Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine, intervjuisala je stotine, ako ne i hiljade, ljudi za svoje knjige. Kada govori o svojoj spisateljskoj misiji, ono što kaže temelji na doživljajima ljudi koje je intervjuisala, a stiče se utisak da se zaista seća svakog od njih.
Rat nema žensko lice, Černobiljska molitva i Polovno vreme, pored ostalih “dokumentarnih romana” Svetlane Aleksijevič, polifone su tapiserije koje svedoče o užasima iz Sovjetskog Saveza, od rata i ukradenog detinjstva do nuklearne radijacije i siromaštva. Oni su i jeziva svedočanstva o prilagodljivosti. Za Aleksijevičevu čuvanje ovih priča znači prepoznavanje i oplemenjivanje iskustava onih sa kojima se susrela pri pisanju. Ovo je posebno značajno u vreme kada se čini da budućnost svom snagom uranja u prošlost, i u istočnoj Evropi i van nje.
Svetlana Aleksijevič nedavno je gostovala na mom kursu o ekološkim promenama u rusofonoj književnosti na kom smo čitali Černobiljsku molitvu u prevodu Kita Gesena. U razgovoru, u kom su Lejla Bagenstos, Sofija Kaningem, Kejsi Fantini, Izolde Gerosa, Dže Tak Kim i Grejs Sivel postavljali pitanja, bavili smo se njenim procesom stvaranja, nasleđem Černobilja i načinima na koje rat oblikuje njeno delo.
Dže Tak Kim: Mnogi glasovi u vašoj knjizi prave analogije sa prošlošću ili sa sadašnjim ratovima da bi se razumeo Černobilj. Vidite li te analogije kao posledicu manjkavosti samog jezika pri pokušajima da neposredno prenesu iskustva iz Černobilja?
Mislim da je rat mera ljudskog užasa. To je najveći užas koji čovečanstvo može da doživi. Na primer, ono što se danas događa u Ukrajini neverovatno snažno utiče na nas. Kada sam počela da pišem knjigu o Černobilju, u prvim mesecima, shvatila sam da me taj okvir ograničava. Ljudi su počeli da se plaše vode, da se plaše da sednu na zemlju, da se plaše da poklanjaju cveće. Plašili su se svega, a najpre zemlje. Smrt je bila svuda. Smrt više nije bila nepoznanica. Tada sam shvatila da je sve što smo do tada znali o užasima ispalo nedovoljno, kao da je iz nekog drugog života. Zatekao nas je trenutak promene, promene iz jednog sveta u drugi, u svet budućnosti, te stravične budućnosti u kojoj nam civilizacija i progres donose ratove.
Dok sam pisala ovu knjigu najteže mi je, naravno, bilo da nađem nove reči za nova osećanja o kakvim su ljudi pričali. Na primer, šta je značilo to plašiti se da pojedete jabuku. Ne možete da je jedete. Opasno je čak i da je uberete rukom. Kako je to kada strepite od voljenih koji su već ozračeni poput radioaktivnih objekata, pa doktori kažu da ne možete da ih dodirnete. Kako to da nazovete? Opišete to? Nema reči. Prva stvar koju sam otrila dok sam to radila bila je bespomoćnost dotadašnje kulture u kojoj smo živeli. Sad mislim da tu bespomoćnost na neki način osećamo u ovom ratu u Ukrajini, jer je to ta bespomoćnost kakvu osećamo kada rat preti da okonča svet. Holivud je prikazivao baš takve stvari. Ta priča sada nam se odigrava pred očima.
