U zimu 1965. godine, tri dana pre atentata na Malkolma Eksa i šest meseci pre donošenja Zakona o glasačkim pravima, Debatna sala Kembridž juniona bila je prepuna. Sedamsto studenata i gostiju ispunilo je veliku salu, stotine drugih su bile nagurane u susedne galerije kako bi pratile direktan prenos, a još veći broj stajao je napolju nadajući se da će uspeti da uđe. Više od hiljadu ljudi okupilo se kako bi prisustvovalo onome što se danas smatra jednom od najuticajnijih intelektualnih debata o rasnim pitanjima u Americi.
Te večeri, Džejms Boldvin i Vilijam F. Bakli Mlađi zauzeli su suprotne strane povodom pitanja: „Da li je američki san ostvaren na račun Afroamerikanaca?” Bila je to jako uzbudljiva debata, s dvojicom muškaraca koji su predstavljali ne samo suprotne argumente, već i dve suprotstavljene Amerike. Bakli, konzervativni komentator, tvrdio je da uspeh u Americi zavisi od lične odgovornosti, a ne od sistemske opresije. Boldvin, borac za građanska prava koji je nosio težinu iskustva crnog čoveka u Americi, govorio je o temeljima rasne nepravde u zemlji.
„Ja sam brao pamuk i nosio ga na pijacu i gradio železnicu pod bičem nekog drugog.”
Težina njegovih reči odjekivala je salom; oni koji su ušli čvrsti u svojim uverenjima, počeli su da osećaju kako im se stavovi urušavaju. Kada je došlo vreme za glasanje, publika — sastavljena uglavnom od britanskih konzervativaca, mnogih iz viših slojeva društva — odlučila je ubedljivo: 540 prema 160 za Boldvina. Čak ni oni koji su prvobitno bili skloni Baklijevom gledištu nisu mogli da poreknu snagu Boldvinovog izlaganja. Upravo je to bila sposobnost i svrha javnog intelektualca — da ospori duboko ukorenjena uverenja, da predstavi ideje toliko neosporne da mogu probiti i najtvrđe ideologije.
Značaj ove debate nadmašio je drvene zidove te sale. Snimak je repriziran na više američkih televizija, analiziran u novinama i učionicama, i do danas zadržava svoju aktuelnost. Debata je pokazala da su intelektualci tog vremena bili više od mislilaca — oni su oblikovali kulturni diskurs i uticali na čitava društva. Ona je predstavljala eru u kojoj su javni intelektualci zaista imali moć da promene način razmišljanja, da edukuju i da dovedu u pitanje postojeće poretke.
intelektualizam se transformisao iz promišljene, spore umetnosti u industriju stalnog skretanja pažnje.
Danas je teško zamisliti da bi neka debata mogla da privuče toliku pažnju, a kamoli da ostavi sličan kulturni trag. Dok se nekada hiljadu ljudi guralo da im prisustvuje uživo, današnje intelektualne konfrontacije odvijaju se uglavnom na internetu. Ono što je nekada zahtevalo tišinu i koncentraciju, danas se nadmeće sa beskonačnim protokom sadržaja. Ta promena od intelektualizma ka spektaklu označava suštinsku transformaciju načina na koji kultura danas pristupa idejama.
Ali, najpre, ko je uopšte javni intelektualac?
Izraz „javni intelektualac” prvi je upotrebio Rasel Džakobi u knjizi Poslednji intelektualci: američka kultura u doba akademije (The Last Intellectuals: American Culture in the Age of Academe). Definisao ih je kao „pisce i mislioce koji se obraćaju široj, obrazovanoj publici”. Javni intelektualci koristili su svoje znanje i autoritet kako bi govorili o društvenim, političkim i kulturnim pitanjima. Posebno je važno bilo to što su koristili svoje platforme da ospore status quo svog vremena.
Pisanje o rasi i identitetu Džejmsa Boldvina, promišljanje umetnosti i kulture Suzan Sontag, kao i Noam Čomski sa svojim kritikama američke spoljne politike, doprineli su širim društvenim raspravama. Oni nisu bili ograničeni akademskim krugovima, već su direktno komunicirali s publikom kroz medije. Javni intelektualci su bili pozivani u televizijske emisije, debatovali na nacionalnim pozornicama i bili tema brojnih članaka i reportaža.
U suštini, javni intelektualac bio je retka kombinacija intelektualne dubine i kulturne vidljivosti, što ih je činilo važnim kulturnim silama svog vremena.
