Šta čitaju oni koji pišu: Lazar Pavlović “Iako sam nekada imao tu praksu (zbog čega se ne kajem), više se ne silim da čitam dela koja me barem malo ne zainteresuju nakon nekoliko stranica”, otkriva pisac Lazar Pavlović.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

To bi bila zbirka ilustrovanih bajki braće Grim u izdanju sarajevske Svjetlosti, s fenomenalnim crtežima čije obrise sad moram da ganjam po sećanju, jer sam knjigu izgubio tokom neke od selidbi.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Hajduk u Beogradu, Gradimir Stojković. Mislim da sam je pročitao desetak puta, jednom i naglas, babi.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Nekoliko naslova koje, s vremena na vreme, iznova pročitam, makar delimično: oba Valjarevićeva zimska dnevnika, Milka zbogom, vidimo se sutra Nemanje Jovanovića, Po zaraslim stazama Knuta Hamsuna. Postoji nešto blisko u njima.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca: dva pokušaja, oba puta se zaustavio na istom mestu, iz nepoznatog razloga. Ipak, ne odustajem, biće i trećeg.

D. F. Volas, Beskrajna lakrdija: dva pokušaja, prvi put – prekid oko 150. strane, drugi put – strana 557. Bez daljih planova, za sada.

Ivan Turgenjev, Očevi i deca: dva pokušaja, ali tinejdžerska. Nije mi bilo jasno kako knjiga kojom defiluju nekakvi nihilisti (tako je pisalo na Vikipediji) može da bude tako dosadna.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Čini mi se da ta ne postoji. Iako sam nekada imao tu praksu (zbog čega se ne kajem), više se ne silim da čitam dela koja me barem malo ne zainteresuju nakon nekoliko stranica.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U svetu Keruakovog romana Na putu. Toliko sam o tome intenzivno maštao kao srednjoškolac, da bi bilo nepošteno reći bilo šta drugo.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Gotovo ni u jednoj, uvek nešto nosim u rancu. Jedino mogu da žalim za tim što umesto za knjigom neretko posegnem za telefonom i listam novinske portale.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Sabrana dela Petera Hajnocija (računam da ih nema mnogo, mlad je umro, nije bio skriboman). Njegov kratki roman Smrt je izjahala iz Persije mi je jedna od najdražih knjiga.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Bilo koju superiskrenu autofikciju gde autor/narator ima platu od oko dve hiljade evra i jake veze u Gradskom stambenom.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Sto godina samoće. Što bi rekla moja majka tri sata nakon što je udomila mače: ne znam, jednostavno nismo kliknuli (epilog: nedavno je udomila još jedno; analogija s gorepomenutim naslovom tu već ne postoji). 

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Bojim se da je više onih koje sam – s željom da nasilno unapredim svoj čitalački staž – otkrio prerano i otpisao kao dosadne (poput Turgenjeva), nadam se ne i zauvek.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Džek Keruak, Peter Hajnoci, Milena Marković, Don DeLilo, Venedikt Jerofejev (koktel majstor).

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam (ježim se kad spazim “uši” na pozajmljenom primerku), nekad ih prepišem u dnevnik, ali vrlo retko.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Na pusto ostrvo bih poneo kratku priču Džordža Sondersa Deseti decembar (iz istoimene zbirke), kako bih se povremeno setio istinske lepote življenja (u društvu) i pošteno isplakao. Na odsluženje doživotne zatvorske kazne poneo bih poveću tvrdokoričenu praznu svesku.

Šta trenutno čitate?

Čitam Korake Ježija Kosinskog.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.
Fotografija autora: Dunja Ilić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: