Rodi Dojl: Govorili su da podrivam porodične vrednosti Rodi Dojl je pre tri decenije, pišući o porodičnom nasilju, izazvao bes u dobrom delu javnosti u Irskoj. Sad objavljuje treću knjigu o svojoj heroini Poli Spenser i priča o optimizmu sa kakvim gleda na domovinu, novoj irskoj književnosti i – Roju Kinu.

Samo par dana pre nego što je trebalo da se sretnem sa Rodijem Dojlom u Dablinu, kovid-test je pokazao da sam pozitivan, što je, iako nepovoljno, makar u duhu njegove nove knjige, Žene iza vrata (Women Behind the Door), treće iz serijala o Poli Spenser. Knjiga počinje tako što Pola pristavlja čajnik nakon što je uživala u “sjajnom danu” napolju sa prijateljicama u maju 2021; u odlasku do centra za vakcinaciju u prvom naletu pandemije i osećanju da se, kako to Dojl navodi, primičemo “početku kraja”.

I Dojl je prvu dozu primio na istom tom mestu, u za te namene preuređenom konferencijskom centru u kampusu Dablinskog gradskog univerziteta u Glasnevinu, istog tog dana. “Dok sam se vozio kući zapitao sam se ima li tu knjige”, kaže mi dok ćaskamo, prikladno udaljeni, preko zuma. “Pisao sam kratke priče i pomislio: mogu li ovo da proširim? Mogu li pouzdano da kažem da smo naleteli na izbočinu i da se vraćamo onome što bi bilo normalno, ili nekoj verziji normalnosti, nečemu novom? I tako sam, tamo i tada, počeo da se pitam, čak i pre nego što sam stigao kući, šta bi Pola mislila o tome?”

Dok razgovaramo sve je jasnije zašto se vratio baš njoj, a ne nekom od drugih likova: prijateljima koji obilaze barove u Dve krigle, na primer, ili bilo kom od stanovnika Beritauna, mesta radnje nekolikih njegovih najpoznatiji romana, među kojima su i The Commitments, Kopile i Kombi.

“Od svih likova koje sam napisao, Pola mi je stalno virila negde iz malog mozga”, kaže. “Mislim da je to zato što je ljudi spominju češće nego ijedan drugi lik, u pola glasa. Kopile se redovno prikazuje na irskoj televiziji i ljudi koji nisu bili ni rođeni kad je taj roman objavljen umeju da ga citiraju, što me zaista mnogo raduje. Ali, u stvari, kad je reč o ljudima koji prosto žele da mi nešto kažu nešto poverljivo, često je to o Poli Spenser, o dve knjige i seriji Porodica. I mislim da mi je ona, od svih likova o kojima sam pisao, uprkos razlici u polovima, nekako najbliskija”.

Ona je svakako dugo sa njim. Pola, zajedno sa mužem nasilnikom, Karlom, i njihovom decom, prvi put se pojavila ne na stranicama romana, nego na malim ekranima 1994, u četvorodelnoj seriji koju je Dojl osmislio, a režirao ju je Majkl Vinterbotom; Ger Rajn igrala je Polu, a Šon Meginli Karla. Postigla je ogroman uspeh. Dojl je dospeo u vesti dana, a glavna tema serije – Karlovo nasilje nad porodicom – izazvala je ne samo divljenje, nego i besno opovrgavanje.

“Neke od reakcija, kad sad pogledamo na to, bile su baš čudne”, seća se on. “Ljudi su odbijali da priznaju da je bilo nasilja u kući – taj izraz je tad bio u upotrebi – negirali su da ga je bilo u Irskoj. Ljudi su govorili da podrivam porodični život, neki drugi su govorili da sugerišem da takvih problema ima samo u radničkim porodicama, pošto se (serija) odvija u domaćinstvu iz radničke klase, apsurdne stvari iz mnogo uglova, stvari kakve sad ne bi bile ni spomenute. Prošlo je samo 30 godina, a ne 130, ali sam se ponekad pitao da li se to našlo na putu stvaranju pozitivnije slike o sebi? Ako cela zemlja može da ima sliku o sebi, da li se to isprečilo pozitivnoj slici o sebi koja je zapravo počela da se stvara početkom i sredimo 1990-ih?”

