Solarna energija. Kraj rata. Zamena rodnih uloga. Dirižabli. Prvi put objavljena 1905. godine, kratka priča Rokeje Hosein „Sultanin san“ je steampank avant la lettre, upadljivo progresivna u kritici patrijarhata, sukoba, konvencionalnih struktura odnosa među srodnicima, industrijalizacije i eksploatacije prirode.
Glasno progovarajući o brigama našeg savremenog sveta koliko i njenog sopstvenog, takođe je upadljivo i to što je ova priča parodična kritika purde koja dolazi od strane jedne muslimanke. U vreme kada je britanski kolonijalizam koristio tretman žena u Indiji kao opravdanje za tamošnju kolonijalnu intervenciju (retorička strategija koja se i danas koristi na Zapadu), u priči Rokeje Hosein zamišlja se svet u kome se muškarci, a ne žene, drže unutra, dajući time okvir svom protestvovanju protiv islamskog patrijarhata u okviru šire feminističke vizije, preuzimajući zapadne, kao i islamske forme rodne hijerarhije.
„Sultanin san“ nije samo jedna od prvih naučnofantastičnih ili utopijskih priča koje je u Indiji napisala žena; to je integralni deo pojavljivanja naučne fantastike kao oblika spekulativne fantastike na prelazu iz XIX veka, koja se češće povezuje sa zapadnim piscima kao što su H. G. Vels, Žil Vern i Artur Konan Dojl. Istovremeno, to je jedna od prvih feminističkih utopija u modernoj književnosti, objavljena deceniju pre Herlanda (1915) Šarlot Perkins Gilman i deo talasa fin de siecle utopija koji uključuje Pogled unazad (1888) Edvarda Belamija i Vesti niotkuda (1890) Vilijama Morisa. To je takođe jedno od prvih književnih dela na engleskom jedne muslimanske spisateljice u Južnoj Aziji. Zbog svega ovoga, priča Rokeje Hosein je važan deo anglofonske književne istorije koja tek treba da bude u potpunosti prepoznata kao takva.
Hosein je morala da se u velikoj meri sama obrazuje samostalno čitajući knjige
Utoliko je upečatljivije što je „Sultanin san“ na svom petom jeziku napisala žena kojoj je uskraćeno formalno obrazovanje (znala je i urdu, persijski, arapski i bengalski jezik). Muslimanska zajednica u Indiji u to vreme uglavnom nije odobravala obrazovanje za žene, a kolonijalna vlada, iako je imala koledž za indijske žene, nije ga otvorila za muslimanke sve do 1939. godine, pred kraj britanske imperijalne vladavine u Indiji. Stoga je Hosein sa strašću promovisala obrazovanje za devojke i žene, o čemu svedoče priče i eseji prikupljeni u ovoj knjizi; to je takođe oblikovalo njenu karijeru i politički rad i jedno je od njenih dugovečnih nasleđa.
Rokeja Hosein (1880–1932), poznata po počasnom imenu Begum Rokeja, danas je široko priznata u Južnoj Aziji kao pionirka edukacije, feministkinja, spisateljica i aktivistkinja. Pošto je živela i radila u regionu kolonijalne Indije koji je sada deo nezavisnog Bangladeša, ona je tamo posebno poštovana javna ličnost i slavi se svake godine 9. decembra, inače poznatog kao Dan Rokeje.
