Tomas S. Kun, profesor filozofije na MIT-u, bio je jedan od najuticajnijih mislilaca u oblasti istorije nauke. Najpoznatiji je po svojim teorijama o istorijskom razvoju naučnog znanja, koje, prema njegovom mišljenju, napreduje kroz ono što naziva pojmovnim „revolucijama“ ili „gestalt promenama“. U ovom intervjuu Kun govori o poreklu tih teorija, značajnim reakcijama koje su izazvale, kao i o njihovim implikacijama po pitanje naučne istine. Ovaj intervju objavljen je u zimskom izdanju časopisa Harvard Science Review iz 1990. godine (str. 18–25), a vodio ga je Skuli Sigurdson, koji je tada bio postdiplomac na odseku za istoriju nauke na Univerzitetu Harvard.
* * *
Kada ste bili student osnovnih studija na Harvardu, šta je to u prirodnim naukama što je vas i druge studente vaše generacije posebno privlačilo? Zašto ste se odlučili baš za fiziku? I da li mislite da su se te motivacije promenile tokom godina?
Došao sam na Harvard u jesen 1940, neizmerno ponosan što sam primljen – da bih kasnije saznao da sam bio jedan od, recimo, hiljadu studenata primljenih od oko 1095 prijavljenih. Da, situacija se od tada poprilično promenila! Ali ima jedna priča koja će dobro ilustrovati vaše pitanje o promenama u stavovima od tog leta 1940. Hteo sam da studiram matematiku ili fiziku, jednostavno zato što su mi bile zanimljive i išle mi od ruke. Dolazim iz matematičkog miljea, s izraženom sklonošću ka teoriji. U srednjoj školi mi je i hemiju i fiziku predavao isti profesor. Iako je on bolje poznavao hemiju, meni je fizika više legla. Sećam se da sam mu iznosio neka svoja zapažanja o teoriji toplote, a on bi mi rekao da pokušavam da letim pre nego što sam naučio da hodam. Ali taj teorijski duh – teorijski, ontološki, kosmološki, kako god ga nazvali – to zanimanje za temeljne probleme, to je ono što me je prvobitno privuklo matematici i fizici.
Tog leta pre nego što sam otišao na Harvard, dugo sam razgovarao s ocem o tome koji od ta dva pravca da izaberem. I nikada nisam zaboravio šta mi je tada rekao – jer danas to verovatno niko više ne bi rekao. Rekao je: „Ako imaš jaku sklonost ka matematici, onda svakako mislim da treba to da studiraš. Ali ako nije, možda bi bilo bolje da upišeš fiziku, jer sa matematikom, ako ne završiš neki od boljih univerziteta, sve što ti ostaje je da radiš u osiguravajućem društvu ili da budeš nastavnik u srednjoj školi. U fizici, mislim da ipak ima još poneka prilika. “Bel” laboratorije i “Dženeral elektrik” su jako zanimljiva mesta, a tu su i neke državne institucije, poput Biroa za standarde ili Mornaričke istraživačke laboratorije.“
Pošto nisam imao jaku sklonost, odlučio sam se za fiziku.
Mislim da ne moram posebno da objašnjavam koliko se situacija od tada promenila. A promenila se i kada je reč o motivaciji. Nije da danas ne treba da volite fiziku, ili da je ljudi ne vole, ali danas ne deluje kao da zbog toga odustajete od nečeg velikog. Ni ja tada nisam imao osećaj da propuštam nešto veliko, ali ideja da je fizika oblast u kojoj raste broj mogućnosti za pravljenje karijere – to jednostavno nije bilo nešto u šta su ljudi verovali. Posle Drugog svetskog rata, u Njujorkeru je izašao članak pod naslovom „Zbogom koncu i vosku za pečaćenje“, u kojem je Sem Gudsmit govorio o ogromnim promenama koje je donela institucionalizacija fizike. Ta predstava o karijeri u fizici zasnovanoj na koncu i vosku nije bila daleko od stvarnosti u ono vreme.
Kako su te promene uticale na vaše studije?
