Umetnost romana, iz knjige eseja Milana Kundere Kundera analizira delo Servantesa, Kafke i Broha, posmatrajući roman kao prostor slobode, razmišljanja i (raz)otkrivanja ljudskog unutrašnjeg života, braneći autnomiju umetničke forme romana.

Umetnost romana Milana Kundere je zbirka eseja u kojima autor razmatra istoriju i suštinu romana kao umetničke forme. U segmentu koji vam ovde prenosimo, pod imenom “Servantesovo ocrnjeno delo”, Kundera analizira dela pisaca ovog španskog klasika, ali i Kafke i Broha, posmatrajući roman kao prostor slobode, razmišljanja i (raz)otkrivanja ljudskog unutrašnjeg života. On se protivi ideji da roman mora obavezno da služi ideologiji ili moralnoj pouci, naglašavajući njegovu sposobnost da istražuje relativnost istine, mnoštvo perspektiva, ali pre svega egzistencijalnu kompleksnost. Stoga, Kundera brani autonomiju romana i njegov značaj u modernom svetu koji sve više gubi sposobnost za dublje razumevanje složenosti ljudskog postojanja.

 

1.

Godine 1935, tri godine pre svoje smrti, održao je Edmund Huserl, u Beču i Pragu, svoja čuvena predavanja o krizi evropskog čovečanstva. Pridev „evropski” za njega je označavao duhovni identitet koji se proteže i izvan geografskih granica Evrope (u Ameriku, na primer) i koji je rođen sa starom grčkom filozofijom. A ona je, po njemu, prvi put u Istoriji pojmila svet (svet u njegovoj celosti) kao pitanje koje treba rešiti. Ispitivala ga je ne zato što je htela da zadovolji neku praktičnu potrebu, nego zato što je „strast za spoznavanjem obuzela čoveka”.

Kriza o kojoj je govorio Huserlu je izgedala toliko duboka da se pitao može li je Evropa uopšte preživeti. Verovao je da korene krize vidi na početku Modernih vremena, kod Galileja i Dekarta, u jednostranom obeležju evropskih nauke, koje su svele svet na običan predmet tehničkog i matematičkog istraživanja i koje su iz svog vidokruga isključile konkretni svet života, die Lebenswelt, kako je on govorio.

Razvoj nauke lansirao je čoveka u tunele specijalizovanih disciplina. Što je više napredovao u svom znanju, sve je više gubio iz vida celinu sveta i samog sebe, tonući tako u ono što je Hajdeger, Huserlov učenik, lepim i gotovo čarobnim izrazom, nazvao, „zaboravom bitka”.

Nekada davno uzdignut na mesto „gospodara i posednika prirode” od strane Dekarta, čovek postaje obični predmet sila (sila tehnike, politike, Istorije) koje ga pretiču, nadilaze, i njime vladaju. Za te sile njegovo konkretno biće, njegov „svet života” (die Lebenswelt) nema više nikakve vrednosti niti ikakvog značaja: ono je pomračeno, unapred zaboravljeno.

2.

Ja ipak mislim da bi bilo naivno shvatati strogost ovog pogleda na Moderna vremena kao običnu osudu. Pre bih rekao da su dva velika filozofa otkrila podvojenost ove epohe, koja je istovremeno degradacija i napredak, i koja, poput svega što je ljudsko, sadrži klicu svoga kraja u svom rođenju. Ova podvojenost ne umanjuje, u mojim očima, četiri poslednja evropska veka, prema kojima osećam privrženost utoliko više što nisam filozof nego romanopisac. Zaista, za mene, utemeljitelj Modernih vremena je ne samo Dekart, već isto tako i Servantes.

Možda su upravo njega dva fenomenologa propustila da uzmu u razmatranje u svojoj proceni Modernih vremena. Time želim reći: ako je tačno da su filozofija i nauke zaboravile bitak čoveka, utoliko biva jasnije da se sa Servantesom oblikovala jedna velika evropska umetnost koja nije ništa drugo do istraživane tog zaboravljenog bitka.