Indija je bila pod vlašću Britanije od 1857. do 1948. Ideja da su engleski jezik i književnost superiorniji od indijskih jezika i književnosti i da ih stoga treba podučavati što je više moguće, bila je rasističko opravdanje za produžetak britanske vladavine i njihove taktike upravljanja: mnogi poželjni državni poslovi zahtevali su poznavanje engleskog jezika, tako da se on smatrao ključnim za društveni, ekonomski i politički napredak. Ovo je jedan od razloga zašto je Hosein školovala svoju decu u Britaniji, napisala „Sultanin san“ na engleskom i tvrdila da bi muslimani trebalo da se školuju na engleskom jeziku kako bi imali koristi od profesionalnih prednosti koje pripadnu onima koji govore i pišu na engleskom. Ali ona je takođe bila duboko kritična prema britanskoj vladavini i njenom nametanju kulturnih normi Indiji; u Padmaragu, Tarini Bavan, škola za žene, radionica, sklonište za beskućnike i bolnica, nudi široko obrazovanje o Indiji kako njeni učenici ne bi bili „primorani da pamte pogrešne verzije istorije i na kraju preziru sebe i svoje sugrađane Indijance .”
Hosein je odrasla u tradicionalnoj muslimanskoj porodici. Njen otac je imao četiri žene, davao je prednost obrazovanju svojih sinova, ali ne i svojih ćerki, i nametnuo im je purdu: muslimansku praksu, koja se takođe koristila u nekim hinduističkim zajednicama, gde žene žive u odvojenim kvartovima da bi se sakrile od muškaraca, a ponekad i od nepoznatih žena, i koriste veo da pokriju svoja tela kada su u javnosti. Kao rezultat toga, Hosein je morala da se u velikoj meri sama obrazuje samostalno čitajući knjige, iako su joj pomogli brat, koji ju je učio engleski (i kome je sa zahvalnošću posvetila Padmarag), i njena sestra, koja ju je učila bengalskom, jeziku na kojem je objavila većinu svojih dela. Kao i mnoge žene u to vreme, udala se mlada, sa šesnaest godina. Bio je to dogovoreni brak, ali njen empatični brat se namerno potrudio da joj muž bude Sakavat Hosein, za kojeg je znao da ima naprednije stavove o ženskom obrazovanju nego njihov otac. Njen muž na kraju nije samo podržavao njeno pisanje — ohrabrio ju je da objavi „Sultanin san“, na primer — već joj je ostavio i novac kada je umro da bi osnovala školu za devojčice, time utrvši put za njenu autonomiju i mogućnost da sledi svoje idelae.
„Sultanin san“ je prvi put objavljen 1905. u časopisu The Indian Ladies’ Magazine. Uređivala ga je Kamala Satianadan, a to je bio prvi časopis na engleskom jeziku u Indiji koji su pravile Indijke i koji je Indijkama bio namenjen; Padmini Sengupta, ćerka urednice, pisala je za časopis, a kasnije je bila asistentkinja urednice. I hrišćanka i Indijka, Satianadan je na sebe gledala kao na sinkretičku mešavinu Istoka i Zapada i svoj časopis je gledala isto tako, mešajući simpatiju prema indijskom nacionalizmu sa izrazima prijateljstva sa Britanijom. Dakle, iako je njen časopis bio jedan od prvih koji je objavio pesme Sarodžini Najdu, koja će kasnije postati istaknuta ličnost u nacionalističkom pokretu, u njemu se težilo da se izbegne objavljivanje onih vrsta otvoreno antiimperijalističkih članaka koji su dominirali indijskom štampom početkom XX veka. Ali, poput priče Hosein, The Indian Ladies’ Magazine je eksplicitno učestvovao u rastućoj debati o ženskim pravima i objavio je radove nekoliko uticajnih feministkinja i aktivistkinja. Pored Hosein i Najdu, objavio je i tekstove advokatice i reformatorke Kornelije Sorabdži, socijalistkinje i političarke Eni Bezant i prosvetiteljke-reformatorke Pandite Ramabaj.