Prva godina studija bila je 1940. U Evropi je već besneo rat. Sledeće godine desio se Perl Harbor, i od tog trenutka, svi studenti fizike na Harvardu bili su pozvani da se usmere na elektroniku, kako bi mogli da pomognu u ratu. Tako da sam u velikoj meri učio elektroniku, na račun fizike, a još više na račun društvenih i humanističkih nauka koje sam voleo. Jer fizika i matematika nisu bile jedine oblasti koje su me zanimale – gajio sam veliko interesovanje i za književnost.
Trudio sam se da to interesovanje zadržim kroz poneki kurs književnosti i jedan vrlo važan kurs iz filozofije – važan za moj lični razvoj. Bio sam urednik studentskog lista Crimson, član književnog udruženja, takve stvari. Tako da je bilo stvarnih unutrašnjih sukoba. Prilično često mi se javljao isti problem: bio sam podjednako dobar i zainteresovan za stvari koje su me vukle u potpuno različitim pravcima.
Siguran sam da ćete sada da me pitate kako sam zapravo napustio fiziku, pa da kažem odmah da je jedan od razloga bio taj što su moja interesovanja oduvek bila podeljena. Ali, naravno, ima tu još mnogo toga. Nakon diplomiranja, zaposlio sam se u Laboratoriji za istraživanje radija, gde sam radio na razvoju ometača za radare – sa vrha zgrade biologije. Nakon otprilike godinu dana rada, otišao sam u Englesku, u našu naprednu bazu u Evropi, i tamo sam većinom sarađivao sa vazduhoplovstvom. Bavili smo se tehničkim problemima obaveštajne službe, pokušavajući da dođemo do informacija o nemačkim radarima kako bismo mogli da ih ometamo, kao i stvaranjem različite opreme koja bi se instalirala u avione.
Kad sam se vratio u Kembridž leta 1945, rat u Evropi je bio završen, ali ne i u Japanu, pa nisam znao da li ću biti poslat na Pacifik da tamo radim isti posao. I te okolnosti su uticale na to da se moje emocije prema fizici kao karijeri postepeno menjaju – nauka u ratu mi jednostavno nije bila naročito zanimljiva. Nije isključeno da sam, kao neke moje harvardske kolege, otišao u Los Alamos i radio u tom okruženju, možda nikada ne bih ni napustio tu oblast. Sumnjam da bi se to zaista desilo, ali ne žalim što sam otišao. Ipak, činjenica da mi je posao koji sam tada radio postajao sve zamorniji svakako je igrala svoju ulogu.
Onda se desilo nešto sasvim slučajno – kada sam konačno saznao da neću biti poslat u Japan, upravo je trebalo da počne jesenji semestar na Harvardu, i ja sam bio tamo. Tako sam nastavio i završio studije fizike. Ali što sam više radio na tome, sve više sam se pitao da li je karijera u fizici zaista ono što želim. Bio sam vrlo svestan sve većeg sužavanja fokusa i nužnog specijalizovanja, i iako nisam doneo nikakav konačan sud o tome, počeo sam da tragam za alternativama. Nijedna od njih se nije izdvajala kao posebno privlačna, sve dok mi odjednom nisu ponudili da pomognem predsedniku Džejmsu Konantu u vođenju eksperimentalnog kursa opšteg obrazovanja iz istorije nauke, zasnovanog na proučavanju istorijskih slučajeva. To je zvučalo kao dobra prilika – dragoceno iskustvo, rad sa predsednikom Harvarda i prvi susret sa istorijom nauke. Prihvatio sam ponudu i odmah se zainteresovao.
Na našem prvom sastanku, Konant se okrenuo ka meni i rekao: „Ne mogu da zamislim kurs iz nauke u okviru opšteg obrazovanja koji ne bi obuhvatao nešto o mehanici. Ali ja sam hemičar, nemam pojma kako to da izvedemo! Ti si fizičar, idi pa saznaj!“ Tako sam krenuo da učim nešto o istoriji mehanike, i vrlo brzo mi je postalo jasno da, ako ćemo raditi sa istorijskim slučajevima, moraćemo da se fokusiramo na Galileja, jer bi Njutn bio previše složen. A da bih to postigao, morao sam da saznam u šta su ljudi verovali pre Galileja. Tako sam počeo da čitam monografije Aleksandra Koa (Alexandre Koyré), Galilejske studije (Études galiléennes, 1939) i Aristotelovu Fiziku. To iskustvo je bilo prosvetljujuće.