Černobilj je bio nešto još dublje, jer se doticao naše veze s prirodom, činjenice da nismo dorasli sopstvenoj tehnologiji. Stvorili smo tehnologiju sa kakvom naš moral i predstave o životu ne mogu da se nose. Kada sam otišla na stanicu u Černobilju i videla ogromnu ruinu nekadašnjeg reaktora četiri, shvatila sam da nam je teško da to razumemo, da nađemo reči da to opišemo. Čovečanstvo je sasvim nepripremljeno stiglo do te nove realnosti. Radijacija nije vidljiva. Nema miris. Ne možete da je opipate. Te stvari su nam sve vreme govorile da smo u novoj katastrofi za kakvu čak ni biološki nismo bili spremni. Biološki nismo stvoreni da je shvatimo. Ptice, bube, crvi, svi skriveni pod zemljom, nešto su znali. Mi nismo. Naša deca igrala su fudbal. Išli smo na demonstracije za Prvi maj. Već smo bili puni Černobilja. Udisali smo ga, ali to nismo znali. A ta mala stvorenja su znala. Mnoga su filozofska pitanja otvorena iz reakcije na tu katastrofu.
Dže Tak Kim: Govorili ste o tome koliko je teško naći prave reči kada ste pisali o Černobilju i ratovima, posebno umetnički. U tom smislu se vaše delo veoma razlikuje od žurnalistike i dokumentaraca. Mislite li da u javnom diskursu oko Ukrajine danas nešto nedostaje, s obzirom na reči koje ljudi koriste?
Zapisujem ono što ljudi sada pričaju. Susrećem se sa njima, a ono što mi pričaju je neverovatno. Nema dovoljno novinara koji mogu da to čuju i zabeleže, pa da, kada prođe dovoljno vremena, od toga stvore knjigu. Ali ova knjiga će biti napisana, jer je i sama patnja tekst. Patnja postoji u životu i ona traži da bude pretvorena u umetnost. Dakle, stvar je u tome šta sa njom možemo da uradimo i da li možemo da je sakupimo iz života. Mogu već da čujem svoju knjizu o ratu i znam da će dirnuti ljude u srce isto onako kao i knjiga o Černobilju.
Izolde Gerosa: Molitva za Černobilj donekle liči na delo novinara. Mislite li da je važno praviti razliku između romana i žurnalizma?
Ne mislim da zaista važno razlikovati ih. Vremena se danas jako brzo menjaju. Dakle, pitala sam se kako mogu da u umetničkoj formi predstavim to višeslojno doba kakvo je danas. I našla sam formu koja mi odgovara: glasove. To višeglasno delo nije žurnalizam; bilo bi previše jednostavno reći to. To je roman glasova. Pokušala sam da uhvatim zvuk onoga kako svaka od tih osoba razmišlja, načina na koji govori, kako pričaju priču. Mi različitim ljudima različito pričamo priče, bilo da su to deca, odrasli, prijatelji. Neki ljudi ne znaju da je neko živeo 30 ili 50 godina nakon tog iskustva, pa se tu radi o ponovnom oživljavanju ondašnje ličnosti. Stvar je u tkanju tog materijala, od tih niti života, poput načina na koji neko razmišlja o ljubavi ili o smrti.
Dže Tak Kim: U Černobiljskoj molitvi koristite različite forme izraza tih glasova: monologe, višeglasne horove. Kako se odabrali i složili te forme da bi prenele teme koje ste želeli?
Priča nosi određenu ideju. Deo je događaja. To je velika priča. Kada čitate te odlomke u knjizi – hor vremena, hor dece, hor vojnika, hor ljudi – to je kao da čitate grčku tragediju. U tragedijama imate suđaje, a onda su tu horovi. Horovi mogu da predvide budućnost. Ti odlomci su mali u smislu prostora koji zauzimaju, ali su ključni. Pokušala sam da stvorim arhitekturu ili svojevrsnu simfoniju. Neku vrstu hrama sačinjenog od ljudskih života i glasova.
Kejsi Fantini: Pitala sam se kako ste odlučili kako da složite ova svedočanstva i koliko je taj proces bio sličan odabiru učesnika za druga vaša dela.
