Prekobrojna: Za nepotkupljive

SHARE:

Prekobrojna: Za nepotkupljive
piše: Jelena Anđelovska

Proleće će svakog časa. Rođeni smo za proleće, za ljubavne jade, ljubavnu sreću i pošten rad. U proleće svako od nas treba da se seti bar jedne nepotkupljive osobe. Svako poznaje bar jednu. Zajedno ih je više nego onih drugih.

U Novom Sadu, uz Bulevar kojim često hodam, juče sam videla prve visibabe. I odmah, u žbunu pored začuh bube kako se vrpolje, videh mrave kako nose hranu tamo-vamo. Oni su sve vreme tu. Dišu. Diše zemlja oko nas. Diše i na najizgaženijim gradskim parcelama. Dva koraka ranije, na istoj trasi uz Bulevar, nedavno se desilo ubistvo. Ispred zgrade preko puta, dok je zaključavala svoj džip, u devojku je, iz obližnjeg zelenila, ispaljeno više metaka. Imala je trideset godina i radila kao fitnes trenerica. Nikada ne čitam hronike, ali ovo sam potražila, jer redovno prolazim tuda i njena se smrt našla na mom putu. Očekivano, momak joj je neki kriminalac, crne radnje, mračan život itd.

U tom zelenilu, stajao je čovek i čekao da ubije devojku. Ko bi pomislio, ako ga je u prolazu video, da čeka da ubije. Razni se muvaju po žbunovima, pišaju po parkovima, pred decom i psima. Ovih dana idem tuda i odmeravam razdaljinu od zelene površine do zgrade preko puta. Šta je mislio čovek čučeći u žbunu, sa pištoljem spreman da ubije. Neko mi je rekao da sam naivna, da taj čovek nije mislio ništa, on je iz nekog drugog sveta, on je sociopata, i sl. Naravno, ali nekada je mislio nešto drugo, bar se na tren, kao dete, nadao da će postati više od ubice što čuči u žbunu. A devojka, ona nije iz mog sveta, ali je sa ovog sveta. „Neko mora da plati sve one džipove,“ kaže mi sagovornik. Kakva zemlja, ljudi za džipove plaćaju glavama. I zašto, našim malim ulicama, uopšte voze tolika kola. Svakako znamo da je sprega nacionalističke države i kriminala najgore je što se ikada desilo ovom podneblju. Banditi koji su 90-ih pljačkali kuće u Bosni i Hrvatskoj, otimali, ubijali i sakatili ljude, dilovali oružje i ko zna šta, vratili su se onda ovde da nastave posao. Zastrašuju nasiljem i nikako da ih se sasvim otresemo. Ali, istina je da su oni samo šačica, nekolicina njih koji žive u svojim kolima.  

Proleće stiže i ne bojim se ničega. Osim, eksplozija besnih automobila. Toga se dobro sećam odrastajući u Beogradu 90-ih. Bilo ih je dosta i učinili su da se ježim prolazeći pored nabudženih kola. Danas, povremene pucnjave i eksplozije precizno signaliziraju period u koji smo se vratili. Kao dete 90-ih sam, prolazeći pored takvih kola, zamišljala kako iznenada lete u vazduh, odbacuju me, razbijaju o beton, pitala se koliko je to brza smrt, svakako bi bila bolna, udarci odvaljenih delova, udarci teške limarije po glavi, po srcu.

Proleće dolazi i zadatak svakog od nas je da stvori jednog nepotkupljivog čoveka. Sebe ili nekog drugog. Eto, to je suština života.

Ovih dana, četvrt veka nakon 90-ih, vozim se gradskim busom, ljudi izgledaju umorni i ja se pitam čije živote žive dok bulje u TV. Ono što se servira je bogatstvo do kog se dolazi brzo i zagušujućim kreditima, lepi stanovi u kojima uglovi ne prokišnjavaju, bube ne izlaze iz slivnika u kuhinji, a kupatila ne žute. Reklame nas prisilno identifikuju sa nekim skupim životom i osećaj da živimo deo tog života udaljava nas od sopstvenog. Pare. Ispadaju svima iz očiju. Pare. I onima koji ih imaju. Pare. I onima koji ih nemaju. Pare. I onima koji ih neće. Pare. Muka mi je od svega toga. Neukost je opasna. Pare. I podvala crkve umesto škole, kao da je zanimljivije gledati u krst nego čitati o dobrim biljkama i životinjama. Pare. I ostanite glupi, to nas uči sistem u kom već dugo živimo. Glup znači potkupljiv crnim radnjama, od sitnih do najgoreg kriminala. Pare. I ljudi koji se dosađuju. Pare. Nikada neću to prihvatiti. Niko se nije rodio za to. Za crne radnje i život u mraku. Pare. Gomila odeće naređana u ormaru, a najradije nosiš obične farmerice. Pare. Niz soba, a u jednoj provodiš vreme. Pare. Skupe igračke spavaju u kutijama, a deca najviše vole da se igraju s onim što sama prave, varjača je most, plavi papir je jezero.

Stvari ne stoje dobro ali dolazi proleće, vreme za prebrojavanje nepotkupljivih.

 jelena anđelovska