I zaista, sve velike egzistencijalne teme koje Heideger razlaže u Bitku i vremenu, smatrajući da ih je zanemarila sveukupna prethodna evropska filozofija, razotkrila su, predočila i osvojila četiri stoleća romana (četiri stoleća evropske reinkarnacije romana). Roman je otkrio, na svoj vlastiti način, svojom vlastitom logikom, jedan po jedan, različite

aspekte postojanja: sa Servantesovim savremenicima on se pita što je avantura; sa Samujelom Ričardsonom, on počinje da ispituje „ono što se događa unutra” i otkriva tajni život osećanja; sa Balzakom, on otkriva čovekovu ukorenjenost u istoriji; sa Floberom, on istražuje terru sve dotle incognitu svakodnevice; sa Tolstojem, on se bavi uplitanjem iracionalnog u ljudske odluke i ponašanje. On istražuje vreme: neuhvatljivi trenutak prošlosti sa Marselom Prustom; neuhvatljivi trenutak sadašnjosti sa Džejmsom Džojsom. On ispituje, sa Tomasom Manom, ulogu mitova koji, došavši iz dubine vremena, upravljaju našim koracima. I tako dalje, i tako dalje.

Čovek želi svet u kojem bi dobro i zlo bili jasno raspoznatljivi, jer u njemu postoji, urođena i neukrotiva, težnja da sudi pre nego što shvati. Na toj se težnji temelje religije i ideologije.

Roman prati čoveka neprestano i verno još  od početka Modernih vremena. „Strast za spoznavanem” (koju Huserl smatra suštinom evropske duhovnosti) obuzela je roman kako bi on mogao temeljno da sagleda konkretan život čoveka i zaštititi ga od „zaborava bitka”; kako bi držao „svet života” pod večitim osvetljenjem. Upravo u tom smislu shvatam i delim istrajnost s kojom je Herman Broh ponavljao: Otkriti ono što samo roman može otkriti jedini je razlog postojanja romana. Roman koji ne otkriva dotad nepoznati deo postojanja je nemoralan. Spoznaja je jedini moral romana.

Dodao bih još i ovo: roman je delo Evrope; njegova otkrića, mada ostvarena na različitim jezicima, pripadaju čitavoj Evropi. Neprekidni niz otkrića (a ne zbir onoga što je napisano) čini povest evropskog romana. Jedino u tom nadnacionalnom kontekstu može se u potpunosti sagledati i shvatiti vrednost jednog dela (to jest domet njegovog otkrića).

3.

Dok je Bog polako napuštao mesto odakle je upravljao svemirom i njegovim redom vrednosti, delio dobro od zla i davao smisao svakoj stvari, Don Kihot je izašao iz svoje kuće i nije više bio u stanju da prepozna svet. U odsutnosti vrhovnoga Sudije, svet mu se naglo prikazao u strašnoj podvojenosti; jedinstvena božanska Istina raščlanila se na stotinak relativnih istina koje su ljudi podelili između sebe. Tako se rodio svet Modernih vremena i sa njim roman, njegova slika i model.

Pojmiti sa Dekartom sopstvo koji misli kao temelj svega, biti tako sam naspram svemira, jeste stav koji je Hegel, s pravom, smatrao herojskim!

Pojmiti sa Servantesom svet kao podvojenost, suočiti se, umesto s jednom apsolutnom istinom, s mnoštvom relativnih istina koje su međusobno u protivrečnosti (istina otelotvorena u imaginarnom egu zvanom ličnosti), imati dakle kao jedinu izvesnost mudrost neizvesnosti, sve to zahteva ništa manju snagu.

Šta je zapravo veliki Servantesov roman? O tom pitanju postoji obilna literatura. Jedni tvrde da u tom romanu vide racionalističku kritiku Don Kihotovog maglovitog idealizma. Drugi u njemu vide slavljene upravo tog istog idealizma. Oba ova tumačenja su pogrešna jer žele u osnovi romana da videti moralni stav, a ne upitanost.

Čovek želi svet u kojem bi dobro i zlo bili jasno raspoznatljivi, jer u njemu postoji, urođena i neukrotiva, težnja da sudi pre nego što shvati. Na toj se težnji temelje religije i ideologije. One mogu da se pomire s romanom jedino ako njegov jezik relativnosti i dvosmislenosti prevedu na svoj apodiktički i dogmatski govor. One zahtevaju da neko bude u pravu: ili je Ana Karenjina žrtva jednog ograničenog despota, ili je Karenjin žrtva jedne nemoralne žene; ili je K. nevin, žrtva nepravednog suda, ili se pak iza suda krije božanska pravda i K. je kriv.

