Član Nobelovog komiteta: Šta preti zapadnoj književnosti

SHARE:

Sudeći prema žučnim komentarima člana švedske Akademije Horasa Engdala, koji je o ovome govorio malo pred dodelu Nobelove nagrade za književnost, finansijska podrška za pisce i programi kreativnog pisanja osiromašuju zapadnu književnost.

U intervjuu za francuske novine “La Croix”, Engdal je rekao da “profesionalizacija” spisateljskog poziva, putem grantova i finansijske podrške, ima negativan efekat na književnost. “Iako ja razumem to iskušenje, mislim da te stvari izopštavaju pisca iz društva i stvaraju nezdravu vezu sa institucijama”, rekao je on za “La Croix”. “Ranije su pisci radili kao taksisti, prodavci, sekretari i konobari, kako bi zaradili za život. Semjuel Beket i mnogi drugi su živeli tako. Bilo je teško – ali time su se hranili, u smislu književne perspektive.”

Engdal je dodao da je “problem na našoj, zapadnoj strani, jer kada čitate autore iz Azije i Afrike, možete pronaći opet neku vrstu slobode.”

 “Nadam se da književno bogatstvo koje se pomalja u Aziji i Africi neće pristati na lekcije iz asimilacije i vesternizacije njihovih autora”, dodao je on kasnije u intervjuu sa Sabinom Odreri.

Horas Engdal

Horas Engdal

Engdal je ovoj francuskoj novinarki rekao da “ne zna” da li je još uvek moguće naći ono što je Alfred Nobel precizirao da treba nagraditi, “najistaknutiji rad u idealnom pravcu”. Danas laureati uglavnom imaju 60 i više godina, rekao je on, pa stoga nisu pod uticajem promena u savremenoj svakodnevici pisaca, koje je već naveo. “Ali sam zabrinut za budućnost književnosti zbog sveprisutnosti tržišta. To implicira postojanje “kontra-tržišta”: zaštićene, pronicljive književnosti, koja zna kako da predoči emocije i iskustva.”

Ističući u pohvalnom tonu laureatkinju Nobelove nagrade iz 2004. godine Elfride Jelinek, Engdal je napao romane koji “pretenduju da budu transgresivni”, a to zapravo nisu. “Može se osetiti da je ta transgresivnost lažna, strategijska”, rekao je on. “Ovi romanopisci, koji su najčešće obrazovani po evropskim i američkim univerzitetima, ne krše ništa, jer granice koje su odredili da moraju da budu pregažene zapravo ne postoje.”

Književna kritika se, takođe, našla pod udarom ovog sudije Nobelovog komiteta, koga zabrinjava to što su se granice između književnosti i “književnosti koja se stvara kao roba” izbrisale. “Na isti način govorimo o svemu što je publikovano i književna kritika biva osiromašena time”, istakao je. “Ova revolucija je marginalizovala pravu književnost, koja nije postala gora, nego vidi kako joj se status menja. Ranije su postojale planine i nizine. Danas sve to izgleda kao arhipelag gde svako ostrvo predstavlja jedan žanr… gde sve koegzistira bez hijerarhije ili centra.”

Kritičar lista Observer Robert Mekram je rekao: “Engdalove krepke opaske odražavaju podosta neformalnih komentara nekih seniorskih delova književne zajednice, naročito onih sivih kadrova koji su antiamerički. Uzevši zdravo za gotovo, ovi komentari predstavljaju čudnu mešavinu  mrzovoljnog starca i nordijskog romantika. Nisam siguran da je autorova riznica garant izuzetnosti.”

Engdalove reči su 2008. godine izazvale gnevne novinske naslove sa druge strane Atlantika, jer je rekao: “SAD su isuviše izolovane, isuviše ostrvske. Ne prevode dovoljno i zapravo ne učestvuju u velikom književnom dijalogu… To neznanje je sputavajuće.” Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Amerike je Toni Morison (1993).

Ali Engdal je rekao francuskim novinama da je njegov komentar pogrešno protumačen. “Svi su odreagovali kao da sam rekao da glavni američki pisci nemaju nikakve šanse da osvoje Nobela. Nisam rekao ništa tome slično; nisam rekao da nema vrednih američkih pisaca. Rekao sam da je američki književni život, američka kritika i nastava danas ograničena veoma uskim pristupom svetskoj literaturi, jer je broj prevoda i njihova dostupnost u SAD skučena. Sve se vrti oko njihovih pisaca i njihovog jezika, kao hodnik sa ogledalima u kojem se beskonačno reflektuje slika same Amerike.”

Endrju Kid, književni agent koji je osnovao nagradu “Folio” kako bi otkrio “najuzbudljivije i najistaknutije knjige na engleskom jeziku koje su se pojavile prethodne godine”, rekao je da se “sigurno radi o tome da se najjači glasovi u književnosti pre javljaju tamo gde su promene najdramatične, nego tamo gde se stvari postepeno menjaju, dakle tamo odakle vesti treba najurgentnije preneti, i globalna perspektiva nagrade “Folio” je napravljena tako da obuhvati i te glasove.”

Kid je dodao: “A što se tiče toga da li su neki od njih “proizvedeni” na anglo-američkim univerzitetima, mi to vidimo kao zadatak pisaca i kritičara koji konstituišu nagradu da otkriju razliku.”

Hvaleći svestranost prošlogodišnje dobitnice Nobela, kanadske spisateljice kratkih priča Alis Manro i laureata Nobela iz 2012. Mo Jena, Engdal nije otkrio ni jedan jedini detalj u vezi sa identitetom ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade, iako bi njegovo divljenje spram azijske i afričke književnosti moglo da uputi na kandidaturu Kenijca Ngugi va Tiongoa i Japanca Haruki Murakamia, a obojica su favoriti na Landbrokes-u (britanska firma za kockanje, koja, između ostalog, organizuje i opklade na sledećeg dobitnika Nobelove nagrade, prim. prev).

 “To zasigurno sugeriše da su otvoreni prema nekome kao što je Ngugi, ili nekome kao što je Krasnahorkai Laslo i Mihail Šiškin”, napisao je M.A. Ortofer na sajtu Complete Review.

izvor: theguardian.com
(prevod: Danilo Lučić)