Rabindranat vs. Stanislav (Razgovor o nekoliko aktuelnih pitanja)

SHARE:

Anisur Rahman
Rabindranat vs. Stanislav
(Razgovor o nekoliko aktuelnih pitanja)

Prošlog vikenda pozvan sam na radionicu pisanja kod dve lepe i talentovane devojke – Ivane Peško i Ksenije Šoškić u Beogradsko čitalište. Društvo su mi pravili popularni pisac iz Srbije Vladimir Arsenijević, njegova devojka Milena Berić, i njihov slatki pas Lora. Zanimalo me da upoznam svoju braću i sestre iz Srbije, a istovremeno sam bio i nervozan zbog engleskog jezika, koji mi je pomalo neprijatno da pričam.

Pre nego što s vama podelim utiske sa susreta s mladim srpskim piscima, želim da vas podsetim na razgovor između benglaskog pesnika Rabindranta Tagore i srpskog pisca Stanislava Vinavera, iz 1926. godine. Rabindranat je imao 65, a Stanislav 35 godina. Stanislav se s našim pesnikom sreo na drugom, poslednjem spratu hotela Palas u prestonici Srbije. Bengalski pesnik bio je srećan zbog prilike da razgovara sa svojim srbijanskim kolegom, jer je želeo da sazna što više o poeziji.

Rabindranta su nervirala politička gibanja nakon Prvog, a u predvečerje Drugog svetskog rata. Takođe su ga uznemiravali problemi s britanskom kolonijalnom vlašću u rodnoj zemlji, Bengalu, na indijskom podkontinentu. Možete razumeti koliko je u to vreme bio uznemiren zbog evropske politike vođenja ratova za teritorije. Nije došao na dodelu Nobelove nagrade 1913. godine. Nije očekivao ovu nagradu, a nije joj se ni obradovao. Smatrao je da mu je ona uzurpirala spisateljsku privatnost, i da ga je onemogućila da svoje vreme iskoristi na najbolji mogući način. U svakom slučaju, u Švedsku je stigao 1921. godine po pozivu Švedske Akademije, da održi predavanje o dodeli Nobelove nagrade. Nagradu je u njegovo ime 1913. godine preuzeo diplomata iz Britanske ambasade u Stokholmu, Čarls. Nagradu je dobio kao Britanac, a ne kao Bengalac ili Indijac. U tome leži razlog zbog kojeg nije želeo da govori o politici.

Ja danas imam blizu četrdeset godina, a većina prisutnih na radionici pisanja u Beogradu ima ispod 30 godina. Moje mlade kolege iz Srbije postavile su mi ista pitanja koja je Stanislav postavio Rabindrantu 1926. godine. Pokušaću da vam pružim odgovore na ta pitanja:

Šta je vaša životna misija?

Moja misija je da preživim i nastavim s životom. Zatim da nastavim da čitam i pišem kako bih otkrivao istinu. U kakvu istinu verujem? U ljudski duh, u smislu dostojanstva i jednakosti. Šta je lepota? Ona leži u ljudskoj harmoniji, slobodnom iznošenju mišljenja, bez ikakvog straha. Moja misija je da vičem u ime života. Pristrasan sam prema istini, siromašnima, slabima i žrtvama. Moja je misija da pokazujem svoje prisustvo gde god da se nalazim. Pesnik je vrana. Vrane su mi idoli u ovoj misiji. Vrane proizvode zvuke u zoru, izgovarajući “kaa kaa…”, a tako i pesnik progovara o pobedi života, čak i u vreme rata i oluja. “Kaa kaa…” zvuk je snaga vrana. Isto tako, pisanje je jedina snaga pesnika.

Šta čini poetsku istinu i šta je prava poezija?

Ono što su istoričari napisali u istorijskim knjigama nije istina. Istina se nalazi u onome što je napisao pisac. Poezija je unutrašnji dijalog. Ona iznosi vaše mišljenje. Pokazuje vaš spontani tok snažnih misli. Pesme pišete kad ste iskreni prema sebi. Povezuju se sa vašim ljudskim duhovnim tokovima. Podseća vas da prioritet date duhovnom povezivanju među ljudima, pruža vam razloge da razmišljate kako da sanjarite, pruža vam razloge da povratite svoju moć imaginacije. Daje vam zrelost kao ljudskom biću. Dodaje muzikalnost u reči i izraze. Kad se čita naglas, do vaših ušiju dopreće sreća, a pred očima će vam se ukazati moćna slika. Prava poezija posvećena je životu. Prava poezija će podsticati pobedu života i ljudskog roda, pre svega štiteći lepotu u rečima, izrazima i rečenicama. Možemo zaključiti i da sve, različite forme pisanja načelno jesu poezija. Zatim, sve druge vrste kreativnog izražavanja, baziraju se na pisanju poezije, pa čak i scenarija za pozorišne predstave i filmove. Društvena i politička pitanja doći će na red u zavisnosti od toga kako teče život. Život je prva i poslednja briga u pravoj poeziji. Prava poezija je vaše istinsko osećanje. Poezija je sklonište za život, nadu, maštu i snove.

Koji je glavni kvalitet Istoka?

Kako je Rabindranat istakao 1926. godine, Istok nas uči da svaka stvar mora da poseduje određenu vrstu humanog cilja. Ipak, Istok je danas pod uticajem bolesnog materijalizma uvezenog sa Zapada, na primer u politici ili ekonomiji. Da budem potpuno otvoren, Istok ima korporativnu mafiju i moćnike u vojsci. Prava je sreća što ni Rabindranat ni Mahatma Gandi nisu tokom svog života videli ove satanističke trendove. Istok pripoveda tačno ono što učimo iz dela filozofa i oca muzičkog pravca baul Lalona Šaha, ali i Gandija i Rabindranta. Britanske vlasti su u svojim dokumentima Gandija označili kao teroristu. Isto je to uradio i Zapad, evo primera. Istok nas uči da ne zaboravimo ljude koji su izgradili kuću u kojoj živimo; ne pokušavajte da budete pametni i podižete zidove među ljudima; pokušajte da budete srećni s onim što imate; delite ono što imate: i bol i uživanje. Možda ste zbunjeni ovim mojim rečima, pogotovo ako pogledate političko stanje. Politika je potpuno udaljena od duha koji mi poznajemo na Istoku. Politika je međukontinentalni dogovor koji sprovode tajkuni i moćnici iz redova vojske, u zemljama koje su vojne supersile. Istok o kom Rabindranat govori naći ćete u ljudima, njihovoj kulturi i načinu života.

Kako vam se čini Beograd?

Istanbul se nalazi na vratima Zapada, a Beograd na vratima istoka, po mom mišljenju. Rabindranat je moj put ka Beogradu. Moji prijatelji i rođaci u Bangladešu su iznenađeni kad im kažem koliko moja srbijanska braća poštuju Rabindranta. Naš pesnik bio je oduševljen lepotom ovog drevnog grada, a i ja sam. Lepi prizori, ulice i zgrade nisu istniska lepota ovog grada. Istinska lepota ovog grada leži u glavama hiljada ljudi koji tamo žive. Tako ja vidim Beograd.

(S engleskog prevela: Ana Pejović)

 Anisur Rahman_Photo credit to Magnus Hjalmarson NeidemanAnisur Rahman (1978) je pisac, pesnik i esejista poreklom iz Bangladeša. Poslednjih godina on živi u švedskom gradu Upsali. Studirao je bengalski i engleski jezik, književnost, istoriju, film i studije drame na Univerzitetu u Daki i Univerzitetu u Stokholmu. Debitovao je 2003. zbirkom pesama Empty Glass. Tokom meseca jula gost je Krokodilove rezidencije za pisce u Beogradu. Bangladeš je napustio pre šest godina nakon što je, zbog svojih otvorenih sekularističkih stavova, primio niz pretnji od radikalnih islamističkih grupa. Da ove pretnje nisu bile samo prazne reči dokaz je nemila sudbina njegovog kolege, bangladeškog blogera Anande Bižua Daša koji je, nakon što su švedske vlasti odbile njegov zahtev za šengensku vizu, na smrt posečen mačetama na pragu svoje kuće. Počinioci ovog zločina do danas nisu uhvaćeni i predati zakonu.

Poezija Anisura Rahmana duguje tradiciji koju su uspostavili klasični bengalski pesnici poput legendarnog Rabindranata Tagore, ali i nama nešto manje poznatih ali za bengalsku kulturu gotovo jednako važnih pesnika poput Kazija Nazrula Islama i Mišela Madhusudana Dute. U gotovo klasičnoj formi, on predstavlja savremenu umetnost Bangladeša u najboljem mogućem svetlu.