U početku nisam mogao da dokučim šta Aristotel zapravo pokušava da kaže, sve dok – i taj trenutak pamtim vrlo živo – iznenada nisam uspeo da proniknem u način razumevanja koji je Aristotelovu filozofiju učinio smislenom. Taj slučaj, i drugi slični, doveli su me do ideje o gestalt promenama i promenama u pojmovnim okvirima, što će kasnije biti osnova za moju knjigu Struktura naučnih revolucija iz 1962.
Dugo me je zanimala filozofija. Tokom rata sam čitao dosta nekih osnovnih knjiga iz filozofije nauke – Rasela, Filipa Franka i Bridžmena, mada nažalost ne mnogo od Karnapa. Takođe sam razmišljao o nekim idejama o naučnoj metodi do kojih sam dolazio tokom obrazovanja. Imao sam osećaj da određeni aspekti istorijskog razvoja znanja zaslužuju veću pažnju. Ceo taj projekat mi se činio vrednim truda, mogućim pravcem koji bi mogao da zameni fiziku. I to je priča o tome kako sam ušao u fiziku, i kako sam iz nje izašao.
U Strukturi naučnih revolucija (Structure of Scientific Revolutions) raspravljate o pojmu konceptualnih promena u razvoju naučnog znanja. Kao što ste pomenuli, ta ideja se prvi put pojavila u vašoj borbi sa Aristotelovom Fizikom. Šta je konkretno podrazumevala ta promena u razumevanju? Na koji način je to, možda, više o jednostavnog prevođenja nečega?
Proučavajući Aristotela, otkrio sam da tekst zahteva tumačenje. I pod tim tumačenjem mislim na nešto što je tada u Evropi već bilo prilično poznato pod nazivom hermeneutika – mada ja to tada nisam znao – ali bez svih onih pretenzija hermeneutike da vodi ka Istini. Bio je to način čitanja tekstova, traženja mesta koja se ne uklapaju odmah, mozganja nad njima, i iznenadnog nalaženja načina da se svi delovi uključe u celinu. Nikada ranije nisam čuo za tumačenje u tom smislu, jer nisam čitao kontinentalnu filozofiju. Ali čitajući Aristotela, počeo sam da uviđam kakva je fizika zapravo bila i zašto su je ljudi toliko ozbiljno shvatali – što mi ranije uopšte nije bilo jasno.
Ono što sam otkrio nije bilo to da se tekst može prevesti, već upravo da se ne može. Možete učiti druge o Aristotelu, ali da biste to uradili, morate ih naučiti i deo njegovog rečnika, ali nema načina da u potpunosti prenesete taj rečnik u onaj koji ste imali kada ste prvi put pristupili njegovom tekstu. Dakle, ono što sam sve više uviđao, proučavajući istoriju nauke, nije bila prevodivost, već neprevodivost.
Od objavljivanja Strukture naučnih revolucija, bilo je mnogo reakcija. Kada sada pogledate unazad, šta vas je najviše iznenadilo u tim odgovorima? Kako objašnjavate neke od pogrešnih tumačenja knjige i njihovu povezanost sa određenim problemima unutar filozofije i istorije nauke?
Najpre bih napravio razliku između filozofije nauke i istorije nauke. Moj pristup bio je istorijski. Ali ono što mi je u okviru tog istorijskog pristupa bilo važno jeste ideja revolucije – one vrste prekida koju je trebalo da predstavi gestalt promena. Govorio sam o nekumulativnosti (noncumulativeness) razvoja znanja, o problemu pozivanja ranije nauke na sud neke kasnije; o neprimerenosti toga da se, recimo, kaže da je Aristotel jednostavno pogrešio kada je tvrdio da teža tela padaju brže od lakših; o jeziku koji sam odbacivao, onom koji je Aristotelove tvrdnje o vakuumu smatrao pukom greškom. Nešto mi je tu bilo pogrešno – u tom standardnom načinu da se i bistri i uticajni mislioci iz prošlosti „samelju“ kroz kategorije i zakone neke kasnije nauke. Te ideje verovatno nisu naročito privlačne ljudima koji u istoriju ulaze kao istoričari, a filozofi su, naravno, imali mnogo toga da kažu o tome.
