Razgovor o TV emisiji, raju i šengenskoj zoni

SHARE:

Anisur Rahman
Razgovor o TV emisiji, raju i šengenskoj zoni 

Ne volim naročito televiziju, ni da se pojavljujem na njoj, ni da je gledam. Ipak, ponekad moram da radim obe stvari. Dozvolite da objasnim zašto se klonim elektronskih medija. Kad ste na TV programu, ograničeni ste vremenom, a u izvesnoj meri i sekvenciranjem; neograničen broj očiju vas posmatra kad gostujete u programu uživo. Osećanje nelagode uvećava se u meni kad moram da govorim na engleskom jeziku, koji nije moj maternji. Bengalski je jedini jezik u kom se osećam komotno i slobodno. Ipak, pokušavam da podstaknem svoj misaoni proces kad sam na TV-u, kao da me niko ne gleda.

Tako sam se osećao kad sam pozvan da govorim o migracijama i sopstvenom iskustvu u Švedskoj, na beogradskoj televiziji N1, podružnici CNN-a za region bivše Jugoslavije. Ekspert za migracije Robert Kozma učestovao je zajedno sa mnom. Imao sam sreće, jer su i voditeljka i prevodilac bili izuzetno talentovani i kontrolisali su svaki segment. N1 treba da bude srećna što ima tako talentovan tim.

Sad ću vam ispričati zašto je N1 odabrao ovu temu i pozvao nas da pričamo o njoj. Tokom mog julskog boravka u Beogradu, koji održava Udruženje Krokodil, pomenuto udruženje i fondacija Hajnrih Bel organizovali su seminar na temu „Između raja i šengenske vize“ u Kulturnom centru Beograda. Popularni srpski pisac Vladimir Arsenijević vodio je razgovor. Upravo je taj razgovor potaknuo N1 da razgovara s Robertom i sa mnom. Tako funkcioniše moderno, ekskluzivno novinarstvo.

Detalji sa tribine „Između raja i šengenske vize“ održane u Kulturnom centru Beograd. (copyright: Srđan Veljković)

Detalji sa tribine „Između raja i šengenske vize“ održane u Kulturnom centru Beograd. (copyright: Srđan Veljković)

Svaki put, nakon što učestvujem u nekom TV ili radio programu, pomislim „oh“, propustio sam da kažem nešto što nisam smeo da propustim. Ni ovog puta nije bilo drugačije. Jednostavno sam zaboravio da pomenem Krokodil i fondaciju Hajnrih Bel u trenutku u kom je trebalo. Zato se na TV programu osećam kao kljuse kome je dozvoljeno da trči u malom prostoru, ograđenom sa sve četiri strane.

Ipak, tema “Između raja i šengenske vize” pokrenula je nekoliko pitanja u vezi sa sudbinom ljudi koji beže od rata, na primer iz Sirije, Iraka i Afganistana. Uz to, nedavna namera mađarskih vlasti da izgrade gvozdenu ogradu na granici između Mađarske i Srbije, koja bi prekinula tu utabanu putanju tražilaca egzila ka šengenskoj zoni, takođe je bila razlog da se o toj temi razgovara.

Čitao sam kratku priču pod nazivom “Anantina šengenska viza” na festivalu Kikinda Šort, 4. jula. Priča je razgovor između blogera Anante iz Bangladeša i Boga. Blogera su ubili islamski ekstremisti nakon što je dobio odbijenicu za šengensku vizu. Priča se završava sledećim razgovorom s Bogom:

– Zar ne razumeš, momčino? To je magična Božja moć. Želeo si da ideš u Švedsku. Umesto toga, došao si ovde. Zar je Raj manje privlačan od šengenske vize? Šta kažeš, Ananta?

