Top 10 paralelnih narativa

SHARE:

illustrations-about-books-tom-haugomat-the-love-of-books-540x539

Od Milana Kundere, preko Filipa Rota do Zejdi Smit, spisateljica Liza Halidej je za britanski “Gardijan” u tekstu koji ovde donosimo odabrala neke od najboljih romana koji formom nastoje da premoste “nepremostive jazove” u svetu kakav poznajemo.

Šta roman čini romanom? Reč potiče iz latinskog novus  sa značenjem novi, preko italijanskog novella storia, “nova priča”, tako da deluje kao kontradikcija kada se neko buni da knjiga “nije roman”. Prava definicija sugeriše nešto originalno, nepoznato, a opet sa saznanjem šta znači razočarenje čitaoca. Delovi ne doprinose zadovoljavajućoj celini; nova priča deluje previše nepovezano ili nedovršeno; dva ili osam ili 28 poglavlja nedovoljno su koherentni.

Za mnoge romanopisce, međutim, upravo je tradicionalni osećaj kontinuiteta i celovitosti ono čemu se opiru i tragaju preko značenja romana. Jedan od načina koji pisci primenjuju je da naporedo stavljaju narative čiji zapleti nemaju očiglednu (ili bar ne odmah očiglednu) tačku preseka.

Filip Henšer pisao je o takvim narativima za britanski “Gardijan” 2014. godine, a pošto neki od mojih izbora zgodno potpadaju pod ovu kategoriju, i ja sam odabrao primere “paralelizama” u drugom smislu, uključujući i one u pojedinačnim pričama. Naravno, da bi bili paralelni u najčistijem obliku, narativi ne moraju uopšte da se seku ili konvergiraju, dok “paralelni narativi” onako kako ih mi shvatamo, to rade, ako ne po radnji onda tematski, a očigledno im je uvek zajednički njihov autor. Ali možda samo uz paralele koje nisu do kraja čiste sa našom umetnošću možemo izvući istinske paralele našeg sveta, uključujući i nepremostive jazove između umetnosti i prirode, sećanja i stvarnosti, svesti jednog čoveka u odnosu na drugog. (“A možda su Istok i Zapad zaista večno nepovezivi”, razmišlja lik u mom romanu sa svojevrsnim paralelnim narativima, “Asimetriji”, “kao krivulje i njene asymptote, geometrijski predodređeni da se nikad ne preseku”).

Kroz paralelizme, romanopisac može da postigne realističniji utisak umnoženosti sveta: mnogostrukost glasova, mnogostrukost uglova posmatrajnja, mnogostrukost ogledala čiji su odrazi nekad sve što je potrebno da premostimo ili odelimo. To su antipodi onome što je Lujza Glik nazvala “metafizičkom klaustrofobijom: turobna sudbina bivanja uvek jednom osobom”.

  1. “Sport i razonoda”, Džejms Selter (1967)

U Selterovom nadrealnom romanu o Filipu Dinu, nesvršenom diplomcu Jejla, i njeovom vezom sa osamnaestogodišnjom Francuskinjom An-Mari, predstave naratorke o toj vezi teku naporedo sa samom vezom. Dinova poznanica, implicitno jedna verzija njega, kao naratorka “zna” stvari koje on ne može da zna, uključujući tu, doslovno, i to kako ljubavnici vode ljubav. “Ne govorim vam istinu o Dinu, ja ga izmišljam. Stvaram ga iz sopstvenih nezadovoljstava”.  I: “Što jasnije neko vidi ovaj svet, tim više je obavezan da se pretvara da taj svet ne postoji”.

  1. “Šala”, Milan Kundera (1967)

Nakon što izvede malu šalu sa koleginicom, mladi Ludvik je isključen iz Komunističke partije i poslat u jedinicu češke vojske za subverzivce. Hor glasova u prvom licu uključuje i Kostku, čiji solilikviji značajno odudaraju od drugih i on je folija za Ludvika. Roman takođe postavlja komunizam nasuprot hrišćanstvu, folklore nasuprot stvarnosti, sopstvo nasuprot sopstvu. “Ko je pravi ja”, pita se Ludvik. “Mogu samo da ponavljam: Bio sam čovek sa mnogo lica”.

  1. “Ako jedne zimske noći neki putnik”, Italo Kalvino (1979)  

“Sada ćete početi da čitate novi roman Itala Kalvina…. Opustite se. Koncentrišite se”. Tako počinje polovina poglavlja u ovom romanu; druga polovina izgleda biti kompromis samom “romanu”. Ali ona se dalje ne nastavljaju logično, od jednog ka drugom i umesto toga se čitaju kao niz prvih poglavlja iz drugih knjiga, paralelnih jednih drugima i sa “Tobom/Čitaocem” kao niti. Do kraja, “Ti” si odlučio da se oženiš likom koji se vraća, Ljudmilom, a naizgled nepovezana “prva poglavlja” povezana su kroz neku vrstu trika akrostihom. “Sada ste muž i žena, Čitalac i Čitateljka. Veliki bračni krevet prihvata vaša paralelna čitanja”.

  1. “Naporedni život”, Filip Rot (1986)

Ovaj briljantni roman ne samo što sadrži paralelne narative, u kojima su izvesnim likovima dodeljeni mnogostruki životi i različite sudbine; i njihove priče se lome, vraćaju, menjaju tokove, i povremeno menjaju jedni druge, predstavljajući poentu koju Rot uporno ponavlja godinama: život je haos. Sa svakim novim poglavlje svaki put pritiskajući dugme za reset, izgleda da se naslađuje pitanjem koje bleska iz svake fantastike ili fikcije: “Šta ako bi…?” Opskrbljeni snagom i prodorom imaginacije iza ove vožnjem, mogli bismo se zapitati: “A što da ne?”  

  1. “Vrtoglavica”, V. G. Sebald (1990)

Sebaldov prvi roman obuhvata Stendalovu skivenu biografiju, kasnije putopise sa putovanja iz Beča u Italiju, anegdotu iz Kafkinog života i hodočašće ka naratorovom rodnom gradu u Nemačkoj. Svesno isprekidani, ova četiri narativa su ipak nekako mistički koherentni, s obzirom na ponovna ponavljanja referenci (Venecija, Verona, Pizanelo), lajtmotiva (sećanja, vrtoglavice) i, naravno, Sebaldovu svojevrsnu sintezu istorije, filozofije i razgovora.

  1. “Jan Andrea Štajner”, Margaret Diras (1992)

Jedna od dve isprepletane niti ovde je lirski iskaz o vezi Dirasove sa mlađim Janom Andreom Štajnerom; druga se tiče drugačijih asimetričnih romansi, posmatranih ili zamišljenih: između osamnaestogodišnje vaspitačice u kampu i šestogodišnjeg kampera, takođe po imeju Štajner, siročeta koje je preživelo Holokaust. Kao i u drugim delima Dirasove, naratorkino nepoverenje u sećanje i uzajamna igra između istine i izmišljanja su tek zanemarljivo jasne.

  1. “Trst”, Daša Drndić

Žena u godinama Haja Tedeši čeka sina, koji je ishod ljubavne afere sa nemačkim oficirom kojeg Haja nije videla 62 godine. Sebaldijanski u svojoj mešavini proze, fotografija, mapa i istorijskih dokumenata, Trst je i tipografski radikalan: raspoređeni dijalozi, kolumne o biografijama SS oficira i poglavlje od 44 strane sa spiskom od oko 9.000 Jevreja deportovanih ili ubijenih u Italiji. Na kraju, naracija se obrće ka Hajinom sinu, koji razmatra mnoge fragmente teme i paralelne stubove čovečanstva. “Udesila sam mnogostrukost života, tovar prošlosti, u zagonetni, nekoherentni niz događaja”.

  1. “Džef u Veneciji, smrt u Benaresu”, Džef Dajer (2009)

Ludorija prepuna seksa i droge na Bijenalu otvara put prema mračnijoj, ćudljivijoj drugoj polovini knjige koja može, a ne mora, da predstavlja prvo lice pripovedača Džefa iz prve polovine. Džef (Geoff) nasuprot Džefu (Jeff) i kontemplacija  iz prvog lica kraj Ganga:  nedoslednosti, struktura diptiha i način na koji se smenjuju dve polovine i komplementarne su jedna drugoj evociraju kroz nekonzistentnost tok svesti.

  1. “NW”, Zejdi Smit (2012)

Najupadljivija paralela u ovom živahnom, fragmentarnom romanu je između Lee i Kiše, prijateljica koje se čine istovremeno nepomirljivima, ali i dvema stranama novčića. U romanomu struji melanholija oko dodatnih binarno podeljenih pojedinosti i koncepata o klasi, identitetu i empatiji. Kiša sebi daje ime Natalija, a pijući “proseko”, lik kaže: “Mora da pruža utehu mogućnost da se svet podeli na dva dela kao u tvojoj glavi… Naravno, ja sam već podeljena na pola”, a vozeći se autobusom Lea zamišlja “nežniji univerzum, paralelan ovom našem, gle se ljudi potpuno i prisno međusobno poznaju i gde nema vremena za smrt ili strah”.

  1. “Do pozadine onog preko”, Piter Stam (2016)

Po povratu kući sa dogovorenog odmora sa svojom porodicom, Tomas izlazi iz kuće  nastavlja da hoda kilometrima i danima, ostavljajući za sobom ženu i decu, izbezumljene njegovim odlaskom. Stamov roman priključuje se drugima koji leviraju kroz perspektive srodnika, ali njegov sadrži i jedinstven hipnotički ritam i snolike poremećaje koji mešaju bračne paralele sa onima u stvarnosti nasuprot fantazijama i nasuprot slobodi.

Prevod: Matija Jovandić
Ilustracija: Tom Haugomat