Šta čitaju oni koji pišu: Ivan Đurđević “Pisac, godinama, prolazi kroz niz stvaralačkih faza, i samo je mašta uma granica naših krajnjih mogućnosti”, kaže književni kritičar i recenzent Ivan Đurđević.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Ako isključimo program školske lektire koja još uvek, mahom, uništava želju za čitanjem, moje prvo sećanje ostaje vezano za Maria Puza koji je knjigom Kum Kopoli dao filmsko ime, Al Paćinu dovoljno razloga za slavu Holivuda, a Robertu de Niru, čini mi se, Oskara za najbolju mušku sporednu ulogu. U tadašnjoj knjižari Akvarijus, u obrenovačkoj ulici Kneza Mihaila, kupio sam i ostale knjige italijanskog autora, Porodica i Poslednji don, ponesen svetom mafije što je, bar po studiji Džona Dikija imala nešto od organizacije velikih imperija, u prvom pogledu, Rimskog carstva. Tu vidim jedini put koji me je od Presfilda i upečatljivih opisa u Ognjenoj kapiji doveo do istorijskih romana.

Koju knjigu bi ste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Pre bih rekao da su za odrastanje bile zadužene druge stvari, mislim, najpre, na sport i muziku, naročito Britpop, ali ako bih se opredeljivao za knjigu koja me je uvela u svet književnosti, onda bi to moralo biti Vreme smrti Dobrice Ćosića. Govorimo o 2013. godini, o mom kratkom boravku u Srpskom akademskom krugu (organizaciji za koju mi je žao što više ne postoji), o neprekidnom interesovanju za istoriju u intelektualnom smislu, prolasku kroz mesta nacionalnog stradanja, formiranju kritičkog pristupa stvarnosti. A gde ćete za to bolje sredstvo od tumačenja lika Vukašina Katića?

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

 Borislavu Pekiću, bez ikakve sumnje. Ćosić me je, istina, uvukao u književnost, ali me je Pekić naučio da o njoj razmišljam, da joj se radujem, pa na kraju, i da je pišem, iako do sad još nisam objavio nijedno prozno delo, ili tekst koji nije kritika, prikaz ili recenzija. Ali i to do toga će nesumnjivo doći, jer pisac, godinama, prolazi kroz niz stvaralačkih faza, i samo je mašta uma granica naših krajnjih mogućnosti.

 Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Sećam se da sam se u studentskim danima mučio sa Kafkinim dnevnicima, iako sam ih, spremajući se za put u Prag, konačno pročitao. Ali tad, dok su se spremali ispiti, bilo je to izuzetno težak poduhvat. Trebalo je razumeti pisca koji je život ostavio u umetnosti, karakter koji je, naposletku odlučio da spali sve što je uradio. Možda je bilo i teško, jer takvu samoću ipak nisam živeo, pa reći da si razumeo bol noćnih sati, svijenih nad svećom, bila bi najobičnija laž.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Vuk Drašković, Tamo daleko. To su najniže grane njegovog stvaranja.

 U svetu kojeg književnog dela bi ste voleli da živite?

Zamišljam, ponekad, koliko bi bilo lepo boraviti u društvu vrlih Budenbrokovih, možda ne iz perspektive Hana, već iz ugla njegovih predaka, kada je bogatstvo, proizašlo iz protestantske radne etike, bilo stvar koja se po sebi razume. Ali ne zbog novca, naravno. Imovina i posed, kao i u slučaju Pekićevih Njegovana nije svrha za sebe, već graditeljski činilac u formiranju kulture i klase koja će se za nju vezati.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Kada autobusom krenem na dug put, i osim prirodnih predela na koje nailazim nemam ništa drugo da radim osim da slušam tračeve i ogovaranja putnika.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Dao bih prostora mlađim piscima, vrlo verovatno, Stefanu Stanojeviću, mladom pesniku, ako bi on uspeo da iz svog rodnog Pančeva pronađe neki zanimljiv ugao pripovedanja. Podstakao bih Aleksandru Batinić da isto to uradi, ali bih je zamolio da svoje istraživanje usmeri na naš Univerzitet, premda verujem da bi nas lepo nasmejala. Tićmija bi podržao u daljem radu na polju književnosti za mlade, a od Dubravke Rebić bi očekivao da nas iznenadi novom knjigom koja bi ponovila emotivnu snagu romana Noć pre pada u reku.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Sviđa mi se Hemingvejev postupak u Sunce se ponovo rađa, upotreba iskustva, razbijanje fraze, izgradnja likova oko živih situacija, koje su u toj meri realno prikazane, da vas pisac, praktično, uvlači u priču, o kojoj ne prestajate da razmišljate.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

 Markes me je u Sto godina samoće načisto zaludeo, i nisam mogao da pratim likove koji su mi ličili jedni na druge, snevali o istim stvarima, prožimajući se iz jednog oblika u drugi.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

 Nemam takvih autora, no bilo bi dobro da sam ranije krenuo čitati Filipa Rota, Džona Apdajka, Normana Majlera, dakle, celu tu posleratnu generaciju američkih pisaca, budući da su mi ponudili nove teme, ili novu obradu starih, u očaravajuće zanimljivom obliku.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

 Tomasu Manu ostavljeno je mesto domaćina, u vrhu stola, do njega Andre Žid koji živo ćaska sa Ernestom Hemingvejem, a preko puta, domunđavaju se, nešto politički, Miroslav Krleža i Borislav Pekić.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

 Dograbim prvu olovku koju opazim na stolu, ali nekako je puno tih zanimljivih misli, pa ubrzo moram da tražim novu olovku.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

 Ne bih nosio knjigu. Da se kojim slučajem nađem na pustom ostrvu mislim da ne bih trošio vreme na čitanje već na to da pronađem brod da me sa njega izbavi. A kad je reč o zatvoru, zar tamo ne postoji nekakva biblioteka?

Šta trenutno čitate?

 Elenu Ferante, saga o genijalnoj prijateljici. Nekako sam izbegao ono vreme kada su svi ludeli za napuljskom tetralogijom, pa sad mogu na miru da uživam u doživljajima Elene i Lili, koji su veoma lepo prikazani i u televizijskoj seriji.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.