Od svega što me je silno iznenadilo u reakcijama na Strukturu naučnih revolucija, možda me je najviše zatekla priča o iracionalnosti – to je bila optužba koja mi nikada nije ni pala na pamet. Nisam znao kako se u filozofiji nauke koristi pojam „racionalnosti“. I zato me je potpuno šokiralo kada sam čuo da me optužuju da prikazujem nauku kao iracionalnu. U Strukturi naučnih revolucija sam, istina, dosta prostora i retorike posvetio sasvim drugoj ideji – tome da, kada ljudi govore o „dokazu“ u nauci, to nije isto što i dokaz u matematici; da naučni dokazi nemaju onu silu ubeđivanja koju imaju matematički. Ali nisam tvrdio da u nauci nema dobrih razloga – naprotiv, ima ih, samo nikada nisu konačni.
U matematici, ako se dvoje ljudi ne slaže da li je neki dokaz tačan, možemo zajedno proći kroz njega korak po korak, i jedan će morati da prizna da je onaj drugi u pravu. U nauci toga jednostavno nema. To sam pokušavao da objasnim u Strukturi naučnih revolucija. Zato me je i iznenadilo do koje mere su ljudi reagovali kao da sam rekao da je nauka sama po sebi iracionalna.
Takođe me je iznenadila optužba za relativizam. Ne da nisam razumeo zašto se to govori – bilo mi je jasno – ali mi se činilo da, čak i ako su moje misli relativističke, to sigurno nije onaj štetni oblik relativizma kakvim su ih predstavljali. A nisam ni bio siguran da je „relativizam“ uopšte prava reč za to. U prvom izdanju Strukture naučnih revolucija napravio sam analogiju sa Darvinom, želeći da podsetim ljude da usavršavanje nekog instrumenta – ruke, oka, šta god – ne zahteva da se ide ka nekom unapred zamišljenom cilju. Evolucija ne ide ka nekoj zamišljenoj savršenoj formi – a tvrdio sam da ni nauka ne ide tim putem. Razumem zašto su ljudi bili uznemireni Darvinom i pojmom evolucije, ali mi nikako nije bilo jasno zašto bi relativizam bio odgovarajuća optužba.
Ta priča o iracionalnosti sve više je dobijala na snazi kako su šezdesete odmicale, u kontekstu opšte kritike u američkom društvu, naročito zbog rata u Vijetnamu. Kako danas gledate na reakcije na svoju knjigu u svetlu tih širih društvenih pokreta i kritika koje su iz njih proizašle?
Siguran sam da je jedan od razloga što je knjiga izazvala toliku pažnju 1960-ih, naročito među ljudima mlađim od trideset, upravo taj. Mogla je da se iskoristi – i jeste korišćena – kao bič kojim se udara po nauci. Kažu mi da su [Herbert] Markuze i Kun bili heroji na kampusu Državnog univerziteta San Franciska. Uostalom, to mi je bila druga knjiga koja u naslovu ima reč „revolucija“! Sigurno je deo te pažnje bio posledica tadašnjih društvenih kretanja. Imao sam i nekoliko relativno radikalnih studenata koji su mi prišli sa očekivanjem da ću im doneti neku novu revoluciju – što se, naravno, nije dogodilo.
Otkrio sam da studenti koje je istorija nauke privukla upravo zahvaljujući ovoj knjizi zapravo nisu imali predstavu – a često nisu ni moje kolege – odakle je ta knjiga potekla. Na mojim postdiplomskim seminarima učio sam ljude kako da čitaju tekstove, pokušavajući da rekonstruišem ono što se meni dogodilo s Aristotelom. Čitali smo Kelvina, Maksvela, Galileja – koga god – pažljivo, red po red, i pokušavali da shvatimo kako je moguće da su ti ljudi uopšte govorili ono što su govorili.