Na N1 su me pitali: zašto sam izabrao granicu između Raja i Šengenske zone? Moj je odgovor bio: Pisanje je moć za pisca. Piščev osnovni kapital su olovka, papir i sloboda mašte. Nisam imao plan da se priča završi pominjanjem granice između raja i Šengenske zone. Jednostavno sam želeo mentalno olakšanje od depresije u koju sam upao nakon ubistva mog kolege u Bangladešu, u aprilu 2015. godine. Gore navedeni kraj priče bio je spontani tok mojih emocija, koji je za cilj imao otkrivanje da li se moć nalazi u Bogu ili u Šengenskoj zoni. Pre nego što završim ovaj tekst, želim sa vama da podelim kako se osećam povodom skandaloznog pokušaja mađarskih vlasti da izgrade gvozdenu ogradu na granici sa Srbijom. Zaista ne znam na koji način da osudim takav potez protiv demokratije, ljudskosti i dostojanstva. Ovo je moj pokušaj da osećanja izrazim u pesmi:

 

Ograda od gvožđa

Možeš da zaustaviš putanju izbeglice što beži od oružja uperenog u leđa
Ukoliko želiš možeš iz čistog hira da upucaš devojku poput Felani
da je obesiš na svoju ogradu od gvožda, i crvene mrlje
od krvi obešene devojke možeš da dodaš na svoje belo-plavo nebo,
možeš da budeš maestro, da odbaciš Pikasa i njegovo majstorstvo.
Jadikovke i patnju ljudskih bića možeš da pretvoriš u svoj izraz;
a oružjem kao četkicom da stvaraš umetnička dela.

Možeš da pokušaš da zaustaviš putanju sleta života i snova
gvozdena zavesa može da bude poslednja reč tvoje politike.
Možeš da pozoveš Musolinija, Hitlera i njihove drugare:
Možeš da otkriješ tuđe zemlje kao svoja strelišta,
Možeš da s uživanjem pratiš pucnjavu uživo kroz svoj dvogled
I da se u potpunosti diviš lepoti pucnjave i bombardovanja.

Možeš čak i da sve to beležiš u pamćenju, da otvoriš oči
da bi podigao svoju ogradu od gvožđa nabijaš šiljak na stub;
krv kaplje iz srca na tvojoj strani granice;
ljubav glavom udara u kamen na drugoj strani.

Kakvo je sranje ta tvoja ograda od žice! Zašto se baviš glupostima,
kad tvoja gvozdena prepreka ne može da razdvoji dva uma?

(Tekst prevela: Ana Pejović
Pesmu preveo: Vladimir Arsenijević)

 Anisur Rahman_Photo credit to Magnus Hjalmarson NeidemanAnisur Rahman (1978) je pisac, pesnik i esejista poreklom iz Bangladeša. Poslednjih godina on živi u švedskom gradu Upsali. Studirao je bengalski i engleski jezik, književnost, istoriju, film i studije drame na Univerzitetu u Daki i Univerzitetu u Stokholmu. Debitovao je 2003. zbirkom pesama Empty Glass. Tokom meseca jula gost je Krokodilove rezidencije za pisce u Beogradu. Bangladeš je napustio pre šest godina nakon što je, zbog svojih otvorenih sekularističkih stavova, primio niz pretnji od radikalnih islamističkih grupa. Da ove pretnje nisu bile samo prazne reči dokaz je nemila sudbina njegovog kolege, bangladeškog blogera Anande Bižua Daša koji je, nakon što su švedske vlasti odbile njegov zahtev za šengensku vizu, na smrt posečen mačetama na pragu svoje kuće. Počinioci ovog zločina do danas nisu uhvaćeni i predati zakonu.

Poezija Anisura Rahmana duguje tradiciji koju su uspostavili klasični bengalski pesnici poput legendarnog Rabindranata Tagore, ali i nama nešto manje poznatih ali za bengalsku kulturu gotovo jednako važnih pesnika poput Kazija Nazrula Islama i Mišela Madhusudana Dute. U gotovo klasičnoj formi, on predstavlja savremenu umetnost Bangladeša u najboljem mogućem svetlu.