To je teško pitanje. To je kao da pitate kompozitora: “Odakle vam ti zvuci? Zašto su složeni baš ovim redom?” Sve je u intuiciji. Prosto osetite kako treba da bude. Što se mene tiče, važno mi je da zaplet nije zasnovan na događajima, nego na mislima. Te događaje vidite iz različitih uglova. Sakupljam reči ljudi različitih starosnih dobi, različitih zanimanja, da bih videla šta se dogodilo i kako su ljudi tada to doživeli, da vidim šta smo mi shvatili. Možda će, posle dugo vremena, ljudi shvatati stvari mnogo drugačije, jer ćemo im mi ličiti na divljake po tome kako shvatamo ono što se dogodilo. Oni će možda prirodu pažljivije gledati i dublje je razumeti.
Moje knjige uvek iznova piše sam život.
Ali ovde se oslanjate na intuiciju. Jasno vam je da ne možete samo da potresate ljude užasima, time da je užasno to što neko umire od radijacije. Da, to se dešava. Mogla sam da napišem celu knjigu samo o tome. Postoji granica do koje nešto možemo da doživimo, granica za ljude. Estetika igra važnu ulogu, muzika teksta, tragična, podzemna muzika teksta. Sve to ima sopstvene zvukove, ali bez te muzike to ne bi bila umetnost. Ne bi bilo umetničko delo. Nije da sam izmišljala svoju građu, to tu su stvarni ljudi. Ono što Mikelanđelo kaže: “Ono je već tu, samo ga treba isklesati iz svog suvišnog materijala”.
Sofija Kaningem: Kada ste preradili Černobiljsku molitvu nakon što je prvi put objavljena, šta vas je motivisalo da premestite priče i ponegde promenite imena pripisana tim pričama?
Prošlo je neko vreme od kako sam napisala knjigu. Onda smo još bili u sovjetskoj eri i ljudi su se plašili da kažu istinu. A onda sam, 25 godina kasnije, primila mnogo pisama od mojih sagovornika koji su pročitali knjigu i hteli su nešto da dodaju. Setili su se još nečega, postali su hrabriji. Videli su da i drugi pričaju o tome i pojavile su im se nove predstave o sopstvenim iskustvima. Pisali su me i pozvali me da dođem i ponovo popričamo. I jesam, pa smo pričali još. Dakle, to je uticalo na novo izdanje.
To je posebno relevantno za moje knjige o ratu, pošto je to bilo veoma, veoma sovjetsko doba. Ljudi su se plašili da govore o Staljinu, plašili su se da kritikuju generale iz rata. Ljudi su se plašili da govore o ljubavi. Čak i kasnije su jako malo govorili o ljubavi, nažalost. Teško je bilo dopreti do njih. U nova izdanja unela sam sve što sam mogla da izvučem iz njih. Sve dok je ijedna od tih osoba živa, knjiga nije završena. Glas može da se promeni; još mogu da dobiju nove ideje. Moje knjige uvek iznova piše sam život.
Upravo sada, dok razgovaram sa vama, sedim za ovim velikim radnim stolom, a pred sobom imam svoju novu knjigu o revoluciji u Belorusiji. Imali smo tamo pokušaj revolucije, mirnu revoluciju. U 21. veku nam nisu potrebne eksplozije da bismo se otarasili diktature. Ali to nije uspelo i mnogi ljudi, milioni Belorusa, morali su da pobegnu, uključujući tu i mene. Pokušavam da pišem o tome, i držim te stvari na stolu, ali želim da završim priču o tome šta se dogodilo “crvenom čoveku”, čoveku “crvene ideje”. Mislili smo da je svemu kraj, umro je komunizam, umrla je diktatura, ali vraga, to se nastavlja u nedogled. Mislila sam da sam pri kraju knjige, ali je onda počeo rat u Ukrajini i shvatila sam da moram da nastavim da pišem jer je sve povezano. Moram da dodam ono što se događa tamo.
Taj “crveni čovek” sanjao je slobodu i činilo se da je ona tu nadomak, odmah iza ugla. Ali nismo znali koliko je dug put do nje. Ako ste ceo život živeli u zatvoru, kada vas puste ne postajete slobodni. Nije to sloboda. Samo ste na drugom mestu. Pokušali smo sa mirnom revolucijom; sad imamo rat u Ukrajini, sad imamo ruski fašizam. Do toga je došlo, do nove vrste fašizma. I tako se knjiga nastavlja jer se nastavlja i život. Imam osećaj da celu knjigu moram ponovo da napišem. Imam toliko mnogo građe i jednostavno ne mogu da stanem.