Danas su ovakve figure sve ređe. Uloga javnog intelektualca postala je fragmentisana, a sam pojam sve teže je definisati. Ali koje sile su dovele do tog opadanja i šta je zauzelo njihovo mesto? Ako su javni intelektualci nekada usmeravali rasprave kroz pisanje, predavanja i debate, ko — ili šta — ih je danas zamenio?
Uvek na mestu zločina — internet
Prvo što treba priznati jeste da je internet sve iz korena promenio. Javni intelektualci šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina delovali su u medijskom pejzažu koji je bio znatno ograničeniji. Njihovi glasovi su se isticali u vremenu kada je bilo manje televizijskih mreža, novinskih izdanja i intelektualne cenzure. U tom okruženju, intelektualci su o politici debatovali uživo na televiziji, objavljivali eseje u relevantnim časopisima i dopirali do široke publike kroz knjige i intervjue. Tada su postajali kulturne konstante.
Danas intelektualna sfera deluje fragmentisano, ako ne i sasvim marginalizovano. Osoba koja bi nekada bila novi Čomski ili Bodrijar sada mora da se bori za pažnju u medijskom prostoru koji nagrađuje brzinu i viralnost, a ne dubinu i nijanse. Današnji mislioci nisu prepoznatljiva imena u domaćinstvima, već mikro-selebriti figure koje se bore za vidljivost na platformama gde čak i najsmislenije ideje mogu biti svedene na viralne naslove.
Ogroman broj glasova dodatno otežava uspostavljanje intelektualnog autoriteta. Ono što je nekada bila pozicija malobrojnih sada je rasparčano u hiljade različitih mišljenja o svakoj aktuelnoj temi. Pošto su društvene mreže postale primarni izvor kulturne potrošnje, intelektualizam se transformisao iz promišljene, spore umetnosti u industriju stalnog skretanja pažnje.
Današnji kulturni lideri oličenje su želje – oni su proizvod, poruka i marketinška strategija u jednom.
Javni intelektualci nisu nestali zato što nemamo dovoljno briljantnih mislilaca, već zato što prostor za njih gotovo da više ne postoji. Današnji intelektualni influenseri – iako briljantni na svoj način – moraju da se pozicioniraju kroz brendiranje na društvenim mrežama. Moraju da pišu tekstove i prave sadržaje koji generišu angažman, a ne nužno razmišljanje. Kompleksnost i težina ideja često se žrtvuju zarad privlačenja šire publike.
…intelektualci nisu profesionalci izopačeni ulizivačkom službom duboko manjkavoj moći, već – ponavljam – intelektualci s alternativnim i principijelnijim stavom, koji im omogućava da, u suštini, govore istinu moćnicima.
– Edvard V. Said, Predstave intelektualca
Kada ti nije cilj samo da predstaviš ideje, već da ih učiniš prijemčivim i svarljivim za rastrojenu publiku, granice intelektualizma počinju da se brišu. Ideje više nisu tu radi rasprave, već radi konzumiranja.
Javni intelektualci su pisali da bi influenseri mogli da estetizuju.
Danas, oni koji oblikuju kulturu – oni koji odlučuju šta nosimo, kako govorimo, pa čak i kako razmišljamo – više nisu intelektualci, već influenseri. I iako se to može činiti kao prirodan razvoj slavnih ličnosti, govori mnogo o tome šta danas vrednujemo. Više ne tražimo one koji nas intelektualno izazivaju, već one koji nam nude savršeno upakovan način života.
Ličnosti koje danas oblikuju kulturu funkcionišu u potpuno drugačijem prostoru. Neko poput Hejli Biber danas diktira trendove kroz tihi jezik estetike. Njen uticaj, iako drastično drugačiji od uticaja Sontag, nije ništa manje snažan; ali, za razliku od Sontag, koja je oblikovala javnu misao pisanjem i razmišljanjem, Biber ima isključivo vizuelni uticaj. Svaki put kad predstavi neki novi (iz nepoznatog razloga hranom inspirisan?) trend u nezi ili šminki – „glazirani krofna ten“, „brauni usne“, „jagoda šminka“, i moj lični favorit s apsurdnim nazivom – „kosa boje keksa s cimetom i puterom“ – njen uticaj munjevito preplavljuje kulturu snagom koja parira najpronicljivijim kritičarima.