Dojlova dela uvek su se nadgornjavala sa brzim promenama u prirodi života u Irskoj. Godinu pre Porodice dobio je Bukerovu nagradu za roman Pedi Klark ha, ha, ha, pogled na Beritaun, i raspada braka, iz ugla jednog dečaka, a dve godine pre toga objavio je Kombi.

“Napisao sam Kombi 1990. i 1991. o dvojici nezaposlenih ljudi”, priča mi. “Šest, sedam godina kasnije ne bih napisao Kombi jer mislim da su u tom trenutku takvi ljudi verovatno nalazili poslove kakvih nije bilo šest, sedam godina ranije. Dakle, ne bih govorio o dvojici nezaposlenih muškaraca. To delo je prilično vezano za to vreme, i nisam siguran da je bilo ko tada video šta se sprema u narednih 10 godina: da će se prostor brzo promeniti iz korena, pa onda i razotkrivanje toga kako su se ponašali biskupi, kao da će biti ljudi dovoljno hrabrih da ustanu i kažu kakvi užasi su im se dogodili. Moć crkve se smanjila baš brzo i rekao bih, u nekom smislu, da se radije ne biste osvrtali na ono šta je bilo i kako je bilo. To je jedan od razloga, čini mi se, zbog čega Irci nisu preterano nostalgični i sentimentalni prema prošlosti”.

Pola ima mnoštvo razloga da prošlost ostavi za sobom. Preživela je Karla i suočila se sa alkoholizmom, brutalnim bitkama koje je vodila u Ženi koja je naletala na vrata 1996. i, deset godina kasnije, u Poli Spenser. Njeno četvoro dece je odraslo i otišli su od kuće. Sada je srećemo dok oprezno slavi svoje pobede i razmišlja kako su je one pripremile za izazove pandemije. Na prvim stranicama romana se seća:

Teško je zamisliti sada kakav je život bio pre zatvaranja i zaključavanja. Ali kada se počelo s tim, Poli to jeste bilo donekle poznato. Ona je stalno morala da bude pažljiva. Otkad je prestala da pije i otkad je nastavila tako. Morala je da pazi gde ide, koliko dugo ostaje. Da pazi s kim se druži. Da pazi na svoja raspoloženja. Da bude jako pažljiva sa novcem. Bile su joj potrebne godine da to – pažljivo življenje – učini izvorom ponosa.

Pošto je odlučno stvorila sopstveni prostor za sebe, Pola je manje-više zadovoljna majka kojoj su deca otišla iz gnezda, a glavna drama javlja se u liku njene ćerke Nikole, koja joj nenajavljeno dolazi na prag, bežeći pred raspadom sopstvenog porodičnog života. Pretnja po Polin mir prvo se javlja u obliku onoga što je ćerka ponela da ne ide praznih ruku – “Nije to samo Nikola. To je Nikola s pištoljem”, kaže Dojl – a potom i u ponovnom kopanju po sećanjima na njeno traumatično detinjstvo.

“Nekako sam znao, od samog početka, da će to biti jedan veliki, dug razgovor, mučan razgovor između nje i njene ćerke. Dan obračuna”, kaže Dojl. “Ona zna da je došlo vreme za naplatu računa, mora da se suoči sa činjenicom da ta žena u svojim 40-im godinama, koja je toliko dugo i pažljivo brinula o Poli, sad mora i sama da bude zbrinuta. I ne samo to, mora da se suoči i sa raznim pitanjima u vezi s tim zašto je njoj sada potrebna pomoć, zašto je tu”.