To mi je oduvek bio centralni deo te knjige – a naravno, u njoj se jedva i primećuje. Pitali smo se: „Zašto bi on to rekao?“ Nailazili smo na stvari koje na prvi pogled nisu imale smisla, i pokušavali da pronađemo način čitanja koji bi ih učinio smislenim. Jer tek tada tekst za koji ste mislili da ga razumete poprima sasvim drugo značenje.
Kako biste opisali razliku između vašeg pojma revolucije i uobičajenih konotacija te reči, naročito u pogledu toga da li je cilj proučavanja istorije nauke da se dekonstruišu i ospore temelji naučne validnosti, ili da se oni iznova izgrade?
Nije mi bila namera da dekonstruišem nauku. I dalje mi to nije cilj. Nisam ni siguran da u potpunosti razumem šta se sve podrazumeva pod „dekonstrukcijom“. Ali postoji jedna važna crta u meni koja uporno opstaje: smatram da je argument doktora Džonsona protiv Berklija bio tačan – da možete pobiti onoga ko ne veruje u materijalna tela tako što šutnete kamen. Eksperiment i opažanje zaista igraju apsolutno ključnu ulogu u razvoju nauke. Mnogo toga se može reći o prirodi naučnog napretka; ono što, po mom mišljenju, ne možete dosledno tvrditi jeste da je nauka sve bliže i bliže istini. Ali to ne znači da nauka nema smislen evolutivni razvoj, niti da ne postoje kriterijumi po kojima se s vremenom može reći da je došlo do poboljšanja. Ali to su pre svega instrumentalni kriterijumi.
Danas bih rekao – a to zapravo već nagoveštavam u poslednjem poglavlju Strukture – da je istina, barem u obliku zakona neprotivrečnosti, apsolutno neophodna. Ne možete imati razumnu raspravu niti diskurs o nekoj tvrdnji ako verujete da ona može biti i tačna i netačna u isto vreme. Ali, treba primetiti koliko se to razlikuje od ideje istine kao „poklapanja“ s nečim izvan same logike, teorijskog sistema, pojmovnog okvira. Te dve predstave o istini treba radikalno razdvojiti i ne treba se ponašati kao da su iste. Prva – potreba za neprotivrečnošću, za pojmovima istine i neistine – nužna je za održavanje bilo kakvog diskursa. Ali to nije isto što i pojam Apsolutne Istine. Bez prve se ne može, ali iz toga ne sledi da svaka nova teorija čini staru netačnom. Ja teorije posmatram kao celovite sisteme, i kao takve, one ne moraju biti ni istinite ni lažne. Sve što nam treba jeste da u skladu sa jednim ili drugim kriterijumom odlučimo koju teoriju prihvatamo. To me ne upliće u igru tačno-netačno, iako ne poričem značaj te razlike. Unutar jednog sistema vrednujete tvrdnje kao tačne ili netačne. Ali van granica sistema, ta vrsta procene više ne funkcioniše.
Mnogi tvrde da su naučne teorije nedovoljno određene dokazima – odnosno, da više teorija može podjednako dobro objasniti isti skup podataka. Da li pravite razliku između te tvrdnje i vaših stavova, i koliko ta teza može daleko da ide? Šta mislite o argumentu da, iako više teorija može biti adekvatno, način na koji nauka prikuplja podatke zapravo čini teorije daleko određenijima nego što u početku mislimo? Da li mislite da je nauka ipak možda usmerena ka nekoj vrsti Istine?
Nisam se mnogo uzrujavao oko teze o nedovoljnoj određenosti, ali nemam ništa protiv nje, barem u blažem obliku – da je svaka teorija nedovoljno određena konačnim skupom dokaza. Međutim, snažnije verzije te teze mi deluju znatno teže za dokazivanje nego što se obično misli. Jedan od načina da se iznese ta teza je kroz argument Nelsona Gudmana – da je uvek moguće proizvesti nekompatibilnu teoriju tako što redefinišete termine iz postojeće, i da obe teorije mogu podjednako dobro objasniti postojeće dokaze. Njegov paradoks o smaragdima koji su “zlavi” (bleen) i “peleni” (grue) se često koristi – i tada se postavlja pitanje da li je to išta lošija teorija od one koja tvrdi da su smaragdi zeleni ili plavi.