U ovome „ili – ili” leži nesposobnost da se podnese suštinska relativnost ljudskih poslova, nesposobnost da se suoči s odsutnošču vrhovnog Sudije. Zbog te nesposobnosti teško je prihvatiti i shvatiti mudrost romana (mudrost neizvesnosti).

4.

Don Kihot je krenuo u svet koji se pred njim široko otvarao. Mogao je slobodno u njega ući i vratiti se kući kad god to zaželi. Prvi evorpski romani su putovanja svetom koji se čini beskonačnim. Početak Fataliste Žaka zatiče dva junaka nasred puta; ne zna se ni odakle dolaze, niti gde idu. Oni se nalaze u vremenu koje nema ni početka ni kraja, u prostoru koji ne poznaje granice, usred Evrope čija se budućnost ne može nikada završiti.

Pola veka nakon Didroa, kod Balzaka, daleki horizont nestao je kao pejzaž iza modernih građevina koje predstavljaju društvene institucije: policija, pravosuđe, svet finansija i zločina, vojska, Država, Balzakovo vreme ne poznaje više Servantesovu ili Didroovu srećnu dokolicu. Ono je ukrcano u voz koji se zove Istorija. U njega je lako popeti se, ali je teško sići. Pa ipak, u ovom vozu još uvek nema ničeg zastrašujućeg, čak je i privlačan; on svim svojim putnicima obećava pustolovine, i sa njima maršalski štap.[1].

Još kasnije, za Emu Bovari, horizont se do te mere sužava da liči na neku ogradu. Pustolovine se nalaze s druge strane i nostalgija je nepodnošljiva. U dosadi svakodnevice snovi i sanjarenja dobijaju na važnosti. Izgubljena beskonačnost spoljnjeg sveta zamenjena je beskonačnošću duše. Velika iluzija o nezamenjivoj jedinstvenosti osobe, jedna od najlepših evropskih iluzija, rascvetava se.

Agresivnost sile je savršeno nezainteresovana, nemotivisana; ona hoće samo svoju volju; ona je čista iracionalnost.

Međutim, san o beskonačnosti duše gubi svoju čaroliju u trenutku kada Istorija, ili ono što je ostalo od nje, nadljudska snaga svemogućeg društva, spopada čoveka. Ona mu više ne obećava maršalski štap, jedva da mu obećava posao geometra. K. suočen sa sudom, K. suočen sa zamkom – šta može da učini? Ne mnogo. Može li barem da sanjari kao nekad Ema Bovari? Ne, klopka situacije je suviše strašna i poput usisivača upija sve njegove misli i sva njegova osećanja: on može misliti samo na svoj proces, samo na svoje mesto geometra. Beskonačnost duše, ako uopšte postoji, postala je skoro beskoristan dodatak čoveka.

5.

Put romana ocrtava se kao paralelna povest Modernih vremena. Ako se osvrnem da bih ga obuhvatio pogledom, čini mi se neobično kratkim i zatvorenim. Nije li to Don Kihot lično, koji se, nakon tri veka putovanja, vraća na selo prerušen u geometra? On je, nekad, otputovao da bira svoje pustolovine, a sada, u tom selu ispod zamka, nema više izbora, pustolovina mu je zapoveđena: bedni spor s administracijom povodom neke greške u njegovom dosijeu. Šta se, nakon tri stoleća, dogodilo s pustolovinom, tom prvom velikom temom romana? Je li ona postala svoja sopstvena parodija? Šta to znači? Da se put romana završava paradoksom?

Da, moglo bi se tako pomisliti. A paradoks nije samo jedan, brojni su. Hrabri vojnik Švejk možda je poslednji veliki popularni roman. Zar ne začuđujuće da je ovaj komični roman istovremeno i ratni roman čija radnja se odvija u vojsci, i to na frontu? Šta se to, dakle, dogodilo s ratom i njegovim strahotama ako postaju predmet smeha?

Kod Homera, kod Tolstoja, rat je imao sasvim razumljiv smisao: borilo se za lepu Helenu, ili za Rusiju. Švejk i njegovi drugovi kreću prema frontu a da ne znaju zašto, a da ih, što je još šokantnije, to i ne zanima.

