Profesor Ranko Bugarski, jedan od najvećih jugoslovenskih lingvista, preminuo je u 92. godini. Tim povodom prenosimo ovde tekst “Greške u jeziku”, objavljen u knjizi Lingvistika o čoveku (Beograd, 1983; izmenjeno i dopunjeno izdanje 1996) sa pozivom na (ponovno) čitanje više od 20 njegovih knjiga u kojima se, pored širine uvida i naučne relevantnosti, ogledaju i erudicija, prijemčivost, otvorenost, dobronamernost i duhovitost, sve ono zbog čega su ga studenti smatrali briljantnim predavačem i čovekom.
***
Šta treba smatrati greškom u jeziku?
Ovom pitanju može se prići na dva glavna načina; prvi pristup nazvaćemo normativnim, a drugi situacionim. Normativni pristup u principu se služi apsolutnim kategorijama: jedan određeni oblik uvek je tačan (“pravilan”), drugi je uvek pogrešan (“nepravilan”) – dakle, bez obzira na situaciju u kojoj se jedan ili drugi javlja.
Prećutno ili izričito, on se zasniva na sledećim pretpostavkama: da jezik sam po sebi može biti bolji iii lošiji, što znači svima bez razlike služiti kao dobar odnosno loš primer; da najbolju varijantu jednog jezika, bez obzira na njegove različite funkcije, uvek predstavlja književno stvaralaštvo na tom jeziku; i da se jezik, jednom kodifikovan, više ne menja – ili, ako se menja, onda gotovo svaka promena predstavlja kvarenje, degradaciju nekog idealnog prošlog stanja jezika koje po svaku cenu treba odbraniti od najezde sadašnje neodgovornosti i nepismenosti.
Sve ove pretpostavke su pogrešne i potpuno neodržive sa naučnog stanovišta; međutim, kako se svako civilizovano društvo nužno sukobljava sa problemima jezičke politike, među kojima je normiranje standardnog odnosno književnog jezika najpoznatiji, one su u izvesnoj meri neizbežne u praksi. Uputimo li naše pitanje nastavniku srpskohrvatskog jezika ili piscu školskih gramatika i priručnika, on će bez dvoumljenja da odgovori da je greška kad se ne razlikuje č i ć, ili kad se bezličnom glagolu trebati da lični oblik, ili kad se napiše pretsoblje; ovakve besprizivne odluke izvanredno pogoduju prirodi njegovog posla. Ovo stanovište vrlo je dobro poznato svima školovanim ljudima, i na njemu se nećemo zadržavati.
Situacioni pristup, nasuprot normativnom, odlikuje se pre svega relativnošću. Jezik nikad nije sam po sebi ni dobar ni loš, nego može samo biti dobro upotrebljen (ako odgovara određenoj situaciji) ili loše upotrebljen (ako toj situaciji ne odgovara). Otuda nema varijante koja je iznad svake situacije u tom smislu što bi se mogla preporučiti svima, uvek i svugde; jezik je i u vremenskom smislu relativan, jer ono što je jedna generacija prihvatila može već sledećoj da bude tuđe.
Čovek koji zastupa ovo gledište uvek će morati da kontekstualizuje svoje odgovore pre no što kaže neku reč o greškama. Njegovi odgovori biće ovog tipa: greška je kad se u književnom jeziku pobrkaju č i ć, ali je greška i kad u običnom razgovoru s ljudima u čijem dijalektu ova opozicija ne postoji stalno na njoj insistiramo, uveravajući ih kako je njihov govor zbog toga iskvaren i manje vredan od našeg. Ili: ako se pažljivom piscu u deskriptivnom tekstu omakne promena glagola trebati koja je u njegovom govoru uobičajena a koju gramatike i pravopisi proskribuju, to je možda pogrešno; ali ako isti pisac u dijaloškom pasusu stavi nepromenjeni oblik u usta nekom junaku za koga možerno biti sigurni da tako ne govori, onda je sasvim izvesno da je pogrešio. Ili: greška je ako se u kakvom javnom tekstu napiše pretsoblje, jer novi pravopis autora takvih tekstova obavezuje na drukčije pisanje ove reči; ali radnik koji bi iz grada pisao svojima i pitao da li su ofarbana vrata koja iz predsoblja vode u sobu lako bi mogao da pogreši, jer u ovakvim intimnim situacijama strogo pridržavanje novih pravila za pisanje, koja nisu svi imali prilike da nauče, može da se protumači kao znak superiornosti i čak izvesne želje za distanciranjem od “neukog sveta”.