U svojoj rodnoj politici, kao i u svom nacionalizmu, Satianadan je bila je oprezna; sa jedne strane, promovisala je ideju da žene treba da se drže sfere domaćinstva, sa druge, interesovala su je prava žena i snažno je verovala u njihovo obrazovanje i pravo na učešće u javnom diskursu, o čemu svedoči njen sopstveni put i put njenih ćerki. Takođe je, kao i Hosein, bila protiv ograničenja rodne segregacije i purde, što je bez sumnje motivisalo njeno uključivanje „Sultaninog sna“ u The Indian Ladies’ Magazine. Ali, u skladu sa političkim balansiranjem tipičnim za njen časopis, ona je objavila i satiru na ovu priču „Odgovor na Sultanin san“, u sledećem broju časopisa, koja se završava vraćanjem rodne podele rada, šaljivo izokrenut u priči Hosein. Činjenica da je ovaj kontraargument možda napisala njena ćerka (ime autora je navedeno jednostavno kao „Padmini“) sugeriše koliko je priča Hosein bila radikalna i koliko je Satianadan osećala da mora da bude oprezna sa njenim širenjem.
u ovom eseju se takođe nalazi nedvosmislena i smela tvrdnja: „Budućnost Indije leži u njenim devojkama.”
Iako je to bio jedan od prvih objavljenih dela Hosein, „Sultanin san“ će na kraju biti njen najpoznatiji. Ali pisala je i za brojne ondašnje periodične časopise, pisala je i u različitim žanrovima, uključujući eseje, priče, pesme i reportaže, najčešće na bengalskom jeziku. Njen izbor jezika bio je intervencija sam po sebi. Bengalski je bio regionalni jezik, dok se urdu smatrao pravim jezikom obrazovanih muslimana; kao devojčica, morala je da tajno uči bengalski, kako bi izbegla očevo neodobravanje. Ali razvila je strast prema bengalskom, a pošto je njen cilj bio da promeni javno mnjenje u Bengalu o pravima žena, koristila je benglaski kao način da se direktno obrati svojoj zajednici; takođe je stavila do znanja da će svoje učenike učiti benglaski jezik. Njena uticajna dela napisana na bengalskom uključuju Motichur (preveden kao Niz slatkih bisera), zbirku feminističkih eseja u dva toma, i Padmarag (preveden negde kao „Rubin”, negde „Esencija lotosa”). Iako je objavljen 1924. godine, više od dvadeset godina nakon „Sultaninog sna“, ponavlja mnoge teme te priče, fokusirajući se na nepravde rodnih dispariteta, na utopijsku žensku zajednicu i na obrazovanje žena.
Još jedno uticajno delo Hosein Osamljeni izašlo je 1931. Prvobitno objavljeno u periodičnom časopisu Mohammadi, kasnije je izdato kao jedan tom. Smelo i po formi i po sadržaju, prikazivalo je štetne efekte purde na živote žena tako što je to delo objedinjavalo četrdeset sedam anegdota apsurdnih i/ili tragičnih situacija koje su rezultat nefleksibilnih pristupa rodnoj segregaciji. Hosein se koristila sopstvenim iskustvom, kao i iskustvom drugih žena; na primer, jedna od anegdota opisuje kako je kao malo dete morala da se četiri dana krije ispod kreveta na prašnjavom tavanu da je ne bi našle sluškinje, koje su slobodno lutale po kući. Osamljeni nisu bili samo značajni feministički istup, već su bili važni i jer ih je napisala osoba koja je i sama iskusila purdu i koja je bila pnosna na njen indijski i muslimanski identitet, pošto su mnogi zapisi o purdi koji su kružili pre toga bili egzotične putničke priče zapadnih pisaca koji su često imali negativne stavove o islamskoj kulturi i oslanjali se na zapise o rodnoj segregaciji iz druge ili treće ruke.