Pa šta je onda pokretač rata ako to nisu ni Helena ni domovina? Obična sila koje hoće da se  potvrdi kao sila? Ona „volja za voljom” o kojoj će kasnije govoriti Heideger? Međutim, nije li se ona oduvek nalazila iza svih ratova? Da, naravno. Ali ovoga puta, kod Hašeka, ona je lišena svake razumne argumentacije. Niko ne veruje u one koji samo brbljaju propagandu, čak ni oni koji je stvaraju. Sila je razgolićena, gola kao u Kafkinim romanima. Zaista, sud neće imati nikakve koristi od pogubljenja K., isto kao što se zamak neće okoristiti maltretirajući geometra. Zašto Nemačka juče a Rusija danas hoće da vladaju svetom? Da bi bile bogate? Srećne? Ne. Agresivnost sile je savršeno nezainteresovana, nemotivisana; ona hoće samo svoju volju; ona je čista iracionalnost.

Kafka i Hašek suočavaju nas sa tim ogromnim paradoksom: tokom epohe Modernih vremena kartezijanski razum nagrizao je jednu za drugom sve vrednosti nasleđene od srednjeg veka. Ali, u trenutku potpune pobede razuma, čista iracionalnost (sila koja jedino hoće svoju volju) zavladaće svetskom scenom, jer više neće postojati nikakvog opšteprihvaćenog sastava vrednosti koji bi joj se mogao suprotstaviti.

Čuo sam kako istoriju romana upoređuju sa odavno iscrpljenim rudnicima uglja. Ali zar on nije pre nalik na groblje propuštenih prilika, neuslišenih poziva?

Taj paradoks, izvanredno lepo osvetljen u Mesečarima Hermana Broha, jedan je od onih koje bih voleo da nazovem završnim. Ima i drugih. Na primer: Moderna vremena su negovala san o čovečanstvu koje će, podeljeno na nekoliko zasebnih civilizacija, pronaći jednoga dana jedinstvo, i sa njime večni mir. Danas, povest planete čini, napokon, nedeljivu celinu, ali upravo rat, putujući i neprekidni, ostvaruje i osigurava to odavno sanjano jedinstvo čovečanstva. Jedinstvo čovečanstva znači: niko nigde ne može da utekne.

6.

Predavanja na kojima je Huserl govorio o krizi Evrope i mogućnosti nestanka evropskog čovečanstva bila su njegov filozofski testament. Održao ih je u dvema srednjojevropskim prestonicama. Ova podudarnost ima duboko značene: naime, baš u toj istoj srednjoj Evropi Zapad je, po prvi put u svojoj modernoj istoriji, mogao da vidi smrt Zapada, ili, još određene, amputaciju jednog svog dela kada je Varšavu, Budimpeštu i Prag progutala ruska imperija. Ova nesreća rođena je s prvim svetskim ratom, koji je, jer ga je započelo Habzburško Carstvo, dokrajčio to isto carstvo i zauvek oduzeo ravnotežu oslableloj Evropi.

Poslednja mirna vremena, u kojima je čovek trebalo da se bori jedino s čudovištima svoje duše, vremena Džojsa i Prusta, protekla su. U Kafkinim, Hašekovim, Muzilovim i Brohovim romanima čudovište dolazi spolja i zove se Istorija; ona ne liči više na voz pustolova; bezlična je, neupravljiva, nepredvidljiva, nerazumljiva – i niko joj ne može umaći. Baš u tom trenutku (po svršetku rata iz 1914) plejada velikih srednjoevropskih romanopisaca uočila je, dotakla, proniknula u završne paradokse Modernih vremena.

Ali, ne treba čitati njihove romane kao neko društveno i političko proročanstvo, kao anticipiranog Orvela! Ono što nam govori Orvel moglo bi se isto tako dobro (ili još mnogo bolje) reći jednim ogledom ili pamfletom. A ovi nam, pak, romansijeri otkrivaju „ono što samo roman može otkriti”: oni pokazuju kako, u okolnostima „završnih paradoksa”, sve egzistencijalne kategore naglo menjaju smisao: Šta je avantura ako je sloboda delovanja jednoga K. potpuno iluzorna? Šta je budućnost ako intelektualci iz Čoveka bez svojstava ni najmane ne naslućuju rat koji će, sutradan, pomesti njihove živote? Što je zločin ako Hugujenau iz Brohovog romana ne samo da ne žali nego i zaboravlja ubistvo koje je počinio? A ako jedini veliki komični roman ove epohe, Hašekov, za pozornicu ima rat, šta se, dakle, dogodilo s komičnim? Gde je razlika između privatnog i javnog ako K., čak ni u svojoj ljubavnoj postelji, nikada ne ostaje bez dvojice izaslanika iz zamka? I šta je, u tom slučaju, samoća? Teret, teskoba, prokletstvo, kako su nas uveravali, ili, naprotiv, najdragocenija vrednost, koju upravo satire sveprisutni kolektivizam?

Veoma su duga razdoblja istorije romana (ona nemaju ništa zajedničko sa haotičnim promenama mode), a karakteriše ih onaj aspekt postojanja koji roman prvenstveno istražuje. Tako su mogućnosti koje je sadržalo floberovsko otkriće svakodnevice u potpunosti razvejane tek sedamdeset godina kasne, u divovskom delu Džejmsa Džojsa. Razdoble koje je, ima pedeset godina, najavila plejada srednjoevropskih romansijera (razdoble završnih paradoksa), čini mi se da je daleko od toga da bude zaključeno.

7.

Mnogo, i već premnogo vremena, govore o kraju romana: naročito futuristi, nadrealisti, skoro sve avangarde. Oni su na putu napretka videli nestanak romana, u korist jedne korenito nove budućnosti, u korist umetnosti koja ne bi ličila ni na šta od onoga što je postojalo ranije. Roman bi bio sahranjen u ime istorijske pravde, isto kao i beda, vladajuće klase, stari modeli automobila ili cilindri.

Ako je, dakle, Servantes utemeljitelj Modernih vremena, konac njegovog nasleđa trebalo bi da znači više od obične faze u istorijskoj književnih formi; on bi bio najava kraja Modernih vremena. Zbog toga mi blaženi smešak s kojim izgovaraju nekrologe romanu izgleda lakomislenim. Lakomislenim zato što sam već video i proživio smrt romana, njegovu nasilnu smrt (uz pomoć zaborava, cenzure, ideološkog pritiska) u svetu u kojemu sam proveo veliki deo svoga života i koga obično zovu totalitarnim. Tada se u svom svetlu pokazalo da je roman uništiv, uništiv isto kao i Zapad Modernih vremena. Kao model ovoga sveta, zasnovan na relativnosti i dvosmislenosti ljudskih stvari, roman je nespojiv sa totalitarnim svetom. Ta nespojivost dublja je od one koja odvaja disidenta od aparatčika, borca za ljudska prava od mučitelja, jer ona je ne samo politička ili moralna nego i ontološka. To znači: svet utemeljen na samo jednoj Istini i dvosmisleni i relativni svet romana načinjeni su svaki od različitog materijala. Totalitarna Istina isključuje relativnost, sumnju, zapitanost, pa se, dakle, nikada ne može pomiriti sa onim što bih nazvao duh romana.

ako je razlog postojanja romana držanje „sveta života” pod neprekidnim osvetljenem i zaštita nas samih od „zaborava bitka”, nije li opstanak romana danas nužniji nego ikada?

Ali zar se i u komunističkoj Rusiji ne objavljuju stotine i hiljade romana u ogromnim tiražima i s velikim uspehom? Da, ali ti romani ne nastavljaju više osvajanje bića. Oni ne otkrivaju nedan novi delić postojanja; oni jedino potvrđuju ono što je već kazano; šta više, u potvrđivanju onoga što je rečeno (što treba reći) sastoji se smisao njihovog postojanja, njihova slava, njihova korisnost u društvu koje je njihovo. Ne otkrivajući ništa, oni ne učestvuju više u neprekidnom nizu otkrića koji zovem istorijom romana; oni se nalaze izvan ove istorije, ili pak: to su romani posle istorije romana.

Ima gotovo pola veka kako se istorija romana zaustavila u imperiji ruskog komunizma. To je ogromni događaj s obzirom na veličinu ruskog romana od Gogolja do Belog. Smrt romana nije, dakle, neka fantastična pomisao. Ona se već dogodila. I mi sada znamo kako roman umire: on ne nestaje; on pada izvan svoje istorije. Njegova smrt prolazi mirno, neopaženo, i nikoga ne sandalizuje.