Kim Kardašijan je, može se reći, više oblikovala savremenu predstavu o ženstvenosti nego bilo koja feministička autorka u poslednjih nekoliko decenija. Njen uticaj na standarde lepote i način na koji se predstavljamo na internetu je nemerljiv. Kardašijanski estetski kod – brižljivo konstruisana hiper-ženstvenost i hirurški usavršena tela – postao je nacrt za savremenu lepotu. I dok se može tvrditi da je Kim intelektualna sila na svoj način, s obzirom na to koliko je ovladala umetnošću samopromocije, njen uticaj je isključivo estetski. Ona nas ne tera da mislimo, već da žudimo.
U tome je suština ove promene. Dok su javni intelektualci nekada oblikovali kulturni diskurs izazivanjem ideja, danas najuticajnije ličnosti oblikuju kulturu predstavljanjem određenog načina života. Kardašijanke, Dženerke i beskrajne legije influensera koji diktiraju mikrotrendove na internetu ne učestvuju u javnim debatama niti artikulišu svoje filozofije u esejima i predavanjima. Umesto toga, njihove ideje su utkane u živote koje projektuju. Njihov uticaj se ne stiče kroz dijalog, već kroz konstantnu izloženost.
Ova promena nije slučajna, već odraz šire kulturne transformacije. Ako je Sontag predstavljala vreme kada je javni intelektualizam imao široku privlačnost, onda današnji influenseri predstavljaju ono što ga je zamenilo – javni esteticizam. Filozofu može biti potrebno nekoliko godina da izgradi kritiku društva, dok influenser može promeniti nečiji pogled na svet jednim Instagram postom. Današnji kulturni lideri oličenje su želje – oni su proizvod, poruka i marketinška strategija u jednom.
smrt javnog intelektualca nije samo posledica promenjenog medijskog pejzaža, već i toga kako se promenio sam pristup znanju.
Čak i ličnosti koje imaju platformu koju bismo mogli smatrati intelektualnom, poput podkasta ili bloga, danas funkcionišu unutar drugačijih okvira nego nekadašnji javni intelektualci. Najuspešniji su oni koji znaju kako da upakuju svoje ideje u formate koji se lako konzumiraju. Njihov sadržaj možda zahteva angažman, ali ne nužno i dublje razmišljanje. Najuspešniji kulturni kritičari našeg digitalnog doba su jednostavno drugačiji tip influensera – oni možda prodaju pogled na svet umesto rutine nege kože, ali i dalje prodaju nešto.
Debata je mrtva, živeo diskurs
Jedna od najupečatljivijih promena u kulturnom pejzažu jeste to što su intelektualne debate postale sve izolovanije. Velike javne rasprave iz prošlosti zamenjene su sabtvitovima i algoritamskim “sobama odjeka”. Umesto televizijskih debata u kojima su intelektualci vodili ideološke borbe, danas imamo diskurs koji je ili previše „onlajn“ da bi se shvatio ozbiljno, ili previše ispeglan da bi bio relevantan.
Nekada su intelektualne debate bile kulturni događaji koji su oblikovali javno mišljenje. Nisu služile samo zabavi, već su bile prilike za duboke rasprave. Debate između Vilijama F. Baklija Mlađeg i Gora Vidala na Nacionalnoj konvenciji 1968. godine, iako ozloglašene po ličnim uvredama i žestokoj retorici, i dalje odražavaju intelektualni i ideološki duh tog vremena. Iako su često skretale s ozbiljnih tema, bile su u centru pažnje i imale dugotrajan uticaj na politički diskurs.
Takve debate zabeležile su ideološki zeitgeist svog doba, oblikujući javnu raspravu kroz pitanja morala, politike i društva. Tada su intelektualne ideje izlazile izvan zidova akademije.
Danas su intelektualne debate razbijene algoritmima, intelektualnim mehurovima i digitalnim gomilanjem. Algoritamski vođene sobe odjeka obezbeđuju da čujemo samo one sa kojima se već slažemo. Nije da ljudi više ne raspravljaju – raspravljamo neprestano – ali se priroda tih rasprava promenila. Cilj više nije istraživanje i izazivanje ideja, već performans inteligencije i „pobeda“ u aktuelnom diskursu. Rezultat je intelektualni pejzaž u kojem su prave debate retke, a ideje ili razvodnjene radi šire prihvaćenosti ili radikalizovane unutar zatvorenih grupa.
Related
Jugoslavija u odrazu mineralne vode (esej Kruna Lokotara)Džordan Piterson je stekao popularnost ne toliko kroz akademsku debatu koliko kroz pozicioniranje unutar šire kulturne borbe. Ben Šapiro je pretvorio debatu u zabavu, gde je ponižavanje protivnika vrednije od promišljanja složenosti tema. Debata je postala manje potraga za istinom, a više prikazivanje pameti pred publikom.
