Šta čitaju oni koji pišu: Zorana Simić “Što više osećam da se pisac trudi da fascinira, to sam manje fascinirana. Najbolja umetnost nastaje tamo gde ego odstupa”, kaže teoretičarka književnosti i kritičarka Zorana Simić.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Kao i kod većine ljudi, pretpostavljam, vezano je za boravak u određenom prostoru i utisak o neodređenosti vremena. Babin i dedin stan u kom sam rasla na miru, sama i srećna, ili s njima i srećna, soba u kojoj se nalazila mala biblioteka. Tu sam se igrala bibliotekarke i pre nego što sam naučila da pišem i čitam. Još se sećam tog uživanja. Korice neke knjige na kojoj je bila naslikana krljušt ribe. To sećanje vrlo je taktilno, najpre se tiče dodira, moje želje da dotaknem ono čega nema.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Tajni vrt Frensis Hodžson Bernet. Nju sam otkrila na dečijem odeljenju lokalne biblioteke, u koje sam se na izvestan način preselila iz babinog i dedinog stana od svoje pete godine života. Hiljadu zašto, hiljadu zato. Zašto? Zato što sam kao dete – barem svi koji su me tada poznavali tako tvrde – neprekidno vukla odrasle za bradu, pentrala im se na glavu i postavljala pitanja, hiljadu pitanja u danu, nekad i više, i zato što mi je deda, koji je inače bio pun strpljenja za mene, u jednom trenutku odgovorio da postoje pitanja na koja on ne ume da odgovori, da je vreme da sama čitam Hiljadu zašto, hiljadu zato i tragam za onim što me tišti. Razume se, tamo sam pronašla hiljadu zanimljivih stvari, a opet – ništa. Crvenkapa je arhitekst mog života, ili jedan od arhitekstova. Na tu sam bajku, izgleda, nasnažnije reagovala i pre nego što sam progovorila, a potom sam uporno objašnjavala mami da ne ume lepo da je ispriča, da ne ide tako nego ovako, budila je dok tom bajkom pokušava da me uspava, budila pitanjem „Zašto je Crvenkapica imala baš crvenu kapicu?”, kog se ona i danas seća i na koje me često podseća.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Rilke, jer na njega najbolje reagujem u talasima. Poezija Emili Dikinson, zato što je savršena. Majstor i Margarita, pošto je, uz Geteovog Fausta, to knjiga zbog koje sam znala šta me čeka. Remarkova Nebo nema miljenike – prvi put sam je čitala u osamnaestoj godini jer sam dobila komentar da podsećam na protagonistkinju; vratim joj se povremeno da proverim čega tamo ima.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Julija ili Nova Eloiza (Ruso).

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Možda Stakleno zvono Silvije Plat.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ne mogu da kažem da mi se dopada ovaj svet u kom živimo. Prepun je laži i nasilja. Ipak, u njemu ima onoga čega ni u jednom mogućem fikcionalnom svetu nema: ljudi koje volim i koji me vole, životinja, biljaka, sunca. Ne bih menjala ovaj svet ni za jedan drugi koji nije stvaran. Doduše, bilo bi zanimljivo boraviti, na primer, u Parizu iz Igoove Bogorodičine crkve. Možda bi u svetu svakog književnog dela bilo zanimljivo boraviti – kao posmatrač, pod nekom vrstom emocionalnog štita.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Sad mi je žao što mi pri ruci nije jedna određena knjiga, Ana In silazi u donji svet Olge Tokarčuk. Tamo sam naišla na vrlo inspirativnu rečenicu o vremenu, ali nisam je upamtila. Da jesam, mogla bih bolje da odgovorim na jedno od narednih pitanja.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Joj, ne bih volela da dođem u situaciju da moram da vodim svoju izdavačku kuću.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Sirena i Minotaur Doroti Dinerstin.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Čarobni breg Tomasa Mana. Stil mi se činio tako vrhunskim da nisam mogla da prestanem sa čitanjem, ali čitanje je svejedno potrajalo mesecima. Ta knjiga me je ozbiljno umorila. Nikad nisam bila ljubiteljka Gospođe Bovari, iako sam svesna epohalnog značaja tog romana i mada sam ga pomno pročitala. Isto važi za pojedine romane spomenute Olge Tokarčuk, poput Beguna. Previše artificijelnosti, demonstracije veštine. Što više osećam da se pisac trudi da fascinira, to sam manje fascinirana. Najbolja umetnost nastaje tamo gde ego odstupa.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Sad mi je potrebna ta sjajna rečenica o vremenu sa samog početka romana Ana In silazi u donji svet. Ne sudim o vremenu jer vreme nije tu zbog nas već mi zbog njega. Nema takve knjige, svaka dolazi kad treba. Inače, ljudi često govore da su najdalekosežnija čitalačka iskustva doživeli u ranoj mladosti, najkasnije tokom studija ili neposredno nakon toga. Meni su se dva najtransformativnija, najdublja, najrezonantnija susreta s fikcijom dogodila poslednjih godina. U maju 2021, kad sam pročitala kratku prozu „Ja kao kći” Selene Dukić, i u novembru 2023, kad sam pročitala knjigu Smrt i proleće Merse Rudurede. Prva mi je pomogla da na nov način zavolim jezik u kom boravim(o), a u drugoj sam naletela na sve što sam ikad (dosad) želela da napišem ili pročitam. Ozbiljna čarolija.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

One koje sam već spomenula. Emili Dikinson, Selena Dukić, Merse Rudureda. Pozvala bih i dve drugarice koje pišu, Ivanu Maksić i Mariju Dejanović – verujem da bi im ta večera bila zanimljiva.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Kako kad. Ponekad docrtam srce.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Ni na jedno od tih mesta ne bih ponela knjigu. Olovku i papir, možda.

Šta trenutno čitate?

Georgi Gospodinov, Fizika tuge. Milina.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.