Prema tome, ima raznih vrsta grešaka, i sve su one, na jedan ili na drugi način, u većoj ili u manjoj meri, uslovljene situacijom u kojoj se, kao njen nerazdvojan deo, javlja jezički izraz. Kako ovaj pogled na greške nije ni izdaleka tako dobro poznat kao onaj prvi, pokušaćemo da ga ilustrujemo jednom tipičnom situacijom.
***
Prenesimo se za trenutak u beogradski ekspres-restoran “Atina”, u času kad čovek koji je pre toga na blagajni platio burek s mesom pruža servirki blok, i oslušnimo kakvim će jezičkim iskazom ova njegova radnja da bude propraćena. Najverovatnije je da će reći “Burek s mesom”: to je minimalna i u strogo komunikacionom smislu dovoljna poruka, koja i od pošiljaoca i od primaoca traži najmanje napora, i pri kojoj je i utrošak vremena minimalan, jer servirka, naviknuta na takav oblik poruke, spremno reaguje.
Verovatnoća da će se pojaviti neki dodatak dosta je velika samo u dva slučaja: kad se dodatkom bliže određuje informativna vrednost poruke (“Pečeniji” ili čak “Ovaj ovde”), i kad se njena komunikaciona funkcija kombinuje se izrazima konvencionalne učtivosti (“Molim vas” na početku ili na kraju, “Molim” na kraju; na početku se čuje i redundantno “Dajte mi”, koje ništa ne doprinosi informaciji a nije ni osobito učtivo). Ako ovu grupu iskaza smatramo normalnom za situaciju o kojoj je reč i zamislimo se nad mogućnostima odstupanja od nje, dobićemo osnovu za interesantna i poučna razmišljanja o tome šta je greška a šta nije, i u kojem smislu, ako se jezik shvati kao deo situacije.
Pre svega, ostajući u granicama pomenute grupe tipičnih iskaza, konstatovaćemo da način njihove artikulacije, ukoliko u njemu ima nečeg netipičnog, najčešće nije od lingvističkog interesa: ako neko vrska ili muca, ili usled zadihanosti govori isprekidano, ili je promukao i sl. – to su vanjezičke pojave, od kojih se kod nekih može govoriti o fiziološkim greškama, ali koje kao celina nikako ne spadaju u domen jezičkih grešaka. Ovakva odstupanja nisu, dakle, za nas interesantna.
Druga je stvar, međutim, ako čujemo “Bulek s mesom”; ovo je namerno iskrivljavanje u okvirima konvencije, i otuda od lingvističkog značaja. Ovakav iskaz primamo kao normalan, ili bar prihvatljiv, ako je poručilac dete ili u pratnji deteta; ako u situaciji nema nikakvog deteta, svesno zamenjivanje glasa r glasom l mozemo da proglasimo situacionom greškom; a situaciona greška čija se pogrešnost sastoji u loše upotrebljenom jeziku jeste jezička greška.
Napuštajući ovu grupu, nailazimo na razne mogućnosti. Šta da kažemo ako porudžbina glasi “Burek sas meso”? Pod pretpostavkom da to kaže čovek u čijem se dijalektu tako govori i kome je standardna srpskohrvatska predloško-padeška struktura nepoznata, nema osnova da se govori o grešci; greška je samo ako govornik nije takav čovek, već neko ko ume to i drukčije da kaže ali se koristi situacijom da bi se narugao nekim zamišljenim “nepismenjacima”. Ovakvo vulgarno izmotavanje svedoči o pogrešnom mišljenju i lošem vaspitanju pre nego o jezičkoj sposobnosti, ali kako bi i ovo bio slučaj svesnog iskrivljavanja koje je deplasirano, morali bismo da ga svrstamo pod jezičke greške.