8.

Ali, ne dodiruje li roman kraj svoga puta svojom vlastitom unutarnjom logikom? Nije li on već iskoristio sve svoje mogućnosti, sve svoje spoznaje i sve svoje forme? Čuo sam kako njegovu istoriju upoređuju sa odavno iscrpljenim rudnicima uglja. Ali zar on nije pre nalik na groblje propuštenih prilika, neuslišenih poziva? Postoje četiri zova na koje sam posebno osetljiv.

Zov igre – Tristram Shandy Lorensa Sterna i Fatalista Žak Denisa Didroa čine mi se danas kao dva najveća romaneskna dela XVIII stoleća, dva romana koncipirana kao veličanstvena igra. To su dva vrhunca lakoće, nikada dosegnute, ni pre ni posle. Kasniji roman se sputao nalogom verovatnosti, realističkim dekorom, preterano strogom hronologijom. Napustio je mogućnosti sadržane u ta dva remek-dela, koja su bila u stanju da zasnuju evoluciju romana drugačiju od one koju poznajemo (da, moguće je zamisliti neku drugu istoriju evropskog romana…).

Zov sna – Uspavanu imaginaciju XIX stoleća iznenada je probudio Franz Kafka, koji je uspeo da ostvari ono što su posle njega zagovarali nadrealisti a da to nisu zaista i postigli: stapanje sna i stvarnog. U stvari, to je davnašnja estetska ambicija romana, koju je već Novalis naslutio, ali koja zahteva umetnost alhemije koju je samo Kafka otkrio stotinak godina kasnije. Ovo ogromno otkriće manje je okončanje jedne evolucije nego što je neočekivano otvaranje koje daje na znanje da je roman mesto gde imaginacija može da eksplodira kao u snu i da se roman može osloboditi prividno neizbežnog naloga verovatnosti.

Zov misli – Muzil i Broh uveli su na pozornicu romana suverenu i blistavu inteligenciju. Ne da bi roman pretvorili u filozofiju, nego da na temelju priče mobilišu sva sredstva, racionalna i iracionalna, narativna i meditativna, sposobna da osvetle biće čoveka, da učine od romana vrhunsku intelektualnu sintezu. Da li je njihov podvig svršetak istorije romana, ili, pre, poziv na dugo putovanje?

Zov vremena – Razdoble završnih paradoksa potiče romansijera da više ne ograničuje pitanje vremena na prustovski problem ličnog pamćenja, nego da ga proširi na zagonetku kolektivnog vremena, vremena Evrope, Evrope što se osvrće da pogleda svoju prošlost, da napravi svoj bilans, da obuhvati svoju istoriju, poput starca koji jednim jedinim pogledom obuhvata svoj vlastiti protekli život. Otuda i želja da se pređu vremenske granice jednog pojedinačnog života u kojima je roman do tada bio izdvojen i da se u svoj prostor uvede više istorijskih epoha (Aragon i Fuentes su to već pokušali).

Ali ja ne želim da poreknem buduće puteve romana, o kojima ne znam ništa; želim samo da kažem: ako roman zaista treba da nestane, to nije zato što bi on bio na izmaku svojih snaga, nego zato što se nalazi u svetu koji nije više njegov.

9.

Objedinjavanje istorije planete, taj humanistički san kome je Bog zlurado dopustio da se ispuni, praćeno je procesom redukcije. Istina je da termiti redukcije oduvek nagrizaju ljudski život: čak najveća ljubav okončava reduciranjem na kostur otužnih uspomena. Ali karakter modernog društva čudovišno pojačava ovo prokletstvo: život je čovekov sveden na svoju društvenu funkciju; istorija jednog naroda na nekoliko događaja, koji su, opet, svedeni na tendenciozno tumačenje; društveni život je sveden na političku bitku, a ona na sukobljavanje samo dve planetarne velesile. Čovek se nalazi u pravom vrtlogu redukcije, u kome se „svet života” o kojom je govorio Huserl kobno zatamnjuje i u kome bitak pada u zaborav.

Ali, ako je razlog postojanja romana držanje „sveta života” pod neprekidnim osvetljenem i zaštita nas samih od „zaborava bitka”, nije li opstanak romana danas nužniji nego ikada?

ako želi i dalje da nastavi da otkriva ono što nije otkriveno, ako želi i dalje „napredovati” kao roman, on to može da čini samo protiv napretka sveta.