Hoze Vergara: Znam da ste i u izgnanstvu napisali neke od svojih knjiga, ali da li iskustva iz razgovora sa ljudima koji su otišli zbog režima utiču na vaš rad? I da li ste primetili da je to što ste dobili Nobelovu nagradu promenilo način na koji ljudi razgovaraju sa vama?
Trudim se da ne odlazim kod ljudi kao nobelovka. Posećujem ih kao prijateljica, komšinica. Veoma sam zahvalna, roditelji su mi bili seoski učitelji. Nasledila sam, posebno od svog oca, demokratski pristup. Ne gledam na sebe kao na spomenik. To prosto nije zanimljivo. Zanimljivo je umešati se u masu i biti potpuno nepoznata osoba, biti čovek dok život teče oko vas.
Izolde Geroza: Mnogi preživeli koje ste intervjuisali fokusiraju se na prirodu, što me je iznenadilo s obzirom na to da govore o katastrofi koja ju je zatrovala. Spominju cvetanje drveća, oči šumskih životinja, “bube, paukove, crve”. Dok ste razgovarali sa sagovornicima, kako ste vi gledali na ove motive u njihovim rečima? Šta mislite, kako, i zašto, preživeli iz Černobilja nalaze utehu u svetu prirode?
Videla sam svuda ošamućene, traumirane ljude. Likvidatori su, na primer, došli u elekranu u Černobilju da obuzdaju vatru, da zatvore ogromnu rupu u zemlji. Došli su kao stara verzija sebe, sa svojim starim predstavama o svetu, i prvog dana su se zgledali u užasu kada je vojska došla sa svojom mehanizacijom, oklopnim vozilima, automatskim puškama, i pitali ih: “Pa šta će vam te automatske puške? U koga ćete da pucate? U radijaciju?” Svi su bili baš izgubljeni. Njihov stari svet bio je jedino što im je preostalo.
Poljoprivrednici su uvek bili u dodiru sa prirodom i verovali su joj više nego nauci. Nisu se još ni upoznali sa naukom. Gledali su u mesec, u zvezde. Kada su pale prve kiše znali su mnoge tajne koje smo izgubili. Sećam se da je, kada sam došla u selo, jedna starica bila tamo ostavljena; svi drugi su evakuisani. I ona je ispričala zanimljive stvari o ptici koja je došla i otišla. Dala joj je hleb. Došao je jež – dala mu je mleko. Vuk je došao – “Ne plašim se vukova”, rekla je. “Oni su usamljeni kao i ljudi”. Taj razgovor sa njom potpuno je promenio moja dotadašnja shvatanja naših veza sa prirodom i moje uverenje da je čovečanstvo sebe shvatalo kao krunu svega stvorenog. To nije tako. Izgubili smo taj osećaj, ali su ga poljoprivrednici još imali.
A likvidatori su bili opterećeni onim zastarelim znanjem, kao i njihovi drugovi. Mnogo njih kasnije se razbolelo, pa i umrlo ubrzo po povratku kućama. Jer nisu znali šta da rade, kako da žive. Rečeno im je da nose maske, ali oni to nisu radili. Mislili su da je veoma teško raditi pod maskama. Kao što sad mnogi ne žele da nose maske protiv koronavirusa, jer misle da otežavaju disanje.
Šta čitaju oni koji pišu: Ognjen AksentijevićOvakvim saznanjima tada nismo raspolagali. Černobilj je na neki način bio proba za Fukušimu. Ljudi su već znali kako da se ponašaju kada se dogodila Fukušima, jer je Černobilj bio poznat. Ljudi su znali i kako da se ponašaju kad se pojavio koronavirus; uspeli su da izvuku mnogo toga iz iskustva sa Černobiljem. Černobilj je bio doživljaj zla sa novim licem. Onda ljudi nisu razumeli mnogo šta u vezi s radijacijom, pa su došli da vide elektranu nakon požara. Kada je pala kiša svetla su bila ljubičasta. Imali ste decu i njihove roditelje koji su došli da gledaju kako su lepa. Nisu shvatali da je to bila smrt. Danas to ljudi ne bi radili i ne bi se razboleli. Ali onda jesu. Bilo je vreme za nova znanja.