Sličan bi slučaj bio sa porudžbinom “Jedno burek od meso”: ovako se, doduše, ne kaže ni u jednom srpskohrvatskom dijalektu, ali bi to mogao da kaže stranac. Kako je poruka glatko razumljiva i pored negramatičnosti ove sekvence (zahvaljujući jasnom leksičkom sadržaju i ispravnom redosledu njenih nedovoljno gramatizovanih segmenata), ona je u potpunosti prihvatljiva ako dolazi od čoveka kome srpskohrvatski nije maternji jezik; u protivnom je opet posredi greška – utoliko što se odstupa od konvencionalnog jczičkog ponašanja bez potrebe i bez ikakvog pozitivnog efekta.
Pošto smo bacili pogled na mogućnosti grešaka uslovljenih drugim dijalektom ili drugim matenjim jezikom poručioca – odnosno, tačnije, njihovom imitacijom – možemo se vratiti govoru sredine u koju smo smestili našu situaciju, daklc Beograda. Već smo videli da sc verbalna poruka može proširiti informativno nebitnim ali na jedan drugi način funkcionalnim dodacima; ovi dodaci, ukoliko ne bi odgovarali situaciji, dali bi iskazu pogrešan ton i smestili bi ga u kategoriju grešaka u registru.
“Daj mi burek s mesom” primer je tona koji greši u pravcu neučtivosti, jer poručilac nema situaciono opravdanog razloga da se služi ovakvim imperativom, a još manje drugim licem jednine; ali se može pogrešiti i u pravcu preterane učtivosti. Šta bismo rekli kad bismo čuli sledeće: “Verujte da biste me učinili veoma srećnim kad biste mi dali jedan burek s mesom.” Apsurdno? Nesumnjivo; ali zamenimo poslednje tri reči ove pomalo groteskne porudžbine rečima “cvet iz vaše bašte”, i odmah ćemo dobiti dobro izabran i uobličen iskaz za jednu drugu situaciju. Poenta je u tome što se na ovaj način ne traži burek od servirke, ali se traži cvet od nove prijateljice s kojom šetamo po njenoj bašti.
Ton koji je podesan u jednoj prilici u drugoj je krajnje nepodesan, tako da nam i ovde samo kontekst situacije može reći da li je upotrebljen pogrešan registar; ako jeste, onda imamo pred sobom novu vrstu jezičke greške. (Kad smo već kod ovog pitanja, da samo uzgred napomenemo da se registar ponekad na zanimljiv način meša sa gramatikom. Na mnogim mestima na kojima se okupljaju beogradski intelektualci, a posebno u klupskim prostorijama u kojima je poručilac stalan gost, često možemo čuti ovakvu porudžbinu: “Jel’te, jel’bi mogao ja da dobijem jednog vinjaka?” Pogrešni padež koji je svesno izabran ovde kao da je celishodan, jer doprinosi intimnosti situacije između gosta koji se oseća kao kod svoje kuće i šefa restorana.
Verbalna afektacija u raznim vidovima simbolizuje intimnost, i kad je celishodna sve je u redu; međutim, porudžbina “Jednog bureka s mcsom”, lišena ovakve pozadine, u užurbanoj bezličnosti jednog ekspres-restorana bila bi jednostavno – pogrešna).
7 najlepših drevnih sistema pisanjaUčinimo sad još jedan veći napor mašte i zamislimo da čovek koji pruža blok kaže: “Kutiju spajalica”. Sam po sebi, ovaj zahtev je jezički dobro formulisan; on postaje smešan i nemoguć “samo” time što je izrečen na pogrešnom mestu. Kad bismo ovako nešto stvarno čuli, verovatno bismo to pripisali zaboravnosti poručioca, a opšta veselost među prisutnima možda bi bila propraćena komentarom “Profesor!”