Smatram da su te tehnike legitimne za argumentaciju, ali mi se čini da nisu baš sasvim na mestu – mada bih teško mogao da objasnim u čemu tačno. Sjajni su to argumenti i bave se važnim pitanjima, ali nemaju toliki udeo u problemu nedovoljne određenosti koliko se često veruje da imaju. Ipak, osnovna teza mi i dalje deluje prilično uverljivo.
Ono što mi, međutim, nije uverljivo jeste tvrdnja da bi teorije ostale nedovoljno određene čak i kad bismo imali sve moguće dokaze. Argument postaje upitan čim počnete da pretpostavljate idealne uslove, i tu počinjem da osećam nelagodnost. Ako je ta nelagodnost opravdana, onda samo želim da kažem da nisam siguran šta bi se desilo sa tom tezom čak i uz ograničen broj podataka, kad bi ti podaci bili savršeno precizni – kad ne bismo morali da uzimamo u obzir da su podaci uvek približni i da oko sebe imaju neku vrstu neizvesnosti. Mislim da je makar moguće da uz potpunu preciznost opservacija kojima raspolažem – što je, naravno, jednako neostvarivo kao i beskonačan skup podataka – možda uopšte ne bih uspeo da pronađem dve jednako dobre teorije.
Uzmimo sve moguće podatke – da li zaista izvodite Keplerove zakone iz Njutnovih? Pa, ne baš. Da li izvodite Galilejev zakon pada iz Njutnovih? Takođe ne baš – samo blizu površine Zemlje. Zato nisam siguran šta biva čak i sa tom umerenijom verzijom teze ako ne priznamo da su teorije u najboljem slučaju približno iste, a da su podaci najbolji mogući u okviru greške.
Tako razmišljam o pitanju nedovoljne određenosti – iako ne bih rekao da se radi o nečemu sasvim drugačijem, mislim da ono nije od direktnog značaja za ono što sam govorio u Strukturi. Dve najveće grupe ljudi govore o tezi nedovoljne određenosti. U Emerson holu, Kvajn i Patnam raspravljaju o tome, i obojica bi, pretpostavljam, mene videli kao neku vrstu idealiste. Ali tu su i predstavnici takozvanog „snažnog programa“ koji takođe govore o nedovoljnoj određenosti kako bi pokazali da nauka nema nikakav sadržaj, i sa te strane ja sam više na strani Kvajna i Patnama. Dakle, o tezi se stalno govori, i ja sam često percipiran kao da sam na jednoj ili drugoj strani. Ne mislim da je ta teza pogrešna, ali mislim da bismo svakako želeli da znamo koliko je zaista snažna.
Kad profesori književnosti i fizike razgovaraju o tome šta je putovanje kroz vremePočetkom šezdesetih vodili ste jedan projekat – Arhiv za istoriju kvantne fizike – u okviru kog ste vi i vaši saradnici intervjuisali naučnike koji su igrali ključne uloge u njenom razvoju. Zašto mislite da su baš vas izabrali da vodite taj projekat, šta vas je u vezi s njim najviše zaintrigiralo i da li je to iskustvo promenilo vaše stavove izložene u Strukturi naučnih revolucija?
Pozvali su me da pomognem u vođenju projekta zato što sam imao doktorat iz fizike i bio poznat kao istoričar nauke. Nisam bio jedini s tim kvalifikacijama, ali sam bio među retkima koji su ih posedovali obe.
Znao sam kao istoričar da sećanja naučnika na sopstveni rad istorijski gledano nisu naročito pouzdana – da sebe vide kao da su od početka išli ka onome što su na kraju otkrili, dok se iz dokumenata vidi da su zapravo tragali za nečim sasvim drugim. Dakle, nisam očekivao da će intervjui dati onakav uvid u izvore otkrića kakvom su se fizičari iz odbora nadali.
