“Svi mi pišemo pesmu božju”: Konfesionalizam En Sekston Oštre, iskrene i uznemirujuće pesme En Sekston su sredstvo za pronicanje u dubinu duše, piše Ed Sajmon.

Sakristija barokne jezuitske crkve San Fedele iz 16. veka u Milanu ima osam velikih, kitnjastih ispovedaonica od masivne orahovine koje su izrezbarili braća Đovani, Đakomo i Đan-Paolo Taurino. Na vrhu svake je pročelje, ponegde krunisano izrezbarenim papama pod mitrama ili Hristom, obe strane trouglastog zabata uokviruju teške drvene vaze ili urne, a dorski stubovi ukrašeni su divnim frizovima sa heruvimima ili prizorima iz Biblije, među kojima su Nojeva barka i stradanje Hristovo. Barokni slikar Doso Dosi rekao je za ispovedaonice braće Taurino da “predstavljaju veličanstveni spoj klasične konstrukcije i lakoće umetničkog dela”.

Same ispovedaonice braće Taurino bile su novina u 16. veku. Tradiciju skrivenih, anonimnih arhitektonskih prostora u kojima se izvodila pričest uveo je hiperaktivni i skrupulozni milanski biskup Karlo Boromejski 1565. godine. To bi moglo da znači i da su ispovedaonice u crkvi San Fedele, završene između 1596. i 1603. godine, najstariji takvi primeri koji su i danas u upotrebi.

Zasnovana na principima kontrareformacije, inovacija koju je uneo Boromejski odražava način na koji se ispovest razvijala kroz vekove, od javnog pokajanja pred zajednicom u prvim vekovima, preko ličnih konsultacija sa sveštenikom pa do ritualizovane i uređene same ispovedaonice, prvobitno osmišljene tako da prostor bude čvrsto podeljen rešetkom sa namerom da se preduprede erotske veze između klerika i laika. Ispovedaonice su izgledom hladne i ozbiljne, a zastrašujuće i teške po onome što nose u sebi.

Ispovest podrazumeva isto to, što je delimično bio razlog da američki pesnik V. D. Snodgras – odgajan kao protestant, a sekularanih stavova – odbaci vezu sa pokretom konfesionalne poezije kojem je, kako se to često kaže, bio preteča, jednostavno rekavši Aleksandri Ejl iz Paris rivjua da takvo određenje “zvuči kao da ste neka vrsta religijskog pesnika, a ja to nisam”.

Ako se Snodgras nije smatrao religijskim pesnikom, to ne bi trebalo da važi i za njegovu najslavniju učenicu En Sekston, koja je okončala sebi život samoubistvom pre 50 godina, 4. oktobra 1974. godine. Autorka osam zbirki poezije, među kojima je za treću, pod nazivom Živi ili umri (1966) osvojila Pulicerovu nagradu, Sekstonova je vrhunska konfesionalna pesnikinja, spisateljica čiji stihovi deluju kao neka vrsta javnog pričešća, kao priznanje da trpi bol i da je nanosila bol.

“Ti, doktore Martine, šetaš / od doručka do ludila”, piše En Sekston, obraćajući se Martinu Ornu, psihijatru koji ju je lečio od bipolarnog poremećaja kada je bila smeštena na kliniku 1960. godine i faktički je nastupao kao njen duhovnik. “Jurim kroz antiseptički tunel”, pisala je o svom stanju, “u kom hodajući mrtvaci još govore /kako svoje kosti guraju pred nametnut lek”.

Čak i za čitaoce u postromantičarskom trenutku – pošto svi moramo da čitamo u postromantičarskom trenutku – takav stih koji priznaje nesumnjivu bol zadatu pravim životom, u kom su lirski subjekt i pesnikinja pouzdano jedno isto biće, mora da je bio šokantan, iako je revolucija konfesionalizma koja je potom nahrupila bila toliko uspešna da danas od naših pesnika ne očekujemo ništa manje.