Najveći deo pisanja Hosein, kao što smo videli, promovisao je obrazovanje žena, bilo direktno ili indirektno. U eseju uključenom u ovu knjigu, „Bog daje, čovek pljačka“ (1927), na primer, ona se poziva na proroka Muhameda kako bi potkrepila svoje argumente. Pošto on zapoveda da svi muškarci i žene treba da steknu znanje, ona tvrdi da je to pogrešno što muškarci staju na put obrazovanju svojih žena, ćerki i sestara: ne samo da je ovo medveđa usluga ženama i islamu, primećuje ona, već stavlja muslimane u dodatni nepovoljniji položaj u odnosu na hinduističku zajednicu (dominantnu versku zajednicu u Indiji), koja je u to vreme bila angažovana u nizu reformi u vezi sa pravima žena, uključujući veći pristup obrazovanju.
U međuvremenu, esej „Obrazovni ideali za moderne indijske devojke“ (1931) govori o ujedinjenju religioznog i moralnog naglašavanja tradicionalnih indijskih obrazovnih ideala sa sekularnim znanjem važnim za život u XX veku: „Moramo da asimilujemo staro, držeći se sadašnjeg .” Zalagala se za raznovrstan i dobro zaokružen nastavni plan i program koji je podrazumevao umetnost, fizičko vaspitanje, nauku, hortikulturu i zdravstvenu zaštitu – pedagoška vizija koja se ogleda u utopijskim zajednicama prikazanim i u „Sultaninom snu“ i u Padmaragu. Obrazovanje za žene, koje se smatra raskidom sa tradicijom, u vezi je sa modernošću, a samim tim i sa „usvajanjem zapadnih metoda i ideala“. Ali kao i u Padmaragu, Hosein u ovom eseju govori protiv „ropske imitacije“ Zapada i tvrdi da bi kućne obaveze i stare forme znanja trebalo da budu integrisani u žensko obrazovanje, zajedno sa stručnim osposobljavanjem koje se prenosi sa roditelja na dete. Iako je njen apel na važnost ženskih zaduženja možda bio ozbiljan ili je možda bio pokušaj da se prikupi šira podrška za obrazovanje žena, u ovom eseju se takođe nalazi nedvosmislena i smela tvrdnja: „Budućnost Indije leži u njenim devojkama.”
„Sultanin san“ se možda najbolje može opisati kao spekulativna fikcija, krovna kategorija koja podrazumeva ove žanrove, kao i horor i fantastiku.
Zašto je "Parabola o sejaču" Oktavije Batler sve manje SFPored ovih spisa, Hosein je posvetila veliki deo svog relativno kratkog života praktičnom obrazovnom radu. Godine 1911, nedugo nakon smrti svog muža, osnovala je Memorijalnu školu za devojke Sakavat u Kalkuti (sada Kolkata). Koliko je ovaj poduhvat bio izazovan i potencijalno kontroverzan, uprkos novcu koji joj je za tu svrhu ostavio njen suprug, pokazuje pismo koje je napisala uredniku časopisa The Mussalman u kojem apeluje na podršku muslimanske zajednice.
Iako je Hosein na kraju u školi na početku imala samo osam učenica, bila je uporna u protivljenju predrasudama u muslimanskoj zajednici i do 1915. imala je preko osamdeset učenica u svojoj školi. Čak i dok je predavala i vodila školu, bila je uključena u druge oblike aktivizma za promovisanje ženskih prava. Godine 1916. osnovala je Udruženje bengalskih muslimanki kako bi se bavila manje privilegovanim ženama (pošto su žene u njenoj školi obično bile iz srednjih i viših klasa); slično kao Tarini Bavan u Padmaragu, pružala je razne oblike pomoći, uključujući sklonište, zajednicu, finansijsku pomoć i opismenjavanje. Takođe je bila uključena u organizaciju Sveindijske muslimanske ženske konferencije u Kalkuti 1919. godine, gde se raspravljalo o obrazovanju žena i poligamiji u kontekstu moderne muslimanske zajednice; u pismu The Mussalmanu u kojem je pisala o konferenciji, ona je pokazala svoju posvećenost ženskoj solidarnosti tako što je predložila da se na železničkoj stanici sretne sa ženama koje putuju na konferenciju iz udaljenih područja i ponudi im besplatnu sobu i pansion u svojoj školi.
Dok se Hosein danas slavi zbog svog doprinosa feminizmu i obrazovanju, ona je tokom svog života trpela jetke kritike. Mnogi članovi muslimanske zajednice, posebno verske vođe, osudili su njen feminizam i proglasili je nereligioznom i preterano zapadnjačkom, iako je ostala muslimanka i posvetila svoj život pomaganju indijskim ženama. Ali ona je takođe inspirisala mlađu generaciju aktivista, koji su koristili dela poput Osamljenih u kampanji za ženska prava, a njen aktivizam i pisanje pomogli su da se promeni stav javnosti prema obrazovanju žena. Ubrzo nakon njene smrti u pedeset i drugoj godini, njena škola za devojčice počela je da dobija državna sredstva. I danas postoji u Kalkuti, što je dokaz njenog rada i dugoročnog efekta na indijsko obrazovanje. I taj njen uticaj nastavlja da se širi – iako njen ključni doprinos feminizmu još uvek nije toliko poznat van Južne Azije, „Sultanin san“ se sve više uključuje u anglofone književne antologije. Godine 2018, to je takođe bila tema umetničke izložbe južnoazijske američke feminističke umetnice Čitre Ganeš, „Njen vrt, ogledalo“, koja je dala uvid u to koliko elokventno i urgentno utopijske vizije Hosein nastavljaju da govore o krizama i nepravdama u sadašnjosti.
Pošto bi se mogao označiti i kao utopijska književnost i naučna fantastika, „Sultanin san“ se možda najbolje može opisati kao spekulativna fikcija, krovna kategorija koja podrazumeva ove žanrove, kao i horor i fantastiku. Spekulativna fikcija obuhvata bilo koji oblik imaginativne književnosti sa nerealističnim elementima: objektima, situacijama, mestima ili bićima koja nikada nisu postojala u prošlosti i ne postoje u sadašnjosti, ali – u slučaju mnogih dela naučne fantastike, utopije i distopije — potencijalno bi mogla postojati u budućnosti. Margaret Atvud, na primer, koristi taj termin da opiše svoje distopijske romane, kao što je Sluškinjina priča, jer predstavljaju svetove koji bi mogli nastati iz današnjih političkih uslova. Ali termin se takođe šire koristi za opisivanje proze kao što je proza H. P. Lavkrafta, koja nije mimetička, ali nije ni predviđajuća. Dok neki kritičari tvrde da je ova definicija preširoka da bi bila od pomoći kao opis književnog žanra, spekulativna fikcija kao oznaka za širok spektar dela postala je istaknutija poslednjih godina, delom zato što su se nemimetički žanrovi umnožili, a delom i zato što podrazumeva način na koji žanrovi obuhvaćeni njome imaju tendenciju da se ukrštaju i preklapaju, posebno u delima savremenih crnačkih pisaca i spisateljica poput Oktavije Batler.