Akademske kule od slonovače sa pretplatom
Ali smrt javnog intelektualca nije samo posledica promenjenog medijskog pejzaža, već i toga kako se promenio sam pristup znanju. Nekada se od intelektualaca očekivalo da imaju generalno interesovanje, da se kreću kroz književnost, politiku, nauku i filozofiju kako bi približili te ideje široj javnosti. Sontag ili Rasel nisu bili zatvoreni u jednu usku oblast, već su se bavili raznovrsnim i složenim temama kako bi ih učinili dostupnim i podsticajnim za publiku. Danas je intelektualni život znatno rigidniji.
Akademski život postao je profesionalizovan. Oni pišu jedni za druge, a ne za širu publiku. Današnja akademska politička filozofija, na primer, nema nikakav uticaj na političku praksu. Sumnjam da bi bilo koji političar danas mogao da imenuje vodećeg akademskog filozofa. Niko ne zna ko su oni.
— Džon Grej
Preterana specijalizacija transformisala je akademski svet u zatvorenu sobu odjeka, u kojoj naučnici govore samo jedni drugima, umesto da stupaju u dijalog sa širom javnošću. Nekada su javni intelektualci bili most između stručnog znanja i opšteg diskursa, ali današnji intelektualci ostaju zatvoreni u akademske krugove. Od savremenih filozofa se više ne očekuje da komentarišu književnost ili politiku kao što je to činio Sartr, već da stvaraju radove za nekolicinu kolega u svojoj niši.
Istorija nas uči da ideje i uverenja nikada nisu statični – oblikuju ih okolnosti i ljudi koji s njima stupaju u dijalog.
Čak i kada današnji intelektualci pokušaju da izađu iz svoje akademske niše, njihovo znanje se često dovodi u pitanje upravo zbog prirode specijalizacije. Istoričar koji piše o politici ili fizičar koji se upušta u filozofiju može naići na skepticizam jer se intelektualni autoritet strogo kontroliše unutar krutih granica.
Most između akademije i javnog života je erodirao. Današnji intelektualci su sputani institucijama koje zahtevaju sve veću specijalizaciju u jednoj oblasti, čineći njihov rad sve nedostupnijim široj javnosti. U međuvremenu, opšta konverzacija sve se više udaljava od intelektualizma. Dominantne medijske platforme radije nude prolazne distrakcije i senzacionalističke naslove nego prostor za suštinske i promišljene rasprave.
Univerzalan pristup znanju mora ostati stub koji podržava prelazak ka društvima znanja. Bez obzira na obim i prirodu informacija i znanja iz javnog domena, od presudne je važnosti osigurati da sadržaj bude zaista dostupan svima, bez diskriminacije.
— Abdul Vahid Kan, bivši pomoćnik generalnog direktora za komunikaciju i informacije pri Unesku, u tekstu “Univerzalni pristup znanju kao globalno javno dobro” (Universal Access to Knowledge as a Global Public Good (2009))
Javni intelektualci su nekada bili prevodioci – ljudi koji su pomagali da se složene ideje prenesu u opštu javnu diskusiju. Danas su intelektualci zarobljeni pisanjem radova za časopise i konferencije, a ne za javnu sferu. Kao rezultat toga, intelektualizam usmeren na javnost postao je redak. Ne zato što takvi intelektualci više ne postoje, već zato što su strukture koje su njihove ideje činile vidljivim zatrpane pod slojevima institucionalne kontrole.
Strah od nastupa kad je zavesa već spuštena
Razumljivo je i što neki danas oklevaju da uđu u intelektualnu sferu jer imaju osećaj da je sve već rečeno i urađeno. Živimo u vremenu kada su svaka misao, svaki argument, protivargument i protiv-protivargument već izrečeni i analizirani. Današnji pejzaž nije nužno lišen intelektualaca, već je sve manje onih koji su voljni da preuzmu ulogu javnog intelektualca jer veruju da originalnost više nije moguća.
Postoji frustracija u osećanju da je svaka ideja već rastavljena na sastavne delove od strane nekog pametnijeg, bržeg i sa većom publikom. Kod mnogih je impuls da doprinesu diskusiji ugušen strahom da će zvučati suvišno. Verovatno se mnogi od nas mogu prepoznati u tome – znam da svaki put kada krenem da pišem esej, imam osećaj da samo ponavljam već izrečene misli. Čak i dok pišem ovaj tekst, svesna sam da ono što iznosim nije sasvim novo ili jedinstveno, što podriva moje samopouzdanje u pisanju i objavljivanju. „Zašto bih pisala esej o smrti javnog intelektualizma kada je neko već napisao taj esej?” „Zašto da pokušavam da dovedem u pitanje status quo kada je neko već prošao kroz ciklus prihvatanja, osporavanja i neizbežne irelevantnosti?”