Snodgras je u vezi sa verom previše prigovarao. Kakve god da je imao probleme sa tekstom M. L. Rozentala u časopisu Nejšn 1959. godine, u kom je ovaj kritičar Snodgrasove kolege Džona Berimena, Roberta Louela, Silviju Plat i En Sekston svrstao u “konfesionalne” zbog njihovog ogoljeno iskrenog bavljenja mentalnim oboljenjima, razdorima u porodicama, zloupotrebi opijata i seksualnim zlostavljanjima, Rozental se ne može kriviti za to što je dodao i reč “religiozni” kao jednu od osobenosti ovih pesnika.

Zanimljiva je to omaška. “Pesnici svih epoha svedoče da sam čin rasterećenja u formi reči… donosi ozdravljenje”, ističe novinar Džon Konvej u knjizi Mračna kutija: Tajna istorija ispovesti, dok eksplicitno poredi svoju temu sa stihovima.

Vratimo se ispovedaonicama u Milanu i zamislimo koliko drama sa rezbarija braće Taurino se odvija unutar tih kabina, iza vrata od pune orahovine, gde je pokajnik odvojen od sveštenika gvozdenim rešetkama, na pozornici na kojoj grešnik traži oproštaj. Za bezmalo pet vekova su se u ispovedaonicama braće Taurino čula priznanja svih mogućih grehova, opraštanja svakog prestupa, svedočanstva o gordosti i zavisti, lenjosti i alavosti, požudi i pohlepi, o gnevu. Unutar te niše veličine mrtvačkog kovčega, žene i muškarci tražili su od božjih predstavnika oprost za svaku neznatnost i svaki zločin i smrtni greh, od grehova tako običnih kao što je izgovaranje uvreda do onih ozbiljnih poput ubistva. Na tom mestu grešnici katalogizuju svoje prestupe i time im se možda pomogne da se vrate sa stranputice.

U tom smislu, uprkos Snodgrasovom protestu, konfesionalna sfera se ne razlikuje baš toliko od njegove Igle u srcu (1960), Louelovih Studija života (1959), Arijela Silvije Plat (1965), Berimenovih 77 pesama snova (1969) i Živi ili umri En Sekston. Louelova učenica (zajedno sa Silvijom Plat) na Univerzitetu u Bostonu i Snodgrasova u Kenjon koledžu, En Sekston nije delila odbojnost svojih mentora prema jasnim religijskim implikacijama pri određivanju “konfesionalnih” pesnika, a čak je i rekla intervjueru sa BBC-a da ju je, uprkos tome što je odrastala kao nezainteresovani liberalni protestant iz Masačusetsa, “više privlačilo katoličanstvo i svi misle da je katolikinja”.

Osim pitanja vere, postoje mnogi putevi da se pristupi konfesionalnim pesnicima – kao odgovoru, zajedno sa bitnicima, Njujorškom školom i pesnicima okupljenim oko Blek Mauntina, na nevolje posleratnog sveta i konformizma u predgrađima koji su obeležili to vreme – lirskim pripovedačima sa duge loze pesnika koji su ocrtavali identitete u prvom licu. Počevši od Safo, a sa Vordsvortom kao tipičnim primerom, ta tradicija je upravo ona za koju je Rozental mogao da kaže da “skida maske”.

Ili, možda najnepovoljnije po nju, na konfesionalnu poeziju može da se gleda kao na simptom narcizma i egzibicionizma iz sredine 20. veka, tako kao da društvo iz više klase sa martinijem u rukama izlaže ono što im je ostalo posle terapija očekujući potvrdu, što je direktna linija koja povezuje Louela i Berimena, Platovu i Sekstonovu sa TikTokom i generacijom X. Ova poslednja procena, iako od pomoći pri objašnjavanju kasnijeg kritičarskog vrednovanja konfesionalnih pesnika, takođe ispada i najpovršnije.