Polazeći od činjenice da se ljudi ne hrane spajalicama, ovo bismo mogli da nazovemo ontološkom greškom; ali ono što je za nas bitno, i radi čega smo pribegli ovako drastičnom i u stvarnom životu malo verovatnom primeru, jeste okolnost da primer ne ilustruje nikakvu kategoriju koja bi bila daleko od svih ostalih ovde pomenutih: on jednostavno predstavlja ekstrem kontinuuma koji se proteže između sasvim dobro i sasvim loše izabranog jezika s obzirom na svrhu iskaza i situaciju u kojoj se on javlja.
Još dva tipa greške ilustrovaćemo prenošenjern naše situacije u neki ekspres-restoran u Sarajevu. Zahtev “Burek s mesom”, normalan i očekivan u beogradskom restoranu, u sarajevskom bi predstavljao neočekivanu tautologiju, jer je u Sarajevu burek uvek s mesom; to bi bilo kao kad bi neko poručio hemendeks sa šunkom i jajima i pomfrit od krompira. Poznato je da je tautologija logička greška pre nego jezička, i činjenica da prirodni jezici (za razliku od formalizovanih logičkih jezika) obiluju tautologijama samo potvrđuje ovu istinu.
Neke proističu iz psiholoških ili ritmičkih potreba (“Sedi dole!” u bioskopu, “lzlazi napolje!”, popeti se gore, dugo vremena i sl.), a neke su utkane u sam jezički sistem (usniti san, izaći iz sobe, višestruka negacija); međutim, nas ovde ne interesuje logika nego upotreba jezika, i ako dajemo ovaj primer onda to činimo zato što je iskaz ovde pogrešan još sa jedne strane, i to strane koja je bliža našem interesovanju. Ali pre no što kažemo koja je to strana uzećemo još samo jedan primer, koji ulazi u isti krug kao i prethodni, samo iz drugog pravca.
Burek sa sirom u Beogradu je normalna alternativa za burek s mesom, ali u Sarajevu bi zahtev “Burek sa sirom” izazvao zabunu – kao što znaju svi kojima je poznat vic o Bosancu koji je u Beogradu tražio burek. Ako tražiti burek s mesom u Sarajevu znači relativno bezazlenu tautologiju, ovom drugom zahtevu tu je nemoguće udovoljiti, i slučaj je utoliko teži.
Ova dva slučaja imaju, medutim, jednu bitnu zajedničku crtu koja ih svrstava u istu kategoriju grešaka – grešaka koje ćemo nazvati kulturnima, napominjući da ovaj atribut ne upotrebljavamo u kulturno-istorijskom niti u bontonskom smislu već u značenju koje mu je dala kulturna antropologija. Podrazumevamo li pod kulturom način života, običaje i ustanove jedne zajednice, onda možemo reći da treba voditi računa o tome kakav burek može biti u jednoj a kakav u drugoj kulturi. Ovaj primer može izgledati trivijalan, ali kulturne greške koje se čine posredstvom jezika, na taj način što se iskaz koji odgovara jednoj kulturi automatski prenosi na drugu kojoj ne odgovara, spadaju u najteže greške u društvenom ponašanju, i stoga im treba pokloniti posebnu pažnju.
***
Naše malo razmatranje različitih grešaka – dijalekatskih i registarskih, ontoloških i tautoloških, situacionih i kulturnih – pružilo je izvesnu sliku o skali koju može da obuhvati pojam greške u jeziku. Ta skala nije ovim iscrpena, čak ni za situaciju s burekom koja nam je poslužila kao podloga, ali će i ono što je prikazano biti dovoljno da se izvuku potrebni zaključci o svetlu koje situacioni pogled na jezik baca na problem greške.
Da zaključimo. Normativni pogled na greške nužno je posledica okvira u kojima se odvija jezička standardizacija. On je najekstremniji, i u najvećem raskoraku kako sa činjenicama upotrebe tako i sa naučnim pristupom proučavanju jezika, kad je norma kojoj se tezi u osnovi preskriptivna. Preskriptivna norma smatra sa unapred datom i neoborivom, pa bilo da je zasnovana na nekom prošlom stanju jezika, na praksi malog broja njegovih izabranih sadašnjih predstavnika, na impresionistickoj viziji nekog idealnog i vanvremenskog stanja, ili na subjektivnim ocenama “duha jezika”.
