Rilke o vezi između samoće i ljubavi, seksa i kreativnosti Zbog bezglave žurbe i jurnjave za društvom, okrećemo leđa širokim prostorima samoće koji nisu prazni, već ispunjeni kreativnošću i ljubavlju koja prevazilazi konvencije naše savremene kulture, smatrao je Rilke.

Rajner Marija Rilke, koji je tvrdio da „umetnička dela proizilaze iz beskrajne usamljenosti“, ispitivao je vezu između samoće, ljubavi i kreativnosti u zadivljujućoj prepisci sa devetnaestogodišnjim Francom Ksaverom Kapusom (Franz Xaver Kappus) – ambicioznim pesnikom i kadetom vojne akademije koja je umalo slomila Rilkeovu adolescentsku dušu.

Anticipirajući ono što će psihologija XX veka rasvetliti u vezi sa time zašto je detinji kapacitet za „plodnu samoću“ neophodan za kreativnost, samopoštovanje i zdrave odnose kasnije u životu, Rilke piše svom mladom korespodentu u kratkim, mračnim, usamljenim danima neposredno pred  zimske praznike:

Šta bi (mogli biste se zapitati) bila samoća u kojoj nema neke veličine? Jer postoji samo jedna samoća, i to velika i nije je lako podneti. Dolazi bezmalo kadgod biste je rado menjali za bilo kakvo zajedništvo, ma koliko banalno i jeftino; menjali za pojavu koliko god jake konformnosti sa običnim, sa najmanje vrednim. Ali, možda je to upravo vreme kada samoća zri; njeno zrenje može biti bolno kao dečačko odrastanje i tužno poput početka proleća (…) Potrebno je samo ovo: samoća, velika unutrašnja samoća. Okrenuti se sebi i ne sresti se ni sa kim drugim satima – to je ono što morate naučiti kako da postignete. Biti sam kao kada si bio dete. Jer odrasli su se kretali, zaokupljeni stvarima koje su delovale velike i važne, jer su odrasli izgledali toliko zauzeti i jer nisi mogao da razumeš šta rade.

Poklapajući se sa Kjerkegorovim upornim insistiranjem na tome da „od svih smešnih stvari ono što je izgleda najsmešnije (…) jeste biti zauzet“, uz Emersonovo zapažanje da „naša žurba i sramota izgledaju smešno“ u trenutku kada napravimo prekid u bezglavoj jurnjavi za društvom, čime samo pokušavamo da pobegnemo od sebe , Rilke dodaje:

Ako jednog dana shvatite da je njihova zauzetost patetična, da su njihova zanimanja hladna i nemaju dodirne tačke sa životom, zašto onda ne biste nastavili da gledate na sve to kao dete, da gledate na to kao na nešto čudno, da ga osmotrite iz dubine sopstvenog sveta, iz prostranosti sopstvene samoće, koja je, sama po sebi, i posao i društveni status i vokacija?

Pa ipak, ključna, vanredna kreativna tenzija u kojoj Rilke vidi harmoniju je u suštini uzajamno delovanje samoće i ljubavi – gde oboje obogaćuju jedno drugo, gde oboje ukazuju na totalitet duha iz kojeg proističe sva umetnost. U drugom pismu napisanom sledećeg proleća on piše:

Ne dozvolite da vaša samoća zamagli prisustvo nečega u njoj što želi da se obznani. Upravo će prisustvo toga pomoći da se vaša samoća proširi. Ljude privlači ono što je lako i ono što je najlakše u lakom. Ali jasno je da se moramo držati teškog, što važi za sve što je živo. Sve u prirodi raste i brani se na svoj način i protiv svakog opiranja, naprežući se iznutra i po svaku cenu da postane ono što jeste. Dobro je biti sam, jer je samoća teška, a to što je nešto teško treba da pruža još jači razlog da tako postupimo.

I voleti je dobro, jer ljubav je teška. Možda ono najteže što se od nas traži jeste da marimo jedni za druge, možda je to najveći i konačni test, delo za koje su sva druga dela tek priprema. Čitavim svojim bićem, svom snagom koju smo sakupili, moramo naučiti da volimo. To učenje je naša obaveza zauvek, a i neprekidan proces.