Uprkos tome što je novinarima BBC-a rekla da je ateistkinja, Sekstonova je među najostvarenijim duhovnim konfesionalnim pesnicima

Kopajući po sopstvenim mučnim iskustvima i indiskrecijama (izuzimajući tu ono kako je užasno Sekstonova seksualno zlostavljala sopstvenu ćerku, što je žrtva kasnije obelodanila), konfesionalni pesnici priključili su se staroj tradiciji religijske autobiografije. I samo ime pokreta teško da je slučajno; oni su psihoanalizirali sakrament i sakralizovali psihoanalizu, u čast Augustinu jednako koliko i Frojdu. Ovaj aspekt njihovog dela je, tvrdim, glavni razlog za bavljenje njima danas. Daleko više nego to što su bili preteče influensera sklonih da pokažu sve na društvenim mrežama, konfesionalni pesnici bili su u osnovi tvorci duhovnih stihova.

Tumačeći popularnost konfesionalnih pesnika (kulturološki mahom protestanata) uporedo sa otvorenošću Drugog vatikanskog sabora, Džajls Mibejn Robertson u neobjavljenoj disertaciji na Univerzitetu Fordam pod nazivom Ultrakisti: Mapiranje religije u konfesionalnoj poeziji piše da taj inače sekularni pokret “može da posluži kao zamena za religiju i piscu i čitaocu”. Robertson primećuje da posebno “Sekstonova pokriva širok spektar odnosa prema religiji. Povremeno se čini punom pijeteta. A povremeno ključa od ironije”. I to je sasvim na mestu, pošto je ispovedaonica i mesto za pijetet i za uniženje, mesto za greh i njegovo objašnjenje na putu do iskupljenja.

Pošto je bila toliko svesna religijskih implikacija u sopstvenim stihovima, uprkos tome što je novinarima BBC-a rekla da je ateistkinja, Sekstonova je među najpotpunije ostvarenim duhovnim konfesionalnim pesnicima. Većina kritičara neće nužno tako opisati njeno delo, uprkos njenom citatu “Svi mi pišemo pesmu božju”. Zbog bespoštednog ispitivanja lične borbe protiv bipolarnog poremećaja, Sekstonovu često tumače kao “psihoanalitičku” pesnikinju, prema kalupu njenog učitelja Snodgrasa.

Ali kao i kod skrupuloznih vežbi ignacijevske duhovnosti ili iscrpljujuće samokritike puritanske autobiografije, njene oštre, iskrene i uznemirujuće pesme su sredstvo za pronicanje u dubinu duše. “Prst do prsta, sad je moja”, piše Sekstonova u drsko naslovljenoj “Baladi o usamljenoj masturbatorki”: “Tučem je ko zvono. Zavaljena… Noćima sama, za krevet udata”.

Kritičarima određenih shvatanja možda i ne deluje da ima ičega “religijskog” u onome što Sekstonova ovde izlaže, ali vera poput seksa ima to svojstvo da može da bude sublimirana (ili je to ista stvar), a u opisivanju ovog usamljeničkog onanističkog susreta, pesnikinja ustupa glas psihi koja pati, duši bolnoj, iako sposobnoj da samu sebe oslobodi.

“Širim se. Razapinjem”, piše ona, a glagol u poslednjoj rečenici otvara pitanje: “Šta je tu tačno tema? Ona? Njena anatomija? Nešto drugo? Intertekstualne aluzije se gomilaju. Ima tu i malo zanosa Svete Tereze, iako za razliku od serafimske i orgazmičke teofanije te mističarke, Sekstonova opisuje masturbaciju kao “iritantno čudo” (ali svejedno čudo) koje joj omogućava da “tako pobegne iz svog tela”.

U njenom opisu tog čina kao “prevrtanja, dole, gore” čuje se odjek “Ispred, iza, između, iznad, ispod” Džona Dona. U ovim stihovima ima tuge, razočaranja i traume, ali i nagoveštaja nečeg većeg; to jeste lirika o masturbaciji, svakako, ali i o žudnji za nečim što je ekstatično, sublimno, transcendentno.