Ali sam znao i da, ako uporedite spise sa sećanjima naučnika, često možete otkriti izuzetno važne tragove o samom procesu kroz koji su prolazili. Evo šta čovek kaže, a evo šta piše u radu – i očigledno je da se to dvoje ne poklapa. E sad, šta ga je navelo da stvori takvu konstrukciju sećanja, a ne neku drugu? Često se baš tu pojavljuju korisni uvidi. To sam očekivao da će se dešavati, i zato me je i iznenadilo koliko sam puta jednostavno dobijao odgovor: „Ne sećam se… Kako očekujete da se sećam tako nečega?“
Delom je, kako su mi neki naučnici otvoreno rekli, pokušaj sećanja u tim okolnostima bio neprijatan. Ljudi koji pišu autobiografije svesno prolaze kroz taj proces, imaju motivaciju. Ali kad vam neko dođe na pet dana s magnetofonom, jednostavno se ne sećate.
Rekao bih da taj projekat nije imao gotovo nikakav uticaj na moja razmišljanja iz Strukture. Nikada nisam mislio da je Struktura išta više od jednog veoma shematskog nacrta. Nisam očekivao da iz toga proizilaze direktne pouke. Oduvek sam govorio: usvojite neku perspektivu i taj način razmišljanja, pa onda vidite šta će vam ona značiti kada pokušate da napišete neku istoriju. Nemojte gledati istoriju da biste proverili da li su ove ideje „tačne“ ili „netačne“. Jedini pravi test tih ideja, barem na ovom stupnju razvoja, jeste: da li, kada ih usvojite, vidite građu na nov i koristan način? Ali test nije: da li uvek možete da identifikujete paradigmu? Da li možete uvek da prepoznate razliku između revolucije i normalnog razvoja? Nije poenta da se on primenjuje na takav način.
Kada je kvantni projekat pokrenut, istoričari nauke se generalno nisu bavili savremenom naukom. Danas se težište očigledno pomerilo – sa XVIII veka ka kasnom XIX i duboko u XX vek, gde je sama nauka postala znatno veća, složenija i institucionalizovanija delatnost, sa mnogo više tekstova i mnogo više nauke koju treba obuhvatiti. Kako vi vidite te promene u istoriji nauke u svetlu Strukture naučnih revolucija i kvantnog projekta?
Mislim da je projekat o kvantnoj fizici verovatno imao izvesnu ulogu u razvoju istorije nauke, jer je javno označio postojanje jednog arhiva, tako da više niko nije mogao ozbiljno da piše o toj temi a da prethodno ne pogleda tu građu. Ne bi bilo u skladu s akademskim standardima. Gotovo da nije ni bilo važno da li je taj materijal dobar ili ne. Time se postavila neka vrsta osnovne linije koja određuje nivo ozbiljnosti istraživanja, a to pomaže. Mislim da se danas radi, možda ne uvek naročito kvalitetno, ali svakako sa višim stepenom odgovornosti prema dokazima nego što bi bilo da tog materijala nema. Ne tvrdim da je to neko veliko postignuće, niti je to bio razlog zbog kog sam ušao u projekat. Ali kad gledam unazad, da – neki ljudi su se okrenuli temama iz XX veka upravo zato što je taj materijal bio dostupan, i mislim da je to značilo da su svi koji su radili na tim temama morali da se oslone na arhivsku građu, bilo da je u ovom arhivu ili nekom drugom.
U tom smislu, projekat je učinio da istorija nauke postane ozbiljnija naučna disciplina.
A što se tiče drugog pitanja – kako, kada je nauka postala toliko obimna, možemo uopšte poznavati sve relevantne tekstove – na to zaista nemam odgovor. To mi više deluje kao pitanje prakse nego kao pitanje principa. Mislim da je najbolja studija o konceptualnoj promeni koju sam ikad napisao bila moja knjiga o Planku iz 1978. godine, iako se ona ne posmatra uvek na taj način. A i ta knjiga vam ne govori ništa o gigantskoj nauci. Ali svakako otvara probleme razmere koje se ne javljaju kada radite na Galileju, i ipak je tada još uvek bilo moguće pisati konceptualnu istoriju. Nikada nisam pokušavao da se bavim naukom posle II svetskog rata, i potpuno mi je jasno koliko je to teško.
