Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Ne mogu da se setim naslova te knjige, niti imena autora, ali sigurno znam da je bila ilustrovana i da je ilustrator bio Dušan Petričić. Vidite, toliko ima prepoznatljiv stil da ga prepoznate pre nego što upoznate njegov rad. Na karikaturama je obično jedan čovek, najviše dva… A kod njega je skoro uvek gužva na slici – po tome je jedinstven. Možda ta masa prikazanih ljudi smanjuje prostor, pa su i figure izdužene, izobličene.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Priče o Niku. Ernest Hemingvej.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Trenutno romanu Uc Brusa Četvina. Ne čitam je iznova celu, nego delove; gledam podvučena mesta, broj strana, neke rečenice znam napamet. Recimo: „Bio je, kao i obično, u pravu. Tiranija uspostavlja sopstvenu odaju odjeka; prazninu u kojoj zbunjujući signali proleću haotično nošeni slučajem; gde šapat ili nagoveštaj uzrokuju paniku: tako je, na kraju krajeva, verovatnije da će mašina represije nestati, ne u ratu ili revoluciji, već u jednom dašku, ili sa glasom lišća koje pada…“ Većinu knjiga kojima se vraćam imam i u vordu. Dakle, zagledam ih sa svih strana. Znam koliko reči imaju. Još neke? Margerit Diras: Pisati. Rastko Petrović: Ljudi govore. Ivo Andrić: Prokleta avlija…
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Nema takvih knjiga ili ih pak ima na stotine. Ne čitam dalje ako mi ne ide. Možda se nekad vratim. Ne znam.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Zaista uvek odustanem ako zapne. Ukoliko pročitam nešto do kraja, pa kasnije shvatim da sam pogrešno procenio i da mi se delo zapravo ne dopada, ono je opet korisno – kako drugačije raditi na svom čitalačkom ukusu.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Voleo bih da imam hrabrosti da živim u Rodoslovu Patrika Modijana. Njegovi roditelji, otac-crnoberzijanac (koji na kaminu sobe drži višetomno Pomorsko pravo jer planira da sagradi naftnu platformu u obliku cigare) i majka-glumica (manja uloga u pozorištu Ambigi u Bijeduovom komadu Kako ide svet, gospon? Klima nekako, gospon), nakon Drugog svetskog rata, ulaze u poslovne i ljubavne veze sa ljudima još čudnijim od sebe. „Ne baš podzemlje, ni sasvim polusvet.“ Crnoberzijanaci, glumci, emigranati, špijuni, foliranti, plejboji. Tu je čak i Rejmon Keno sa kojim pripovedač šeta dok mu Keno priča o vesternu koji je gledao – vesternu u kome prisustvujemo obračunu na život i smrt između Indijanaca i Baskijaca. (Karavan prema suncu.) „Kenoov smeh“, piše Modijano. „Napola gejzir, napola čegrtaljka.“
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Uvek imam knjigu. Čak i PDF-ove u telefonu. Što ne znači da uvek čitam! Pravim pauze i mrzim što se to dešava. Zbog toga zažalim.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Dok je radila u časopisu Književni život, Vislava Šimborska pisala je i rubriku u formi kratkih pisama – bila je zadužena da autorima, čiji prilozi nisu štampani, obrazloži zašto ih odbijaju… Najpre navodi ime autora (ili inicijal), naziv grada, pa daje obrazloženje. To su zapravo kratki eseji o pisanju! Objavljivani su u listu, a sabrani u još neprevedenoj knjizi Književna pošta.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićDnevnik Aleksandra Tišme.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Hazarski rečnik. No, to je moja greška. Ne znam zašto. Pokušaću opet. Moguće da nisam stupio u roman s prave strane.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Dvajt Garner, američki književni kritičar, kaže (parafraziram) da velika književnost dolazi s romanima, pričama, poezijom, ali se istovremeno pita šta s nama koji volimo dnevnike, knjige pisama, sabranih kritika, kolumni – te „književne iznutrice“… Divan termin! Do nas takva izdanja stižu kasno, jer ih neretko priređuju drugi. Donekle ih odbacuju i sami autori. Prevode se i štampaju poslednja, iako mogu da govore o ključnim, unutrašnjim stranama pisanja. Tu uvek osećam da sam zakasnio! Putopisi Aleksandra Tišme Drugde. Znate li da je avgusta i septembra 1968, u Njujorku, igrom slučaja bio smešten u hotelu Čelzi? Sreća da sam njegov Dnevnik otkrio na vreme.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
One s kojima se nikada nisam uživo sreo a bio sam u prepisci, ili jesam, ali bih voleo da smo više vremena proveli zajedno. Mirko Kovač, David Albahari, Predrag Lucić, Dubravka Ugrešić, Ildi Ivanji… Sa Dubravkom Ugrešić sam razgovarao dva sata u hodniku hotela, jer je napolju padala kiša. Ildi Ivanji sam sreo na minut iako su mi važne njene nefikcijske knjige. Rekao sam joj da volim Prazno polje, razgovore sa Dragoslavom Srejovićem. Pitala je da li znam kako je Srejović delio svoje prijatelje. Nisam znao. Zamolila je da ispružim dlan i na njemu nacrtala nekoliko krugova. „Tako! Po krugovima.“
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Sada podvlačim redove crnim rolerom. Ranije sam oponašao mog prijatelja, pisca Đuru Đukanova koji je preminuo 2000. On je povlačio pravu, uspravnu liniju na margini, kraj reda ili pasusa koji mu se dopao. Inače, to nisu jedine stvari usvojene od mog učitelja. Ponekad se desi da brzim pokretom ruku podignem vetrovku preko ramena onako kako je on to činio; na sličan način izvlačio je i papir iz pisaće mašine.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Prusta.
Šta trenutno čitate?
Knjigu Italijom izvan utabanih puteva francuskog pisca Dominika Fernandeza. Ne nalaze se najvažnije italijanske slike i skulpture isključivo u muzejima, pa on kreće od Sicilije ka severu, po selima i zabačenim drumovima da ih pronađe i opiše.
Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.