Prekobrojna: VIP TRIP

SHARE:

 

(samo ekspert može da se nosi sa problemom,
Laurie Anderson: https://www.youtube.com/watch?v=6jk0pTMfy8k)
 

Nešto se dogodilo i setih se starog poznanika koji mi je jednom, u X kontekstu rekao: „…Znaš, ja imam dobre roditelje, stalan posao, sada, evo, imam i devojku. A ti nemaš ništa od toga…“ Dalji razgovor nije bio moguć, jer on jednostavno ne veruje da ne želimo isto, da je moj put drugačiji. Ne veruje, takođe, da ne žalim za onim što nemam ili ga imam u drugačijem obliku. Ne veruje. Zato što je čitav sistem na strani njegovog načina, on ga slobodno propagira, osećajući da ima zaleđinu celog sveta. No, evo šta se nedavno dogodilo.

Izbegavam otvaranja izložbi jer su krcata i ništa se ne može videti. Ipak, slučajno sam se našla na otvaranju poslednje izložbe Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Ova izložba je o klasama i ukusima, da tako kažem. Intimno, volim MSUV, redovno ga posećujem, dobro se osećam tamo. Međutim, to veče, baš ispred nekog od radova, usred gužve od više stotina ljudi, zakucala sam se u ogromnog tipa, očigledno iz obezbeđenja, sa voki-tokijem u rukama. „Pomerite se,“ rekao mi je ozbiljnog lica i ozbiljnog glasa. To je onaj muški način govora kojem bi trebalo da verujemo, ili da ga se bojimo. Onaj koji preuzima kontrolu i rešava problem, u ovom slučaju, tako što će ga fizički ukloniti. On to podrazumeva, kao bilo koja vladajuća struktura ili vladajuće mišljenje. Stojim i nekoliko sekundi ne razumem šta mi govori, on ponavlja, i već me gurka. Shvatim da hoće da se pomerim da bi neko prošao, čisti put za nekoga. Nema šanse to da uradim. I ne uradim, naravno. „Važna“ osoba koju on čuva izgubila je strpljenje i prošla sa druge strane. Ništa joj se nije dogodilo iako je njen ekspert za ličnu bezbednost izgubio kontrolu, u tom momentu vlast mu je iscurela iz ruku.

A ljudi okolo, a događaj, okolonosti? Jedno je da je ovo muzej, i ima nečeg posebno odvratnog kad iz muzeja žele da te istisnu kao iz tetrapaka. Drugo, da je ovaj telohranitelj automobil – da li bi gazio, mislim, da je to bila jedna od onih situacija u kojima se zaustavlja kretanje ljudi jer se sprema neki partijski miting, ili ono kada se saobraćaj u gradu zaustavlja jer stiže neko „važan“. Mnogo toga mi pada na pamet, recimo, jedno pitanje koje se tiče svih nas, pitanje distance između individue i grupe, koliko je ta distanca zaista velika i kako se savladava? Koja je to grupa kojoj bismo da pripadamo? Onda, pohlepa za zauzimanjem prostora, od strane eksperata bilo koje vrste. Uopšte, pohlepa mi se čini kao centar svake podele na „važne, manje važne i nevažane ljude“. „Važni“ su stvoreni, uglavnom, medijima, „nevažni“ su nevidljivi i pretpostavka je da razumeju značaj „važnih“ i normalno je da im se sklone s puta ili im dozvole da govore u njihovo ime, da barataju njihovi novcem i naravno, pretpostavka je da i sami žele da postanu „važni“. Kako da stignem tamo? I kako ću izgledati kada stignem tamo gde su oni? Ovo je i vizuelno pitanje. I klasno pitanje. I dešava se u svim pravcima društva. Od ličnih odnosa kao što je onaj sa mojim poznanikom, preko malih aktivističkih zajednica koje su ovoga svesne i bore s tim; ko je važniji aktivista/aktivistkinja i koga treba slediti (uglavnom se tiče starijih i novijih aktivistkinja, onda, npr. beogradskih i nebeogradskih, ali i hijerarhije između društvenih pitanja, kao što je LGBT pitanje i čuveno: da li je sada vreme za to?), ko je važniji od koga, da li akademska zajednica ili aktivistička, pa ko je bitniji unutar njih, pa onda pesnici, ovi ili oni, pa onda prozaisti ili pesnici. Izgleda da je uvek reč o takmičenju kao centru proizvodnje i prodaje u kapitalizmu u kom živimo. Da li više vrede životi ove ili one nacije? Religije ili profesije? Posebno to primećujem među novinarima, čak i oni koji kritikuju trenutni sistem zapravo koriste slične matrice potencirajući recimo, privatne ličnosti političara i dozvoljavajući tako da se ukloni akcenat sa društvenih pitanja  i socijalnih zahteva. Ljudi se pecaju na to. A sistem se čuva i ostaje podeljen na one koji žele i one koji ne žele da vladaju. Ove podele aktuelne su svakog momenta u nama samima. Razgovarajući s ljudima na protestima, odmah mi je jasno da ima onih koji su tu širom otvorenih očiju, grabeći svako pitanje, a ima onih koji samouvereno misle da su odgovori isključivo odgovori na njihova pitanja: na šta pomisliš kada kažeš veće plate? Ili, kada kažeš pitanje žena, ili pitanje „manjina,“ na koga pomisliš?

Jasno, nije lako zamisliti potpuno drugačiji svet, bez lidera, u kom se razmenjuje, u kom svako svakom pritekne u pomoć. U kom se prate sopstvene životne strasti, bez zaleđine, bez institucionalnih putokaza. Nije lako zamisliti, ali je moguće, i takvi svetovi postoje, oni su svuda oko nas, mali su i čekaju da ih osvojimo.

jelena anđelovska