Ali ako, kao ja, verujete da ostaje mnogo više tragova od priča koje njihovi autori i urednici misle da su ostavili, tada će se pojaviti i neki nagoveštaji. Problemi jesu ogromni, ali nisam uveren da se ne može ništa učiniti u pogledu rekonstrukcije konceptualne promene. Koliko toga se može učiniti i na koji način – u to nisam siguran. Ali i dalje verujem da potraga za stvarima koje nemaju smisla ostaje ključna.
Džon Heilbron i ja smo napisali rad o nastanku Borovog modela atoma, koji je započet tokom rada na kvantnom projektu, kada smo čitali Borov rad iz 1913. godine u pripremi za intervju s njim. U tom radu bilo je dva ili tri pasusa koji apsolutno nisu imali nikakvog smisla. Kao celina, rad predstavlja Borov model atoma vodonika, ali istovremeno i model atoma koji ima samo osnovno stanje, u kojem elektron okida sve žice dok se spušta iz spoljašnje zone u osnovno stanje. Ne mislim da su takvi tragovi nestali. I oni vode unazad – kroz fusnote i druge izvore – u ranije radove, kao što je Borov rad vodio do rada C. G. Darvina, koji se pokazao kao vrlo koristan za razumevanje.
Takođe, ponovo naglašavam da me u suštini više zanimaju epistemološki problemi nego filozofija nauke. Želim da razumem prirodu znanja. Mislim da je nauka izvanredna oblast za izučavanje ako vas zanima epistemologija – i to, naravno, nije nešto što sam ja smislio, to traje još od XVII veka, kada je nauka služila kao primer za razmatranje znanja. Iz te perspektive, za mene nema naročite razlike u tome što se nauka danas promenila.
Ne vidim nijedan razlog da poverujem kako bi ono što mislim da sam naučio o prirodi znanja moglo biti dovedeno u pitanje time što bismo morali da menjamo teoriju nauke. Moguće je da sam potpuno pogrešio – i o nauci i o prirodi znanja – ali pravim tu razliku kako bih objasnio zašto me pitanje „Da li se nauka menja?“ zanima manje nego što bi me zanimalo da mi nije jasno da je izučavanje nauke samo jedan način da sagledamo celokupno znanje.
Kako razvoj događaja u poslednjih trideset godina, o kojima smo govorili, utiče na vaša današnja interesovanja? Na čemu trenutno radite?
Ono na čemu radim poslednjih osam godina – i verovatno ću raditi narednih pet – jeste knjiga o filozofskim problemima, naročito o neuporedivosti (incommensurability), koje je za sobom ostavila Struktura naučnih revolucija. Vraćao sam se toj knjizi i ispitivao da li su te ideje koje sam tada imao još uvek upotrebljive u odnosu na ono što se danas događa u filozofiji nauke, i kako bih mogao da se pozabavim tim drugim idejama. Kao što sam već rekao, kada sam pisao Strukturu, nisam bio pročitao mnogo knjiga iz filozofije nauke, niti sam znao koliko se toga dešava na tom polju. Video sam, po mom mišljenju, nešto važno u načinu na koji funkcionišu nauka i konceptualni okviri – i o tome sam pisao.
Danas, naravno, gledam šta Kvajn ima da kaže, šta Patnam ima da kaže – a obojica imaju mnogo da kažu o nauci.
Mislim da vidim način na koji bi se ono što sam radio u Strukturi moglo povezati s time. Ali nisam siguran. Možda će u tim kontekstima moje ideje iz Strukture morati da se revidiraju, a možda i neće.
Čitam dosta na tu temu, i mislim da sam sada dovoljno pripremljen da počnem da pišem. Ali naravno, kada počnem da pišem nema garancije da će stvari ispasti onako kako sam ih zamislio na početku. Naučio sam da se najveće promene dešavaju upravo kad počne samo pisanje. Ali ovo je sigurno još jedna od onih knjiga koje će se pisati najmanje deset godina, ako ne i duže – u ovom trenutku to zaista ne mogu da kažem. Ali to je ono na čemu sada radim.
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i kako izgleda kada profesor književnosti i fizike razgovaraju o tome šta je putovanje kroz vreme.