Šta čitaju oni koji pišu: Hanna Gadomski Priznajem, sve više verujem da je za knjige, kao i za susrete s ljudima, važan pravi trenutak, kaže Hanna Gadomski, pesnikinja, autorka knjiga za decu i odrasle i prevoditeljka.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Bajke. Slikovnicama sa bajkama vraćala sam se često, posebno kada bih, kao bolešljivo dete, izostajala iz škole. Tada bih pored kreveta naređala omiljene knjige i sate provodila čitajući priče i upijajući slike. Kao nešto najprirodnije, u prva četiri razreda redovno sam istraživala i riznicu školske biblioteke i, mada sam bila previše mala da bih to razumela, već se tada dešavala čarolija koja me prati do dana današnjeg: nisam ja pronalazila knjige, već su one nepogrešivo, čudesno, pronalazile mene. Na primer, Akademija profesora Kleksa, čuvenog poljskog pisca Jana Bžehve, bila je pravo malo blago, koje je ostavilo toliko dubok trag u meni da sam tek naknadno prepoznala njeno skriveno prisustvo u mnogim mojim pričama za decu. Onda, grčki mitovi, Hiljadu i jedna noć, ali i školska lektira, Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Ćopićeva Ježeva kućica, Grozdana Olujić…

Ipak, bajke su bile magnet. Gutala sam zbirku za zbirkom bajki naroda sveta, u izdanju Narodne knjige. Možda se sećate, mnoge od njih su imale korice obložene grubim svetlosmeđim platnom, i toliko ih je da sam ostala u prijatnom uverenju da im se zapravo ne zna broj. U školi smo ih dobijali za rođendane, sa potpisima svih drugova iz odeljenja. U jednoj od tih knjiga stoji posveta moje učiteljice: „Mome dragom đaku Hani za rođendan, sa nadom i željom da će i dalje puno da čita, ali ne ispod klupe na času matematike.“

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Ovo je jedno od najtežih pitanja. Učiniću nepravdu nekim knjigama koje su mi bile važne i drage, i izvinjavam im se zbog toga. Ipak, danas, među tim dečjim knjigama koje još čuvam, izdvojila bih tri: Italijanske bajke (iz već pomenute edicije), Svetionik na rakovoj steni Džemska Krisa (izdanje iz 1956. godine, primerak nasleđen od moje mame i tetaka) i Priče ne znam kadašnje Kristijana Pinoa (sa ilustracijama koje je radio moj otac).

Ima još jedna, opet se radi o pričama, i takođe je nasleđena (godina izdanja: 1952), ali mi je važna zapravo zbog prve, uvodne priče. „Bajkar” Luiđija Kapuane počinje opisom života (i kreativne krize) jednog pripovedača. Od onih koji izlaze na trgove i pripovedaju pre svega okupljenoj deci. Tu sam se prvi put susrela s tim zanimanjem, koje danas često nosi neodređen, tuđ naziv storyteller, i u tu se starinsku veštinu – beznadežno zaljubila.

Kasnije su, tokom srednjoškolskih dana, došli Čarobni breg Tomasa Mana, Rukopis nađen u Saragosi Jana Potockog, Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela, i mnoge druge, koje su polako gradile moj unutrašnji mozaik.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Tata ti si lud Vilijama Sarojana. Zato što je to najlepši, najtopliji priručnik za roditeljstvo koji sam ikada pročitala. A i za život. Posebno ako vam je važnije da živite, pa… punog srca… pre nego punog džepa.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Dosta ih je. Vremena nikad dovoljno. Toliko čudesnih knjiga neću stići da pročitam. Zašto bih se mučila s nekom koja me nije odmah osvojila ako mogu da čitam neku koja će me oduševiti? Ovde ću ipak dozvoliti i da moje čitalačko iskustvo ima pravo glasa. Možda mi ne leži stil. Možda tema. Priznajem, sve više verujem da je za knjige, kao i za susrete s ljudima, važan pravi trenutak. Neke knjige su godinama strpljivo čekale (i na mojim policama) da bi me jednog dana samo bespogovorno dozvale i predale mi nešto što mi je baš tada bilo najpotrebnije.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ako postoji, mora biti da sam sećanje na nju uspešno potisnula.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

