Šta čitaju oni koji pišu: Katarina Pantović Ne volim da ostavljam knjige nepročitanima, koliko god mi se neka knjiga ne dopada, trudim se da je dovršim – to je poseban vid mučenja kojem sebe najćešće bespotrebno podvrgavam, kaže pesnikinja, teoretičarka i kritičarka Katarina Pantović.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Najpre Ježeva kućica Branka Ćopića, ono prelepo izdanje sa neponovljivim ilustracijama Vilka Glihe Selana. Tu knjigu sam, istina, više gledala nego što sam je čitala, ali me je opčinjavalo to što je bila stara, osećala sam da je u pitanju posebna knjiga. Devojčice Lujze Mej Alkot. Iako nisam tu knjigu u ruke uzela 20 godina, i dalje se sećam imena četiri sestre: Ema, Bet, Džo, Meg. Ja sam bila Džo.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Iako je kliše, nepošteno bi bilo da kažem da je to ijedna druga knjiga sem serijala Hari Poter. Celo moje detinjstvo se zaista vrtelo oko tih knjiga: čekanje da izađe prevod novog nastavka, čekanje da izađe novi film. Zaljubljenost u Danijela Redklifa i slično. Čak sam pisala i svoje verzije nekih događaja, a tek sam kasnije saznala da se to zove fan fiction. Šalu na stranu, te knjige su me naučile fundamentalnim životnim stvarima i međuljudskim odnosima kada toga još nisam ni bila svesna.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Svake godine gledam da pročitam Proces Franca Kafke – delimično i zbog naučno-istraživačkog rada, a najviše zbog toga što pri svakom čitanju otkrijem neku novu, dotad neprimećenu rečenicu koja osvetli neka nova značenja tog dela. Ruminacije o predstojećoj katastrofi, prvi roman Filipa Grbića, jer je visok stepen identifikacije koji imam sa glavnim junakom tog romana, Lazarom. Obožavam taj roman jer je doslovno transkript mnogih mojih misli i osećanja.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Inače ne volim da ostavljam knjige nepročitanima, koliko god mi se neka knjiga ne dopada, trudim se da je dovršim – to je poseban vid mučenja kojem sebe najćešće bespotrebno podvrgavam. Nikad nisam do kraja pročitala Uliksa, u mom slučaju bila je to  ‒ sad jedno nepopularno mišljenje ‒ pogubna kombinacija dosadnog i pretencioznog.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ne postoji takva knjiga.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Veliki Getsbi, mada sasvim sigurno ne bih mogla da pijem u količinama koje bi se od mene očekivale.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Kada putujem, bilo gradskim prevozom ili do nekog drugog grada. Kada pak idem na duža putovanja, uvek ponesem knjigu. I bude mi žao kada u razgovoru želim da citiram neke stihove ili rečenicu, jer je moja sposobnost doslovnog memorisanja nekog teksta prilično loša.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Između ostalog radim u izdavaštvu i mislim da je prevodna književnost u Srbiji sjajna što se tiče pokrivenosti raznih jezika i značajnih dela svetske književnosti. S obzirom na to koliko su prevodioci plaćeni i koliko ih relativno malo ima – ta grana književnosti kod nas zaista cveta. Verovatno bih najpre objavila nove prevode određenih književnih dela za koje smatram da su traljavo prevedena na srpski, kao i neke teorijske studije.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Bilo koju pesničku zbirku ili ogled Jovana Hristića. Takav spoj elegancije u jeziku i izrazu i oštroumnosti se retko sreće.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Uliks, pogledati odgovor iznad!

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Mislim da se nijedna knjiga ne može otkriti prekasno, samo prerano.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Za početak, zamisao o pet posve različitih osoba sa svojim posve različitim ličnostima na jednoj večeri kojom ja (i kojima ja) moram da koordinišem mi izaziva anksioznost! Ali neka presek bude: Emili Bronte, Oskar Vajld, Anri Mišo, Franc Kafka, Rastko Petrović. Mislim da bi zabavno bilo posmatrati Kafkin napad panike dok gleda ovo četvoro kako luduju i raspravljaju se.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne podnosim kada vidim da neko pravi uši stranicama knjiga, a za podvlačenje hemijskom olovkom ili, daleko bilo, markerom, promptno bih slala na duševnu procenu. Zaista sam jako osetljiva na tu vrstu destruktivnog i neodgovornog odnosa prema knjigama. Ako hoćeš da podvlačiš markerom, izvoli skriptu ili fotokopiju. Ne volim čak ni običnom olovkom da obeležavam i podvlačim, to činim isključivo sa teorijskom literaturom. Kada su u pitanju poezija i proza, delove koji mi se jako dopadaju prepisujem u sveske posebno namenjene tome.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Ne vidim naročitu razliku između te dve vrste boravka. U svakom slučaju bi to morala biti neka obimna, preozbiljna i emotivno teška knjiga koja bi me, onaku samu i osamljenu, dodatno ubila u pojam.

Šta trenutno čitate?

Upravo se spremam da počnem s čitanjem Vremenskog skloništa Georgija Gospodinova, a završila sam s čitanjem romana Tirza Arnona Grunberga. Ta knjiga me je prodrmala i oduševila kako dugo nije nijedna.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.