Kulturne greške koje se čine posredstvom jezika, na taj način što se iskaz koji odgovara jednoj kulturi automatski prenosi na drugu kojoj ne odgovara, spadaju u najteže greške u društvenom ponašanju, i stoga im treba pokloniti posebnu pažnju
Skica normativnog pristupa koju smo dali na početku ovog članka uglavnom se odnosi na ovu njegovu varijantu, na žalost još uvek pretežnu u mnogim sredinama, pogotovo u predstavi obrazovanih laika zabrinutih nad sudbinom jezika. Postoji, međutim, i deskriptivna norma, koja se temelji na proučavanju stvarnog savremenog stanja jednog jezika u njegovim mnogobrojnim manifestacijama; ova varijanta normativnog pristupa, neuporedivo bliža i jezičkoj stvarnosti i istinskim potrebama civilizovanog društva, sve više uzima u obzir način mišljenja o jeziku koji leži u osnovi pristupa koji smo nazvali situacionim.
Jezik se na jednom planu može posmatrati kao apstraktan sistem sačinjen od određenog broja dimenzija i podložan izvesnim zakonitostima svoje unutrašnje strukture; za lingvističku teoriju, kao jednu od grana opšte nauke o jeziku, on to prevashodno i jeste. Ali ako se on posmatra u svojoj realizaciji, kao najvažniji instrument čovekovog drustvenog života, onda treba pokloniti pažnju svim relevantnim elementima društvenih situacija u kojima se taj instrument upotrebljava; a ovakvi elementi, kako smo možda pokazali, nužno ostaju van domašaja uske dvovalentne kategorizacije kojom se služi normativni pristup u svom preskriptivnom vidu.
Oba pristupa, normativni i situacioni, imaju svog istorijskog opravdanja; prvi ima na svojoj strani tradiciju i instrumente obrazovanja, a drugom idu u prilog rezultati novijih naučnih istraživanja u lingvistici i srodnim disciplinama; i u jednom i u drugom može se preterati. Njihove potencijale treba stoga objediniti – i na ovom se već radi svugde u svetu, iako ne podjednakim tempom, i ne uvek sa dovoljno širokim i dubokim razumevanjem prave veličine zadatka.
Most od preskriptivne norme, koja po svom duhu ne spada u vek demokratskih društvenih odnosa, masovne kulture i razvijenih komunikacija, ka savremenom situacionom pristupu – to je jedna široko zasnovana, naučno ustanovljena, elastična i funkcionalno izdiferencirana deskriptivna norma, takva norma koja će zadovoljiti nesumnjivu potrebu za standardima vodeći istovremeno računa o iznijansiranosti upotrebe jezika u urbanoj civilizaciji modernog sveta.
Jedna od brojnih korisnih posledica rada na izgrađivanju jednog ovakvog mosta, i sa vaspitnog stanovišta svakako ne od najmanje važnih, biće i to što će ljudi prestati da se dele na one koji poznaju svoj maternji jezik i na one koji ga ne poznaju, na jedne koji ga čuvaju i druge koji ga kvare, na izabrane koji ne greše i masu koja stalno u nečemu greši.
Valja se nadati da će tada biti jasnije, i šire poznato, da se u jeziku i preko jezika može grešiti na razne načine, da smo takvim greškama svi podložni, i da tvrđenje kako je neko pogrešio u upotrebi maternjeg jezika moramo uvek moći i da obrazložimo na način koji će takvoj osobi biti razumljiv i prihvatljiv.
Težiti ovakvom jednom cilju ne znači rušiti istinske autoritete, niti otvarati vrata anarhiji; naprotiv, to znači postaviti i autoritete i standarde koje oni proklamuju na takvu osnovu koja će omogućiti da se lakše sagledaju brojne važne implikacije proste istine da jezik služi ljudima, a ne ljudi jeziku.
PIše Ranko Bugarski
Izvor: Lingvistika o čoveku