Rilke poziva na uklanjanje ideoloških okova naše kulturne koncepcije ljubavi kao spoja različitih entiteta. „Nijedno ljudsko iskustvo nije tako bogato konvencijama kao  ovo“, primećuje, imajući u vidu one koji još nisu prigrlili svoju dragocenu samoću, već umesto toga „delaju iz uzajamne bespomoćnosti“ ne bi li se „jednostavno predali ljubavi kao begu od samoće“. Rilke nudi oslobađajuću alternativu koja i danas zahteva mnogo hrabrosti da se bude nasuprot toj kulturi, kao što je bilo potrebno i u njegovo vreme:

Ljubav nije stapanje. Plemenita je potreba pojedinca da sazri, da se razlikuje, da postane svet u sebi kao odgovor na drugog. To je veliki, neskromni poziv koji izdvaja tu osobu i poziva je da izađe van svojih granica. Samo u tom smislu možemo koristiti ljubav koja nam je data. Ovo je zadatak čovečanstva za koji smo još uvek jedva spremni.

[…]

Ova više ljudska ljubav (beskrajno obzirna i laka i dobra i jasna, koja se konzumira tako što držimo nekoga uza se, a zatim ga pustimo od nas) ličiće na onu ljubav koju tako mukotrpno pripremamo – ljubav koja se sastoji od dve samoće koje štite, graniče se i pozdravljaju jedna drugu.

U drugom pismu, Rilke ovo područje trancendentalnih poteškoća dopunjuje složenošću fizičke intimnosti, formulišući svoj savet kako najbolje iskoristiti eros kao kreativnu snagu:

Da, seks je težak. Ali sve što se od nas očekuje je teško. Skoro sve što je važno je teško a važno je sve … Nađite svoj odnos prema seksu, bez običaja i konvencija. Tada ne morate da se bojite da ćete izgubiti sebe i biti nedostojni svoje bolje prirode.

Seksualno zadovoljstvo je čulno iskustvo, koje se ne razlikuje od čistog gledanja ili čistog dodira, poput ukusa voća. To je veliko, beskrajno iskustvo koje nam je dato, prirodni deo poznavanja našeg sveta, punoće i sjaja svakog saznanja. I ništa što primamo nije pogrešno. Ono što jeste pogrešno je zloupotrebiti i pokvariti ovo iskustvo i iskoristiti ga za razmrdavanje ispražnjenih aspekata naših života, da se rasipamo pre nego da se povezujemo.

Rilke dodaje:

Sagledavanje lepote u životinjama i biljkama oblik je ljubavi i čežnje; i možemo videti životinju, kao što vidimo biljku, strpljivu i spremnu za susretanje i razmnožavanje – ne iz fizičke požude, ne iz patnje, već klanjajući se potrebama koje su veće od požude i patnje i moćnije od volje i otpora.

Oh, kada bi ljudi ponizno prihvatili i ozbiljno se nosili sa ovom misterijom koja ispunjava zemlju do najmanje stvari, i osetili je kao deo životnih muka, umesto da je olako shvataju. Kad bi samo mogli poštovati ovu plodnost, koja je nepodeljena, bilo u duhovnom ili fizičkom obliku. Jer ovo duhovno stvaralaštvo proizlazi iz fizičkog, proizlazi iz te erotske suštine i samo je vazdušnija, dražesnija, večnija iteracija njene bujne senzualnosti.

Tako je i sa ulogom erotike u stvaralaštvu:

Umetnost stvaranja nije ništa bez ogromnog, neprestanog učešća i saradnje sa stvarnim svetom, ništa bez hiljadostrukog usklađivanja stvari i bića; a stvaralačko zadovoljstvo je stoga neizrecivo bogato jer sadrži uspomene na stvaranje i trpljenje miliona. U jednoj kreativnoj misli obitava hiljadu zaboravljenih noći ljubavi, koje je neizmerno nadahnjuju. A oni koji se okupe u noći, zaključani u prodornoj želji, sakupljaju nektar, stvaraju moć i slast za neki budući pesnički izraz kojim će se opevati zanos.

Pročitajte i tekst o tome kako su Rilke i Roden učestvovali u stvaranju savremenog shvatanja empatije.

Piše: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić