Sto pedeset koraka unazad

SHARE:

Štjepan Kučera
Sto pedeset koraka unazad

            „Ukratko, ona kaže da ko se nađe na Kalemegdanskoj tvrđavi udaljen tačno sto pedeset koraka, videće i spoznati istinu“, napisao je Milorad Pavić u jednoj od svojih pripovedaka o Beogradu. Pripovedač je uspeo da nađe takva mesta – sto pedeset koraka iznosi rastojanje od Despotove kapije do gostionice podno Jakšićeve kule, koja se tada još nije zvala Klub Terasa niti je vabila turiste na Dirty Disco Friday – i istina mu se ukazala.

            Prepešačio sam tu relaciju i broj koraka se slaže – od ulaza u Terasu do opservatorije na Despotovoj kuli. Ali još je zanimljivije što sto pedeset koraka, ako bi čovek malo pružio korak, iznosi i rastojanje od zidina Kalemegdana do kuće u kojoj je Milorad Pavić živeo sve do svoje smrti. Fasada te zgrade okrečena je u krem boju i podseća na parče torte, sa Pavićevom nasmejanom bistom koja stoji kraj ulaza poput ukrasa, okružena osušenim cvećem. Pored zgrade nalazi se kafana, i odlučio sam da svoju istinu dočekam tu, radije nego u kalemegdanskom klubu za turiste.  

            Seo sam za poslednji prazan sto, naručio kafu i kroz prozor posmatrao kako polen iz krošnji drveća poput snega prekriva parkirana vozila, kad su mi prišli mladić i devojka.

            „Žene imaju sise kao kruške, kao jabuke ili kao kompot od tog voća“, pisao je Pavić.

            „Da li je slobodno?“, pitala je devojka sa grudima kao jabuke.

            Rekao sam da jeste, i primetili su da sam stranac. Započeli smo razgovor.

            „Koliko dugo ste zajedno?“, pitao sam posle nekoliko piva, jer su izgledali veoma zaljubljeno.

            „Deset godina“, rekao je Mihajlo.

            „Ljubav iz srednje“, pojasnila je Eustahija.

            „I još uvek vas drži?“, nasmešio sam se, jer su mi pivo i vrućina udarili u glavu.

            „Naravno“, odgovorila je Eustahija. „Najviše volim kad smo kod kuće i slušamo Dilanove albume…“

            Hteo sam da testiram Mihajla: „Koji joj je omiljeni album?

            „Desire,“ rekao je bez razmišljanja.

            Kratko smo pričali o njihovim planovima da posete Prag tokom godišnjeg odmora, a zatim sam ih upitao: „A, decu ne planirate?“

            „Imamo psa,“ nasmešila se Eustahija i tu se prvi put nisu složili, jer je pre nego što je on uspeo da kaže „to je priprema za dete“, ona rekla „to je umesto deteta.“

            „Koje je rase?“, hteo sam povedem razgovor u drugom pravcu.

            „Ne znam kako se kaže na engleskom“, odgovorio je Mihajlo.

            „Probajte onda na srpskom.“

            „Pudlica“, rekla je Eustahija, a ja sam klimnuo glavom.

            Odavno je pala noć kada sam dobauljao do kuće, Mesec je visio u mraku kao prezrela kajsija a Mihajlo i Eustahija su još uvek sedeli u kafani i ispijali poslednju rakiju.

            „Hvala, bila je to fina igra“, rekla je.

            Upoznali su se tog istog dana kod opservatorije, zapričali se i, pošto nisu bili raspoloženi za pivo u Klubu Terasa, krenuli su u šetnju sa Kalemegdana i tako nabasali na Pavićevu ulicu. Nikada pre se nisu videli, svako od njih živi sa nekim drugim i nijedno od njih kod kuće nema pudlicu.

            „Igra?“, Mihajlo podiže čašicu i obrve u isti mah. „Ovo danas je bila istina.“

            Eustahija ga je tada poljubila kao da ga ljubi već deset godina.

(Sa češkog preveo: Uroš Nikolić)

Štjepan Kučera

Štjepan Kučera je bio gost KROKODIL-ove kuće za pisce prošlog meseca. Kučera je diplomirao novinarstvo i studije medija na Karlovom univerzitetu u Pragu, a danas radi kao urednik podlistka Salon u dnevnim novinama Právo. Objavio je zbirke priča Tajná kronika Rychlých šípů… a jiné příběhy (Tajna hronika brzih strela… i druge priče /Host, 2006/) and Jidáš byl ufon… a jiné příběhy (Juda je bio vanzemaljac… i druge priče /Druhé město, 2016/).