtvog kneza Lazara od Patrijarha Danila. U pesmi kosovskih boraca isti pesnik evocira njihovu ispovest: “Umrimo da svagda živi budemo”.
[9] Hatidža Krnjević, Fragmenti o “Erlangenskom rukopisu”, Književna istorija, XII, 45, 1979, 50, 51, 54.
[10] Miloš Trivunac, Banović Strahinja, Prilozi III, 1936, 188. Trivunac pokušava dokazati kako je Ban veoma voleo svoju ženu pa joj iz ljubavi sve prašta. Zanimljiv je pristup Vase Tomanovića (Prilozi III, 14—15), Još o Banović Strahinji prema kome Strahinić vraća ljubu u Kruševac ocu i braći, jer “više niste dostojni” jednog viteza čije je “čojstvo i junaštvo” daleko ispred bogatih prijatelja u tazbini.
[11] Dr Vojislav Đurić, Antologija epskih narodnih pesama, I, Novi Sad, 1958, 13—14 ,0)
[12] Dr Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi, II, 1935, 149. Gezeman piše o Strahinji kao “reprezentantu čojstva i junaštva” čija se etika razlikuje i razilazi sa “običnim, starinskim moralom” kakav je vladao na dvoru Jugovića u Kruševcu. Narodni pevač ne traži junaku lepu devojku nego “dobro prijateljstvo”. Ibid, 155
[13] Dr Hugo Klajn, Zašto Banović Strahinja prašta svojoj ljubi, Politika, 20. oktobar 1968, 18. Strahinjin povratak u Kruševac Klajn objašnjava pretpostavkom “da bi je vratio onima u koje se isto toliko razočarao kao i u nju”, što je puko domišljanje. Više je verovatno da ju je vratio u svoju malenu Banjsku kraj Kosova da tamo nastave kako se jedino može i mora, u senci njene teške izdaje i velikog verolomstva.