Sultanin svet snova je, dakle, paralelni svet; onaj kome bi se moglo pristupiti, sugeriše priča, uz pomoć obrazovanja žena
U „Sultaninom snu“, protagonistkinja, muslimanka koja živi u savremenoj Indiji, zaspi i budi se u transformisanom svetu budućnosti: utopiji u kojoj su žene slobodne da istražuju svet po svojoj volji, kao i da se obrazuju. Njihovo društvo je mirno i pravedno, a vodi ga kraljica koja koristi naučne principe da prekine rat, pobedi bolesti, iskoriti energiju sunca i živi u skladu sa prirodom. Naučno-fantastični elementi „Sultaninog sna” – električni leteći automobili, upotreba nauke da bi se koristila moć kiše i sunca – posebno se ističu po svojoj predviđanjima i inovativnosti. Hosein se oslanja i na druge žanrove, naime na satiru i parodiju, kako bi naglasila svoju kritiku purde. Ako satira funkcioniše tako što se podsmeva svom objektu kako bi ga prozivala, parodija imitira formu svog predmeta kritike, ali inkorporira i ključnu razliku koja ukazuje na to zašto je objekat vredan ismevanja. Parodija na „Sultanin san“ funkcioniše tako što replicira uslove purde u Sultaninoj utopiji, ali obrće rodne uloge, tako da muškarci, a ne žene, moraju ostajati u kući i brinuti se o njoj i deci, dok žene vode društvo i srećno hodaju ulicama, slobodne od uznemiravanja i eksploatacije. To što je nemoguće da muškarci budu izolovani deo je humorističnog u ovoj priči, ali i ovaj detalj svoju snagu crpi iz logike purde; ako žene treba da budu pokrivene i zatvorene zbog sopstvene slabosti i zbog muške želje, kako veruju pristalice purde, onda je ta želja i muška snaga (ili fizička agresija) problem koji treba obuzdati. U onoj meri u kojoj izgleda da priča pokazuje nisko mišljenje o muškarcima — koji se smatraju odgovornim za sve prethodne nevolje sveta i, što je komičnije, prikazani su kao lenji i nesrećni — ona to čini korišćenjem i preuređivanjem pretpostavki o rodu iz stvarnog sveta.
Ipak, izraženiji od naučnofantastičnih ili satiričnih elemenata je utopizam priče i način na koji te elemente koristi kao građu. Tradicija utopije obuhvata veći deo istorije književnosti; ona se može pratiti još od Platonove Republike (375. pre Hrista) i Utopije Tomasa Mora (1516.), između ostalih uticajnih tekstova, i dugo je bila povod za feministička zamišljanja. Knjiga o gradu dama (1405) Kristine de Pizan opisuje imaginarni grad poznatih žena (stvarnih i izmišljenih) kako bi se kroz njega, kao što to čini Hosein, zalagala za žensko obrazovanje. Milenijumska dvorana (1778) Sare Skot je takođe slična „Sultaninom snu“ i Padmaragu po svojoj viziji ženske zajednice kao ključne za napredak i individue i društva.
Uticajni teoretičari utopije, kao što je Ernst Bloh (pogledati Predlozi za dalje čitanje), tvrde da je utopijska misao ključna komponenta ljudske težnje. Pošto reč „utopija” znači „ne-mesto”, utopije ne moraju nužno biti direktne mape puta ka društvenoj transformaciji. Umesto toga, one su osmišljene tako da nam pokažu šta nije u redu sa trenutnim svetom i traže od nas da ga zamislimo drugačijim; nastoje da svoje čitaoce trgnu kako bi uvideli nove mogućnosti. „Sultanin san“ čini upravo to u svom preokretanju rodnih uloga i u svojoj transformaciji sveta u Ladyland: bezbedan i razdragan prostor u kojem žene mogu da žive produktivnim životom, a priroda i kultura su u harmoniji. Ako je tačno da je ova vizija koja podrazumeva držanje muškaraca odvojeno i unutar kuće najnerealniji element priče, ta vizija je takođe i najoštrija u optužbama na račun purde i rodno zasnovanog nasilja.
