Uspon twitter proze

SHARE:

Višestruko nagrađivani autor Dejvid Mišel trenutno piše novu kratku priču, a njene delove publika može da prati na tviteru.

U poslednja četiri dana Mišel je postavljao tvitove na svom profilu iz perspektive naratora, opsesivnog voajera i hakera. Priča je ispričana u stilu tvitova punih slenga, pre nego u narativu od  140 karaktera koliko dopušta jedan tvit. Ali tviter profil „I_Bombadil“ je referenca na Tolkinove karaktere i kao takva kulturološka aluzija sa sve haštagovima i emotikonima.

Ovo nije prvo Mišelovo delo iz domena tviter proze (on je već promovisao svoj roman „Slade House“ na tviteru, koja svoje korene ima u tviter priči od 6,000 reči pod nazivom „The Right Sort“). Pritom nije jedini koji je veoma ozbiljno shvatio tviter prozu.

 Filip Pulman je proveo nekoliko meseci tvitujući delove svoje priče „Džefri, kućna muva“, Dženifer Egan, književnica koja je osvojila Pulicerovu nagradu za roman „Vreme je siledžija“, objavila je Crnu kutiju kroz Njujorkerov tviter nalog, a Margaret Atvud jedna je od mnogih afirmisanih autora koja je ove godine učestvovala na festivalu #TwitterFiction.

Nema sumnje da su izdavači delimično ti koji su zainteresovali pisce za tviter prozu. Autori su ohrabreni da koriste društvene mreže da bi učvrstili veze sa čitaocima, a pratioci na tviteru vrlo brzo mogu da prerastu u jake kupce knjiga.

Melisa Teras, profesor digitalne humanistike na univerzitetu u Londonu, kaže da svaki književni medijum podrazumeva neku vrstu prinude, a da je tviter jednostavno poslednje ograničenje.

Zadatak književnosti je da se igra sa formama. U poeziji recimo imate strogu formu u okviru koje pesnici moraju da delaju. Kada je u pitanju Tviter fikcija ljudi razmišljaju unutar ograničenja od 140 reči i na taj način stvaraju nešto novo – kaže ona.

Autori se već vešto snalaze u novom tviter žanru. Rita Rejli, profesor engleskog jezika na univerzitetu u Kaliforniji, kaže da je Mišelovo najnovije delo koje je deo tviter fikcije spontanije od ranijih. Rejlijeva tviter priču Dženifer Egan objašnjava kao „kratku poetsku vežbu“, gde su tvitovi organizovani da tvore strogu narativnu formu.

Ona takođe ističe seriju od sedam kratkih priča o dronovima autora Tedžu Kola kao odličan primer fikcije koja staje u 140 karaktera.

Ipak, ne uzimaju svi tviter fikciju za ozbiljno.

Ali Melisa Teras je u pravu kada kaže da  je otpor novoj književnoj  formi uvek neizbežan. U Viktorijanskom dobu kritika je bila protiv nove štamparske tehnologie koja je dozvoljavala autorima da pišu duže romane. Podsetimo se tolikih kritika na račun dužine romana i komentara „Knjige su predugačke, užasne su“.

Ali kada autori prihvate novi medijum čitaoci i kritika uvek posledično slave njihov rad. Možda će i današnji, avangardni autori „tviter fikcije“, biti podjednako ubedljivi.

Olivija Goldhil
(prevela: Marija Muzdalo)

izvor: theatlantic.com