Rezultat tog načina razmišljanja? Intelektualna soba odjeka. Umesto da učestvuju u javnoj diskusiji, mnogi pasivno konzumiraju sadržaj, uvereni da je neko već rekao sve što je trebalo da bude rečeno.
Ali istina je da nijedna konverzacija nikada nije zaista gotova. Istorija nas uči da ideje i uverenja nikada nisu statični – oblikuju ih okolnosti i ljudi koji s njima stupaju u dijalog. Ista filozofska pitanja o kojima se raspravljalo pre više vekova i dalje se razvijaju i poprimaju nova značenja kako se svet menja. Način na koji su ljudi razumeli feminizam sedamdesetih nije isti kao danas. Način na koji je Bodrijar pisao o medijima i hiperstvarnosti osamdesetih godina jezivo je relevantan danas, ali naše tumačenje toga oblikovano je savremenim digitalnim okruženjem. Svaka epoha iznova tumači prošlost, a svaki glas dodaje nešto novo.
da li se intelektualni prostor može povratiti, ili je trajno apsorbovan u digitalni spektakl?
Prava opasnost leži u tišini. Naše uverenje da je sve već rečeno postaje samoispunjavajuće proročanstvo koje obeshrabruje ljude da uopšte progovore. Ali intelektualni prostor ne održava šačica genijalaca koji se pojave jednom u životu – on zavisi od neprekidnog razgovora. Nijedna osoba ne može reći sve, i nijedna ideja nije konačna. Pitanje nije da li je nešto već rečeno, već da li si to rekao ti, sada, u ovom trenutku.
Tragedija ili samo evolucija mišljenja?
Dakle, da li je pad javnog intelektualca zaista bitan? Možda i nije. Možda smo svakako morali doći do tačke u kojoj slike govore glasnije od reči, u kojoj je estetika delotvornija od analize. Možda je ovo samo prirodan razvoj uticaja u hiper-vizuelnoj eri vođenoj algoritmovima.
Ali ipak, postoji nešto uznemirujuće u tome što više ne očekujemo da istaknute kulturne ličnosti intelektualno izazovu publiku. Ne očekujemo od njih da pišu, debatuju, niti da oblikuju javni diskurs na značajan način. Očekujemo samo da lepo izgledaju dok rade šta god da rade.
Ova promena od intelektualaca ka influenserima utiče na to kako se odnosimo prema idejama i kako odlučujemo šta nam je zaista važno. Ako je na pitanje „ko danas oblikuje kulturu?” odgovor „onaj ko ima najbolju kožu”, možda smo nešto izgubili usput.
Dakle, da li se intelektualni prostor može povratiti, ili je trajno apsorbovan u digitalni spektakl? Dugačke forme poput podkasta, eseja i foruma mogu biti dobra polazna tačka. Ove platforme omogućavaju dublje istraživanje ideja, gde se nijanse i složenost zaista cene.
Ali intelektualni prostori nisu ograničeni samo na te tradicionalne formate. Specijalizovane onlajn zajednice poput internet književnih klubova ili Substack biltena stvaraju nove načine za povezivanje ljudi s jedinstvenim idejama. Intelektualnu konverzaciju možeš uneti i u svakodnevni život – prisustvuj lokalnim događajima, izložbama, ili jednostavno započinji razgovore s prijateljima kako bi ove teme postale dostupnije i relevantnije. Intelektualna sfera se možda promenila, ali nije nestala. Moramo se potruditi da povratimo te prostore s ljudima koji su voljni da se ozbiljno posvete idejama.
Na kraju, smrt javnog intelektualca možda i nije tako tragična kao što izgleda – možda to samo znači da intelektualizam poprima nove oblike. Ali moramo paziti da ne izgubimo iz vida ono što je zaista važno – dubinu, složenost i odbijanje lakih odgovora u potrazi za nečim većim.
Izvor: thedigitalmeadow.substack.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i transkript jedne od najvećih intelektualnih debata XX veka između Noama Čomskog i Mišela Fukoa, kao i esej Suzan Sontag “Protiv interpretacije”, kao i intervju sa Džejmsom Boldvinom koji je dao za Paris rivju.