Dojl, kao i Pola, ima 66 godina i odraslu decu. Ponovno iskrsavanje prošlosti, misli on, pomalo je kao roditeljstvo. “Kako starite, ponekad shvatate da se nešto značajno dešava u životu i mislite da je to gotovo, ali nije. To je pomalo kao kad imate dete, u stvari, samo se razlikuju načini posmatranja i sagledavanja. Prestajete da budete jedna vrsta oca i postajete drugačija vrsta oca. I mislite, to je to. A onda, zapravo, ponovo postanete drugačija vrsta oca. I tako, posledice nikada ne jenjavaju. Samo se iznova menjaju u nešto novo”.

Njemu promene nisu ništa neobično. Pre nego što se posvetio isključivo pisanju, bio je nastavnik u državnoj školi i, iako kaže da mu se to sviđalo i da mu i dalje nedostaju ‘brojevi, žamor i smeh’, ne kaje se zbog toga što je promenio sebi život.

“Ne bih mogao da napišem Ženu koja je naletala na vrata da sam ostao dad radim kao nastavnik. To je prvi roman koji sam napisao nakon što sam prestao da predajem u školi i bio je to posao sa punim radnim vremenom. Nije to bilo nešto kao sa Pedijem Klarkom, kad bih ugrabio neki minut ovde, pola sata onde, i sate između časova u školi i menjanja pelena i uspavljivanja dece. A sa Ženom koja je naletala na vrata? To nisam tako mogao da napišem. Nisam mogao da skiciram i pišem rečenicu tamo, rečenicu ovamo. Morao sam da se koncentrišem na pisanje po ceo dan sve dok ne potekne. Tu knjigu napisao je pisac koji radi samo to, a ne neko ko piše u međuvremenu, u pauzama između drugih stvari koje čine život”.

Dojl je pre svega romanopisac, ali izgleda da nalazi vremena i za sve druge vrste zanimacija. “Radim i druge stvari jer su dani jako dugi”, smeje se, “a volim i da se oprobam u nečemu ako mi se učini da bi to nešto moglo da bude avantura”.

Poznato je da je adaptirao The Commitments – svoju priču o grupi prijatelja inspirisanih soul muzikom da naprave bend, predvođen preduzimljivim Džimijem Rebitom – i za film Alana Parkera, što je uradio zajedno sa Dikom Klementom i Ijanom La Freneizom, kao i verziju za dugovečni pozorišni mjuzikl.

Usledila su i scenarija i pozorišne adaptacije prema drugim njegovim romanima, a Dojl jasno kaže da su pisci dramskih komada bili prvi koji su jako uticali na njega: “Šon O’Kejsi mi je bio bog u životu: dramski komadi, u stvari, reči na papiru čak i više nego reči na sceni. Čitanje tih komada je jako, jako uticalo na mene”.

Dozvolio je takođe i da mu se ljubav prema sportu prelije u spisateljski život tako što je sarađivao sa bokserkom Keli Harington i fudbalerom Rojem Kinom na njihovim memoarima. Ćaskali smo o irskoj politici i o tome ko bi mogao da nasledi voljenog Majkla D. Higinsa na toj poziciji. U šali sam naveo Kina kao zanimljiv izbor, i to ga je nasmejalo: “Roj bi nas doveo u red!”, uzvratio je frazom kojom se sugeriše da bi Kin čvrsto držao uzda. “Jako je malo poslova za koje bih Roja smatrao podesnim kandidatom, a operacije na otvorenom srcu možda i nisu jedan od njih”.

Pričam mu da sam, kad sam se pre šest godina preselio u Irsku iz zapanjenog postreferendumskog Ujedinjenog kraljevstva, osetio da sam stigao u zemlju koja je, iako ima političkih i društvenih problema, bila oslobođena od neke vrste desničarskog ekstremizma kakav se zapatio u Britaniji. Sad takvih primera ima i u Irskoj: napadi arsenom na imigracione centre, prošlogodišnji neredi u Dablinu, politički kandidati sa agendama u kojima napadaju irske čergare. Da li ga to brine?