I ovo je teško pitanje. Sigurno je bilo dosta takvih svetova. Volela bih da i sama stvorim jedan. Drag prijatelj mi je nedavno poklonio priču o posebnoj, skrivenoj Dolini u kojoj žive mudre žene. Poželela sam da živim u tom svetu.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Često se šalim da mi je torba velika i teška jer u njoj nosim biblioteku. Dakle, uglavnom ne izlazim iz kuće bez knjige.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Ponekad zamišljam šta bih rado objavila, ali ne bih se usudila da idem dalje od tih prijatnih maštarija. No, ako već postoji pitanje, evo i odgovora: volela bih da pronalazim, prevodim, objavljujem knjige koje na razne načine inspirišu na kreativnost, stvaralačku igru, ali i usavršavanje pripovedačkog zanata. Kao što je, na primer, Grammatica della fantasia Đanija Rodarija.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Prva mi pada na pamet Mala veštica Otfrida Projslera. Ili Cakum-pakum odelo Silvije Plat, Srećom mleko… Nila Gejmena, Mašina za šale Aleksandra Mekol Smita. Zato što su neke knjige za decu biseri stila, poetike, finog humora i dobrote. Ali tu su i genijalne Stilske vežbe Remona Kenoa. Kavafijeva pesma „Grad“. Neke pesme Vislave Šimborske i Vaska Pope. Borhesova priča “Alef”. Ali i razne priče drugih pisaca. Sigurno ću se kasno setiti još boljeg odgovora.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Umesto dela, navešću autora: Saramago. Uspela sam skoro do kraja da pročitam samo Sedam sunaca i sedam luna. Pokušala s još nekim njegovim knjigama i odustala. Kao čitaocu, ne prija mi kada mi se autor obraća s visine. Ili kad na taj način tretira svoje likove. Nije moja šolja čaja. A davno sam odustala od ambicije da budem čitalac savesno i temeljno upućen u remek-dela svetske književnosti. Ponovo, dan ima samo 24 sata.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Neke klasike sam propustila da pročitam kada sam bila mlađa. Sada nemam više dovoljno strpljenja za susret s njima. Tu je, na primer, U potrazi za izgubljenim vremenom Marsela Prusta. Ili Rat i mir.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Sama pomisao na takvo okupljanje izaziva mi ozbiljnu tremu. Izbor nije nimalo lak. Ipak, u današnjem hrabrom snu, za stolom sede Čarls Simić (Alhemija sitničarnice mi je jedna od posebno važnih knjiga), Vilijam Sarojan, Ursula Legvin (Čovek praznih šaka, Leva ruka tame), Astrid Lindgren (Pipi Duga Čarapa nije lik već drugarica iz detinjstva), Vislava Šimborska. Ali… evo, već pristižu i ostali. Kako da ne pozovem i Prevera, Silviju Plat, Karvera, Beketa, Agatu Kristi, Omara Hajama, Bašoa, Harmsa, Stanislava Lema (Solarisu sam se toliko puta vraćala u mislima), Bulgakova (Majstor i Margarita – knjiga koja je davno postala nevidljivi deo mog tela)…? Podelićemo nekako tu večeru za petoro!

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam. Eventualno prepišem poneki deo. Čuvam knjige da bi što duže trajale i gajim nejasnu nadu da će moju biblioteku (to jest jedan njen poseban deo) jednog dana naslediti neko ko će umeti da je razume, a možda čak i voli. I ponekad hvatam sebe u procenjivanju da li bi neki rođak, prijatelj ili poznanik mogao biti ta dragocena osoba.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Samo jednu knjigu? To je već dovoljna kazna. (Pod pretpostavkom da mi nije dostupan internet ili neki drugi nepresušan izvor lektire.) Možda ipak ovako: ponela bih jednu veoma, veoma veliku i debelu svesku i pokušala da napišem knjigu koju sanjam da pročitam.

Šta trenutno čitate?

Još sam pod utiskom Muzike jednog života Andreja Makina. Prethodno me je duboko dirnuo njegov Prijatelj Jermenin. Posebno me je prvo pomenuto podsetilo na Jedan dan Ivana Denisoviča Aleksandra Solženjicina, knjigu neveliku po obimu, ali ogromnu po snazi, a za mene i po tome koliko mi je pomagala u nekim od najtežih perioda mog života. Italo Kalvino me u Nevidljivim gradovima uvlači u karneval poetičnih slika gradova, fantazmagoričnih, ali i univerzalnih koliko može biti i ovaj naš nasušni, svakodnevni. Na svakoj sledećoj stranici podseća me na grad jezika u kome živimo, sa knjigama koje su katedrale, muzeji, parkovi, kafane, česme, tamni prolazi, pekare, beskrajni bazari ili, ponekad, najzad, dom.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.