Da, čini mi se. Ali, avaj, i roman takođe obrađuju termiti redukcije, koji ne redukuju samo smisao sveta nego, takođe, i smisao dela. Roman (kao i sva kultura) sve više se nalazi u vlasti medija; a mediji, kao agenti objedinjavanja planetarne istorije, pojačavaju i kanališu proces redukcije; oni po celom svetu odašilju ista uprošćavanja i klišee podesne da ih prihvati većina, svi, celo čovečanstvo. I bez nekog značaja je što se u raznim njihovim organima iskazuju razni politički interesi. Iza ove površinske različitosti vlada zajednički duh. Dovoljno je prelistati američke ili evropske političke nedeljnike, one sa levice kao i one sa desnice, od „Timea” do „Spiegela”: svi oni poseduju istu viziju života, koja se odražava u istom rasporedu po kojemu je sastavljen njihov sadržaj, u istim rubrikama, istim novinarskim oblicima, u istom rečniku i istom stilu, u istim umetničkim ukusima i u istoj herarhiji onoga što smatraju važnim i onoga što smatraju beznačajnim. Ovaj zajednički duh masovnih medija sakriven iza njihove političke raznovrsnosti, to je duh našeg vremena. Ovaj duh mi se čini suprotnim duhu romana.

Duh romana je duh složenosti. Svaki roman kaže čitaocu: „Stvari su složenije nego što misliš.” To je večita istina romana, ali koja se sve mane čuje u graji jednostavnih i brzih odgovora koji prethode pitanju i isključuju ga. Za duh našeg vremena u pravu je ili Ana ili Karenjin, a stara mudrost Servantesova, koja nam govori o teškoći spoznavanja i neuhvatljivoj istini, čini se da je neprijatna i beskorisna.

Duh romana je duh kontinuiteta: svako delo odgovor je na prethodna dela, svako delo sadrži sve prethodno iskustvo romana. Ali duh našeg vremena usredsređen je na aktuelnost koja je tako ekspanzivna, tako široka da potiskuje prošlost s našeg horizonta i redukuje vreme na samo sadašnju sekundu. Uključen u taj sistem, roman nije više delo (stvar namenena trajanju, priključivanju prošlosti budućnosti), nego aktuelni događaj poput drugih događaja, gest bez sutrašnjice.

10.

Znači li to da će, u svetu „koji nije više njegov”, roman nestati? Da će pustiti Evropu da potone u „zaboravu bitka”? Da će od njega ostati samo beskonačno brbljane grafomana, samo romani posle istorije romana? Ništa o tome ne znam. Verujem samo da znam da roman ne može više živeti u miru s duhom našeg vremena: ako želi i dalje da nastavi da otkriva ono što nije otkriveno, ako želi i dalje „napredovati” kao roman, on to može da čini samo protiv napretka sveta.

Avangarda je to drugačije videla: ona je bila opsednuta ambicijom da bude u skladu s budućnošću. Umetnici avangarde stvoriše, istina je, odvažna dela, teška, izazovna, izviždana, ali ih stvoriše sa izvesnošću da je „duh vremena” s njima i da će im on, sutradan, dati za pravo.

Nekada sam, i ja takođe, smatrao budućnost za jedinog kompetentnog sudiju naših dela i naših postupaka. Kasno sam shvatio da je flert s budućnošću najgori od svih konformizama, kukavičko laskanje jačem. Jer, budućnost je uvek jača od sadašnjosti. Ona je, zaista, ta koja će nam suditi. I sigurno bez ikakve kompetencije.

Međutim, ako budućnost ne predstavlja vrednost u mojim očima, kome sam ja privržen: Bogu? domovini? narodu? pojedincu?

Moj odgovor je koliko smešan toliko iskren: nisam privržen ničemu osim ocrnenom nasleđu Servantesovu.

Izvor: Milan Kundera, The Art of Novel, Grove Press, Inc, 1986.
Priredio: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o Servantesu “Čovek koji je izmislio prozu”, zatim tekst “Da li je roman XX veka žanr za sebe”, kao i tekst Elif Šafak “Zašto su nam i dalje potrebni romani”

[1] Najveći uspeh, ostvarene ambicija (prim. prev.)