Grejs Sivel: Neki od ljudi koji govore u Černobiljskoj molitvi pitaju se da li je moguće izraziti katastrofu iz vanljudske perspektive, razviti jezik kakav može da predstavi doživljaje životinja, biljaka i stvari, da im se ne nameće ljudski okvir. Da li vas zanima da se ovim zadatkom bavite u svojim delima? Može li književnost da prenese glasove iz prirode na neki način ili književnost mora uvek da bude izraz ljudskog glasa?
Postojao je ruski naučnik po imenu (Nikolaj) Fedorov koji je imao nekoliko ideja: mislio je da će doći vreme kada će nauka moći da uskrsne tela svih koji su ikada živeli; druga ideja bila mu je da će ljudi biti u stanju da razumeju jezike životinja. Ne znam. U mojoj knjizi o Černobilju, a i drugim, glasovi uvek govore o patnjama životinja. Životinje ne mogu da nam kažu ništa pomoću reči, ali sam pokušavala da oslikam u njihove patnje.
Tolstoj je rekao: “Postoji vreme koje je živo i vreme koje je mrtvo”. Živo vreme doživljavam kao pravo – pčela, ptica, breza, čovek. Ne mislim da je ljudska patnja veća od patnje životinja. Mi smo glupi pa ubijamo ljude, kao što se sada dešava u Ukrajini. U međuvremenu, svuda imamo mlade ljude, naučnike i pisce, koji pokušavaju da duboko pojme svet.
Sofija Kaningem: Kako sada opisujete Černobilj u odnosu na vreme pre nego što ste započeli ceo projekat? Mislite li da zaista možemo da razumemo Černobilj ili će u tome uvek biti nekog elementa misterije?
Kada sam čula da ruski avioni sada nadleću Černobilj i bombarduju ukrajinska sela oko Černobilja, kao i o tome da su se upalile vatre, zamislila sam opasnosti sa kojima bismo se svi suočili da je tamo došlo do eksplozije. Ono što se dešava u Ukrajini je terorizam. Černobilj je pretvoren u ogromnu nuklearnu bombu koja može da grune svakog časa, ako se, na primer, nešto zapali tokom noći i ne može da se ugasi ili zalutala bomba padne tamo gde ne bi trebalo.
Bila sam u (černobiljskoj) Zoni nedavno, pre rata. Neki stari ljudi su ostali tamo, ali su sada pomrli. To je zona smrti, samo sa životinjama, i čudan je to osećaj, jer hodate onuda i, na primer, naiđete na divlje svinje oko škole. Mnogo prasića. Ili jelen izađe iz ljudskih kuća i škola. Krajnje je iznenađujuć doživljaj videti to kako je zemlja brzo zaboravila ljude. Bilo je to i teško iskustvo jer taj prostor, memorijalni deo, nosi žig kulta ličnosti iz sovjetskih vremena. Na primer, glave Lenjina i tih ljudskih idola koje smo doskora obožavali.
Ljudi su ostavili pse, konje i krave ili su te životinje pobijene. To je jedan od najtužnijih utisaka, tada smo zaista izdali životinje. Ljudi su odlazili autobusima i plašili su se da pogledaju kroz prozore jer su oko autobusa stajali njihovi psi i mačke i gledali u njih. Ljude je bilo sramota što ostavljaju životinje. Onda su došli lovci i vojnici, ubijali su životinje i pokopavali ih u posebno zaštićene rupe, napravljene tako da u njih ne može da prodre voda. Kad se vozi kroz Zonu, posebno zimi, ljudsko groblje je prazno. Nema tragova. Selo je pusto. Samo su tu te rupe gde su pokopane životinje. Ima životinjskih tragova, kao da one dolaze da posete svoje pretke. Kao da tamo postoji samo zemlja na kojoj nema ničega drugog osim životinja. Ima mnogo takvih metafizičkih iskustava, sasvim neočekivanih primisli.