Mnogi savremeni kritičari odbili su da priznaju takve nagoveštaje. Pesnik i romanopisac Džejms Diki prekorio je Sekstonovu u Njujork Tajms buk rivjuu ustvrdivši da bi “teško mogao da se nađe pisac koji se upornije bavi jadnim i odvratnim aspektima telesnih iskustava”, a ta kritička primedba čudi tim pre jer dolazi od pisca uznemirujuće slikovite scene silovanja u romanu Izbavljenje. Jednako budalast je i nagoveštaj prevaziđene kartezijanske podele između uma i tela, duše i mesa. En Sekston možda jeste pesnikinja spremna da opisuje odbijanje histerektomije koju joj je propisao lekar ili menstruaciju u srednjem dobu, ali bila bi kobna greška shvatiti fizikalnost takvih stihova kao odbacivanje svetog. Naprotiv.

Poput Tereze, poput Jovana Krstitelja ili Tome Kempijskog, Sekstonovoj nije stran osećaj tamne noći duše u telu. Njeni stihovi iz “Želeti da umreš” – “samoubistva imaju poseban jezik. / Poput stolara žele da znaju koji alati. / Nikad ne pitaju zašto neko gradi” – sažeto objašnjavaju osobenosti depresije na način na koji klinička etiologija jednostavno ne ume.

Empatična “Zvezdana noć” En Sekston bavi se drugim genijem samoubicom u liku Vinsenta Van Goga, pretvarajući njegovu čuvenu sliku u priliku za meditaciju o načinima na kojima naše lično biće može da ostane poništeno. Posle apstraktne ekfraze slike na kojoj, navodi ona, “noć ključa sa jedanaest zvezda” (nasilje sa glagolom kakav bi malo ko primenio na Van Gogovo delo), Sekstonova opisuje nadrealnu viziju dela u kom “Želim da umrem” (Ko to govori? Ona? Slikar?). Piše da “stara neviđena zmija ždere zvezde / O, zvezdana noći! Eto kako / hoću da umrem: / u tom naletu noćne zveri, / da me usisa u sebe taj veliki zmaj”.

Ovakva retorika, sa znakom uzvika kojim se dozivaju lude noći, podseća na Emili Dikinson, pesničku baku Sekstonove, ali je ispisana i sa proročkom ozbiljnošću i neobičnošću Otkrivenja Jovana sa Patmosa.
Apokalipsa je pretočena u slike, u otkrovenje u originalnom smislu te reči, ali i u smislu kenoze, duhovne prakse pri kojoj pokajnici poništavaju sopstvenu ličnost da bi napravili mesta za beskrajnog Boga.

Sakralni pesnici slični Sekstonovoj često se pogrešno shvataju kao sekularni prosto zato što nisu sektaški. Sama pesnikinja oštroumno primećuje u zbirci Do ludnice i napola puta nazad (1960) da “Nema posebnog Boga za obraćanje”. Za nju vera nije pitanje epistemologije, pa čak ni metafizike – znaci i reference su uvek haotično razbacani – pa je otud proučeni agnosticizam jedini dosledan odgovor.

Međutim, to da smo grešnici i da nam je potreban oprost za Sekstonovu je empirijska činjenica, bilo da je Bog stvaran ili ne. “Sa milošću za pohlepne” posvećena je “mojoj prijateljici Rut koja me podstiče da odem na pričest”.

U tradiciji svoj onih koji veru vide kao nešto što proizilazi pre svega iz rituala, Sekstonova zaključuje da “Potreba nije baš vera”, čak iako “prezirem svoje grehe i trudim se da verujem/u Krst”. U majstorskim stihovima o bezvernici koja žudi za verom, Sekstonova piše: “Molim se njegovoj seni / tom sivom mestu”, ali obećanje spasenja ostaje nedostižno. Pesnikinja je pokušala da postupi po Rutinom predlogu, obraćajući se svešteniku za pričest i veliko pomazanje, poznatije kao poslednje pomazanje, u godini pred smrt. Odbio ju je uz obrazloženje: “Bog ti je u pisaćoj mašini”. Retka mudrost čoveka iz mantije, koji je prepoznao, kao i sama Sekstonova, da joj je poezija sve vreme bila pričesna.

Rođena sam
da pišem referentna dela u gresima, i rođena
da ih priznam. Upravo to su pesme.

Piše: Ed Sajmon
Izvor; The Hedgehog Review
Preveo;: Matija Jovandić