“Nacionalizam je tu celog mog života, u ovom ili onom obliku”, odgovara. “To čudno shvatanje da bi na ostrvu mogla da se nađe neka vrsta čistosti, ali pretpostavljam da je bilo neminovno da se takve stvari dogode. Ovo jeste ostrvo, ali uopšte nismo izlovani. Tako će se, ovako ili onako, ono što se dešava drugde desiti i nama, ako već i nije… Od kraja 1990-ih, kada je postalo očigledno da je Irska postala magnet – uprkos odbijanju stanovništva, privlačila je više ljudi – uvek je bilo onih kojima je zbog toga bilo neprijatno ili im je baš prijalo da to nekako napadnu. A upravo sad, mislim, izgleda da postoji i organizaciona spremnost da oni budu sila s kojom zaista treba računati”.

Oštar je prema tome kako Irska, kao i mnoge druge zemlje, ali sa dodatnim istorijskim teretom pošto je vekovima bila kolonizovana, doživljava sebe. Jedan dan, kaže, cela zemlja diči se svojim olimpijskim uspesima, a sutradan reaguje na relativno mali neuspeh: “Sećam se da su komentatori često govorili da nam se Evropa podsmeva, da nam se svet podsmeva. Kao da je Evropu briga!”

Međutim, optimizam ga ne napušta. “Skloni smo da mislimo da imamo toliko toga da ponudimo svetu, a da svet nama ne nudi ništa. Tu je. Ali, sa druge strane, da se vratimo na Olimpijske igre, mislim da je jedan od razloga za to što je Rasidat (Adeleke, irska sprinterka) u svojim godinama postala neka vrsta nacionalnog blaga taj što ljudima pruža šansu da slavi tu crtu irstva i zavali lakat u lice glupostima o strogom keltskom sumraku”.

Jedna od oblasti u kojoj se Irska veoma primetno ističe je književnost, sa piscima poput Sebastijana Berija, Kolma Tojbina i En Enrajt koji dele prostor sa mlađom generacijom u kojoj su i Kolin Beret, fenomen zvani Sali Runi i dobitnik Bukera za prošlu godinu Pol Linč. Pitam se da li je neprekidna priča o procvatu književnosti, a posebno pisaca koji opisuju život u urbanim sredinama i radničkoj klasi, iritantna nekome ko je već tako dugo tu.

“Dermot Bolger je objavljivao romane pre mene, a oni se odvijaju u Finglasu, mestu veoma sličnom Beritaunu, koji sam ja stvorio. Bila je i Provincijalka Pola Smita za koju se sećam da sam je čitao kao tinejdžer, smeštena u stambenu zgradu u Dablinu. Bio je Grad lakih žena (Džejmsa Planketa). Mogu tako do sutra. Ima mnogo dela smeštenih u Dablin. Ne osećam potrebu da na bilo koji način ustanem i kažem: čekajte, zaboravili ste na ovo. To me, na neki način zabavlja, i veoma mi je razumljivo; svaka generacija, a to je najočiglednije u muzici, reaguje na onu prethodnu. I to je sasvim u redu. Dakle, ne osećam da sam izostavljen na bilo koji način, ali je zabavno”.

Dok razgovaramo, Dojl je na odmoru u Veksfordu – “Nisam napisao ni retka ceo mesec i kao da sam napola zaboravio šta sve to povlači za sobom” – ali uskoro se vraća za pisaći sto. Njegov sledeći roman smešten je 40 godina u prošlost i vrti se oko predavanja u školi, što je tema kojom se ranije nije direktno bavio.

Pitam da li ćemo ponovo čuti za Polu. “Ne bih rekao ne, ali ne bih rekao ni da”, odgovara. “Ako za koju godinu u meni bude još romana posle ovog, ili onog posle ovog, i ako se zapitam da li se u Irskoj nešto ponovo menja, ako dođe do nekih tektonskih aktivnosti i prostor se ponovo redefiniše… ona bi bila odličan vodič”.

Piše: Aleks Klark
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić