Šta čitaju oni koji pišu: Milica Vučković "Mnogo je dosadne književnosti, i dosadne umetnosti načelno. Znate, to se ne sme reći", kaže Milica Vučković, vizuelna umetnica i spisateljica, govoreći o svojim omiljenim i manje omiljenim knjigama.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Zmaj Jovina pesmarica, razume se. Znam i dan-danas svaku ilustraciju do najsitnijih detalja, onih koje nikad niko nije video osim mene, i Ma šta mi reče Ljubivoja Ršumovića. Toj knjizi sam se divila, ali sam je se ujedno i plašila. Genijalne ilustracije, od malih nogu su me očaravale. Ispade ja više govorim o slikama nego o knjigama, je li?

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Nisam sasvim sigurna koji period bih nazvala “odrastanjem”, pa tako ne mogu ni da razumem koja bi to knjiga bila.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Biljani Jovanović i Vladanu Desnici. Ma svakako i mnogima drugima. Zašto? Zato što me svaki put nečim novim zadive.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Postoje čak i pisci čije knjige nikada ne mogu da pročitam do kraja, iako iznova uzalud pokušavam, kako kaže Bombaj štampa. Možda bi isticanje bilo koga pojedinačno bilo nekorektno, a i mnogo ih je. Mnogo je dosadne književnosti, i dosadne umetnosti načelno. Znate, to se ne sme reći.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Nisam zlopamtilo.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Taj svet se svakako ne nalazi ni u jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ali dajte mi vremena da razmislim do kraja ovog intervjua, možda ću se vratiti…

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Svakodnevno, u saobraćajnim gužvama, čekaonicama, u redu na kasi, u bilo kom trenutku kada uspem da se osamim. Obično i imam knjigu kod sebe, ali kada je nemam, dobijem napad panike. Takođe, sa knjigom je kao sa naočarima za sunce, postanete nevidljivi, a to čoveku često zatreba.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Teško pitanje. Ne mogu uopšte da razmišljam u tim terminima. Ne bih volela da imam svoju izdavaćku kuću, više bih volela da postoje izdavačke kuće kakve su postojale u Jugoslaviji.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Imajući iza sebe dva romana, žalim što nikada neću moći da ih pročitam onako kako čitam knjige sa kojima se prvi put susrećem. Pa u tom smislu ne bih želela da sam napisala nijednu knjigu koju volim, jer bi mi to uskratilo iskustvo i satisfakciju koju sam imala čitajući ih. Nema ništa lepše nego li čitati po prvi put neku dobru knjigu. To je kao otkrivanje novog kontinenta, kao sudar kometa, kao susret sa osobom koja vas privlači.

Ali, da vam ne kvarim pitanje, kada bih morala (a srećom ne moram, što dodatno i u višku potcrtavam ovim besmislenim digresijama), dakle, kada bih morala da odgovorim tako kako vi želite, rekla bih Golmanov strah od penala. Ne zbog Nobela, naravno, već zato što je to zaista jedno od najvećih remek-dela. Možda i Zločin i kaznu. Ili, znate šta, ovo pitanje nije na mestu, svaki se odgovor ispostavlja pretencioznim.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Generalno slabo stojim sa bilo čime što je opšteprihvaćeno. Ne zato što insistiram na nekom posebnom (svom) senzibilitetu, ili zato što želim da zauzmem bilo kakvu ekskluzivnu poziciju, već zato što nikome ništa ne dugujem, po prirodi stvari nigde ne pripadam, te nisam u obavezi da podražavam mišljenje javnog mnjenja, koliko god takav stav bio bezočan. Pa u tom smislu, takvih je (da se vratim na vaše pitanje) dela puno. Ali puno i onih kojima se divim, da se razumemo.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Sve sam otkrila prekasno i nikada neću stići da pročitam sve što želim. Umreću zajedno sa tom činjenicom, nadam se da me neće progoniti i onamo.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Načelno ne volim previse da se družim. Kada god se zaista sa nekim dogovorim za večeru, mimo onih “nismo se dugo videli zaista bi bio red” ispraznih razgovora, i kada dođe taj dogovoreni dan, uglavnom želim da se obesim. Svakako, volela bih na primer da sam živela duže u prošlom veku, i da sam na nekoj večeri kriomice, ili kao sporedan gost, nemi posmatrač, i na toj večeri recimo otac Anice Savić Rebac ganja Crnjanskog jer mu je pominjao kćerku u nekoj pesmi, i to pominjanje je bilo, onako, ljubavne, možda čak i erotske prirode, njihove raazgovore zapisuje Milan Kašanin, koji će sve to posle objaviti u Susretima i pismima.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Pravim uši i podvlačim knjige. Eto, rekla sam. Ali običnom olovkom!

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Ne vidim razliku između ova dva. Ja i neka knjiga sami na svetu do kraja života? To bi onda bio Šopenhauer, Svet kao volja i predstava. Mada, više bih volela da mogu da slušam muziku na pustom ostrvu, pravo da vam kažem. Slušam muziku, motam duvan koji sama uzgajam i pišem na tamo nekom pergamentu. Je l’ ima pergamenta na pustim ostrvima? U zatvoru verovatno ima. Evo silni neki ljudi napisaše knjige po zatvorima.

Šta trenutno čitate?

Isidoru Sekulić, Pisma iz Norveške.

Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.