Pre nekoliko godina sam učestvovala u pravljenju HBO-ove serije Černobilj. Koristili su mnogo mojih materijala, ali nisu tretirani filozofski, onako kakva je bila stvarnost. Više je to politički. Mene to nije toliko zanimalo; više me je zanimala metafizika večnosti.
Lejla Bagenstos: Mnogi od onih koji govore u Černobiljskoj molitvi ističu generacijske razlike u tome kako su ljudi reagovali na Černobilj. Da li, prema vašem iskustvu, te generacijske razlike postoje i danas? Mislite li da se perspektive onih odrastalih posle Černobilja razlikuju od onih koji su ga doživeli?
Kada sam pisala knjigu Rat nema žensko lice, neki su me gledali sumnjičavo. Kako ću da napišem tu knjigu ako nisam preživela rat? Ne mislim da biste morate da prođete kroz to, bili stari ili mladi. Nije potrebno da ste doživeli to iskustvo. Više se radi o vremenu ili kulturi uz kakvu je ko odrastao. Indijac će Černobilj doživeti drugačije od Evropljanina. Mislim da i jako mlada osoba može da prodre u suštinu stvari. Mislim, ili se nadam, da će neki mladi reditelj, koji upravo odrasta, doći i napraviti nešto sasvim drugačije od onoga što sam ja uradila u svom tekstu. Oni će crpsti iz drugog vremena, a možda i iz drugačije vrste talenta.
Formalne stvari ne igraju veliku ulogu u životu. Nekad budem duboko uvučena u razgovor sa staricom u selu koja nije čitala Tolstoja ili Dostojevskog, ali zanimljivo priča. Ona vidi suštinu stvari koja je meni potpuno nejasna. Ne mogu da je razumem i nikada o njoj nisam razmišljala. Ona jeste. Nekada pričam sa decom koja su veoma neobična. Ona vide stvari drugačije. To zavisi od nečeg drugog: koliko dobro živimo; koliko smo daroviti i iskusni u načinu na koji razmišljamo; koliko ozbiljno prodiremo u život; koliko daleko za sobom ostavljamo banalnosti, jer ljudi uglavnom žive i hrane se banalnostima, i to je dovoljno. Ali stvar je u tome da stvorite sopstveno biće iz samog sebe, bez obzira na život bilo koga drugog, da iznesete stvari kakve nisu rečene u knjigama, čak ni onim dobrim, da promenite svoje vidike, da ponudite tekst kakvog nije bilo u arhivi čovečanstva, to je veliki posao i morate da ga radite celog života.
Grejs Sivel: Da li mislite da vaše delo pripada nekoj određenoj tradiciji ili književnoj genealogiji ili da ne pripada nijednoj?
Postoji određeni filozofski uticaj na moj rad: Dostojevski, Hercen. Na mene nije uticalo to kako su drugi pisali o ratu. Uglavnom sam bila pod uticajem filozofskih ideja. Što se tiče pisanja o ratu, trudila sam se da čitam što je manje moguće o tome da bih izbegla uticaje. Na primer, kada sam intervjuisala ženu čija su deca poginula u ratu pokušala sam da prekinem nizanje banalnosti. Ljudi počnu da govore u stilu onoga što su čitali. Pokušavam da dođem do onoga što je stvarno i da shvatim šta su ljudi doživeli i zaista osećali u tom trenutku. Najneverovatnija stvar bila je kad mi je neko rekao: “Nisam čak ni znala šta sam osećala pre (našeg razgovora)”.
Osoba koju intervjuišem i ja zajedno prolazimo kroz doživljaje. Zajedno mislimo o svetu. Ta osoba nije samo preživela rat, naravno, nego je živela i u vreme mira, pre i nakon rata. Sva ta sećanja utiču jedna na druga, tako da nije baš da samo beležim stvari.
Grejs Sivel: Spomenuli ste ranije ograničenja estetskog opisivanja događaja poput Černobilja. Mislite li da postoje događaji koji potpuno prkose umetničkoj predstavi?
Svoj žanr sam odabrala ne samo zato što mi tako radi uho, što mi oko tako radi, što tako vidim svet. Odabrala sam ga i zbog toga što me je fikcija razočarala. Smisao, sukob dobra i zla, nekako je razvodnjen u fikciji. Ovaj poludokumentarni žanr ima više šanse da izrazi one neizrecive stvari, i to radi brže nego delo fikcije. Ne možete dobar roman da napišete na brzinu. Za dobru knjigu vam je potrebno mnogo vremena. Ja volim da pišem skoncentrisano.
Čini mi se da je glavni lik u današnjoj književnosti svedok. To je svedok koji vidi i doživljava događaj još dok se on odigrava. Kasnije crveno izbledi u roze. Nešto nam se dešava sa sećanjem. Nije toliko skocentrisano. Ne doživljavamo više isti šok.
Oduvek sam želela da se sa ljudima koje intervjuišem sretnem onda čim se događaj desio. Svoju knjigu o ratu sam napisala 40 godina nakon dešavanja, ali je to bila prva prilika da se o tome ispriča istina. Ljudi su bili toliko potreseni da su im zato sećanja postala tako živa. Ispričali su mi mnogo više nego što bi mogli da mi kažu odmah posle rata, tokom godina terora, kada nikome nisu verovali i nije bilo šanse da se tako nešto štampa. Ljudi me pitaju zašto oni sa kojima sam razgovarala pričaju tako lepo i precizno. Mi ponovo proživljavamo najključnije stvari, smrt i ljubav, kada smo najdublje potreseni. Ljubav je slična Černobilju i ratu kad je reč o snazi. U Minsku, kod kuće, imam nedovršenu knjigu o ljubavi. Htela sam da napišem knjigu o muškarcima i ženama koji govore o ljubavi, ali sad moram da pišem o revoluciji.
Izolde Gerosa: Šta sada imate potrebu da čitate, ako je imate? Kakve tekstove izbegatave?
Više od bilo čega želim da čitam tekstove o ljudskoj prirodi. Trenutno ponovo čitam Zle duhe od Dostojevskog i želim da ga čitam da bih razumela ljude. Tokom devedesetih smo svi bili puni nade; mislili smo da ćemo imati nove živote, novi svet. Fukujama je govorio o kraju istorije, a mi sad ponovo imamo staro zlo: fašizam. Za ovih sat vremena, koliko razgovaramo, 20 ljudi je poginulo u Ukrajini. Svakog sata pogine po 20 ljudi. Zašto se to opet događa?
U mojoj knjizi Rat nema žensko lice, na primer, žene su, kada su saznale da je rat završen, svu preostalu municiju ispalile u vazduh. Kada su ih pitali zašto troše municiju, odgovorile su: “Neće nam više nikada trebati. Nikad više neće biti rata. Posle svih ovih patnji ljudi nikada neće započeti nijedan rat”. A sad, 70 godina kasnije, rat je ponovo tu. Dakle, čitam mnogo stručne literature, a kad je reč o fikciji, ne prestajem da ponovo iščitavam Dostojevskog. Želim da iz tih stranica izvučem nešto o ruskom čoveku i, opšte uzev, nešto o ljudskoj prirodi. Zašto imamo ove beskrajne ratove?
Grejs Sivel: Mislite li da književnost i umetnost treba da teže tome da ispune obaveze društva, to jest da preoblikuju svet? Ako da, kako pristupate tom cilju u svom radu? Kakvoj vrsti promena književnost može da doprinese?
Mislim da je svako od nas odgovoran za vreme u kom živi, za ono što se događa. Treba da shvatite da ne možemo da postignemo mnogo, ali da bi, da smo ćutali, bilo još gore.
Piše: Hoze Vergara
Izvor: Los Angeles Review of Books
Prevod: Matija Jovandić