Kada je vreme radnje u utopijama? Generalno, i utopije i distopije su povezane sa budućnošću; „Sultanin san“ deluje kao futuristička naučna fantastika zbog svojih vizionarskih detalja iz svemirskog doba. Ali prema kraljici Ladyland-a, njena zemlja postoji naporedo sa Indijom, koju ona naziva „vašom zemljom“ kada se obraća Sultani. Sultanin svet snova je, dakle, paralelni svet; onaj kome bi se moglo pristupiti, sugeriše priča, uz pomoć obrazovanja žena, pošto je ovo ključna reforma koju je kraljica sprovela i koja je omogućila radikalnu transformaciju društva. Novela Padmarag Hosein je na sličan način utopijska u svom prikazivanju ženske zajednice. Institucija u centru priče, Tarini Bavan, funkcioniše kao dom za udovice, škola za devojčice, a takođe i kao „Dom za bolesne i potrebite“. U njoj su dobrodošle žene svih uzrasta, nacionalnosti i veroispovesti i podjednako ih podržava, dajući im priliku da postanu samostalen tako što im pruža obuku ili im daje da rade u njenim prostorijama. Formiranjem kolektiva, žene se oslobađaju potrebe za podrškom muževa ili porodice: entiteta koje priča često prikazuje kao sebične, uvredljive ili nebrižne. Smerna zajednica Tarini Bavana, s druge strane, jeste zajednica uzajamne brige i podrške, kako materijalne tako i emocionalne. Utopijska komponenta priče je, dakle, u prevazilaženju razlika među ženama i uspehu njihovog poduhvata, ali u priči ima i mnogo realističnih elemenata. Umesto da se dešava „nigde“, čini se da je Padmarag smešten u savremenu Indiju, a prikaz škole i pomoćnih institucija koje čine Tarini Bavan jasno se oslanja na iskustvo Hosein koje vodi i svoju školu i Udruženje bengalskih muslimanki (kao što su pisma sa pritužbama roditelja koja Tarini naglas čita svojim prijateljima u poglavlju 19). Ako utopijska Ladyland iz „Sultaninog sna” stoji u suprotnosti u odnosu na manjkavosti savremene indijske države kada su žene u pitanju, u Padmaragu je Tarini Bavan malo ostrvo utopijske zajednice u stvarnom svetu krajnje nepravednih rodnih dispariteta. Dok učimo o pričama različitih ženama koje tamo žive, učimo i o različitim oblicima eksploatacije i ropstva kojima žene mogu biti izložene.
Ipak, Hosein vodi računa o tome da otrgne kritiku rodnih uloga u Indiji od komentara sa Zapada, pokazujući kako sam britanski kolonijalizam održava ugnjetavanje. Helen, britanska članica zajednice Tarini Bavan, pokazuje da su žene u Britaniji podložne sličnim oblicima diskriminacije, dok je jedan od glavnih negativaca u priči britanski uzgajivač indiga čije pohlepne mahinacije oteraju heroinu Sidiku (poznatu kao Padmarag) u Tarini Bavan da se pridruži ostalim ženama koje tamo traže utočište od patrijarhata. Na kraju priče, Sidika osujećuje i ljubavni zaplet u kojem bi se pomirila sa svojom pravom ljubavlju Latifom, kao i utopijski kraj, ostavljajući i Latifa i Tarini Bavan da bi se se vratila u izolaciju u svom rodnom gradu. Njeni motivi, osim osećaja dužnosti i želje da sama odredi svoju sudbinu, nisu adekvatno objašnjeni, ali priča u celini izgleda odlučna da raskrsti sa očekivanjima i žanra i pola kako bi nam pokazala i duboko nesavršen svet i ljude koji se bore da stvore bolji. Kako kaže jedna od njegovih stanovnica, Tarini Bavan postoji da bi ispravio nepravde društva u kojem se nalazi: „Dođite, sve napuštene, siromašne, zanemarene, bespomoćne, potlačene žene – okupite se. Onda ćemo objaviti rat društvu! A Tarini Bavan će poslužiti kao naša tvrđava.” Naizgled razoružavajuće u svojoj inovativnosti i humoru, obe utopijske priče sabrane u ovom izdanju su takođe strašne, predstavljajući se čitaocu kao mentalne tvrđave protiv pogubnih rodnih ideologija i drugih ideja konvencionalnosti.
Tekst: Tanya Agathocleous
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i intervju sa Margaret Atvud o feminizmu i kulturnim ratovima, tekst o Nobelovcu Rabidranatu Tagore i uzdizanju indijske književnosti, kao i intervju sa Nobelovcem Abdulrazak Gurnom u kome govori o kolonijalizmu.