Prekobrojna: Srce u zubima

SHARE:

Zato nisam oštenila ni jedno.
U utrobi ih svojoj držim, čuvam.
Sa srcem međ zubima,
Na sve režim.
(iz pesme “Dobrota”, Radmile Lazić)

Gost: Mlađen Jovanović

Gledam ga, ulični pas u odbrani asfalta od pijanih nogu što šutnu jer mogu, u odbrani dana u sred ovog kazana, namrštenih lica i bahaćenja, gde vladaju pare, a deca dobijaju šamare. Budi kao ja, i volim te. Ako kao ja biti nećeš, svetom nema da se krećeš. Gledam ih, psi samo hoće radost, to se vidi i na Tigru, visok, vilica prostrana kao moć, a strepnje u srcu meri miljama. Gledam ih, na točkove iz zabave laju, pa neke junačine i gas daju, gaze ih, noge lome, silom se diče, gromovi neka te bednike spiče! Slušam ih, psi samo hoće pravdu, i jezikom palacaju da nam to kažu. Psi ne lažu. Na lavež im dajte poljubac il’ dva, to vredi više od grubog glasa, to topi psovke. Poljubac je pravo otkrovenje, stvara iznenađenje, kao kod mene. Neko me voli, gle, primetim ja i bolje ga pogledam.

Evo o čemu se radi. Današnji tekst je nastavak prethodnog, o situaciji sa uličnim psima. Takođe, inspirisan je prepiskom sa Mlađenom Jovanovićem, profesorom na katedri za fizičku geografiju, na novosadskom Univerzitetu, i jednim od osnivača i angažovanih u udruženju „Čuvari kampusa Univerziteta u Novom Sadu“. Udruženje postoji od 2015. godine, a članovi su uglavnom zaposleni na Univerzitetu, koji je na ovaj način prvi zvanično prihvatio pse u kampusu. Zaposleni i studenti ih hrane, izgradili su im kućice, i svi ovi psi su sterilisani. Različitim akcijama udomljavanja, u protekle dve godine, od dvanaest pasa, u kampusu je ostao čopor od četiri stalna psa, kojima se povremeno pridruži neko novi, a tu je i nekoliko pasa na obodu kampusa. Stavovi (i rime) izneti u ovom tekstu, mimo intervjua, nisu nužno stavovi Mlađena Jovanovića. No, evo šta je on između ostalog rekao: „Misija našeg udruženja je da obezbedi harmoničan odnos između ljudi i napuštenih pasa u kampusu.“ Opisao je nekoliko njih, a posebno zanimljivo govori o Đuđi i Gagiju (Draganu) „U jednom skrajnutom kutku kampusa živi Đuđa. Ona je skoro potpuno neprimetna iako ima oko 12 godina univezitetskog staža. Retko proviri van svoje teritorije, ali zato izjutra dočekuje njene omiljene ranoranioce sa PMF-a. O njoj brine jedan profesor sa ovog fakulteta, tako da je odavno skućena… Gagi (Dragan) je imao zlatnoretriverske pretke. Dlaku koju je nasledio je zadržao u nepromenjenom obliku i volumenu, ali je nosi na par brojeva manjem telu, pa je potpuno pufnast. Prepoznatljiv je po prekrštenim šapicama, koje tako drži dok leži i promišlja o životu. U takvom položaju je veoma često.“

Gledam ih, Lisac je žut, lep kao kiša, prošao batine, pujdanje pasa, trovan, sto puta rođen, iznova živ. Još pod trbuhom svoje majke dok je bežala od besne hajke, noseći psića u zubima, k’o srce o kom pesnikinja peva. Ta pesnikinja nije nalik na mnoge ljude što kučkarima sude, smatraju ih za lude, decu kao silno vole, boga mole, a psima žive rane sole. Ako nisi kao ja, razbiću ti lobanju. To je učenje mržnje koje okolo čujem. Budi pas rasan, ne previše gladan, ne naročito veseo i čio, nikako krupan, budi tih. Budi kuja rasna, dobrog stasa, vesela i čila, nikad gladna, prosto, trpeljiva vila. Pas da ne laje, dete da ćuti. Ma, tri stotine bogova da se skupe neće im popuniti u srcu rupe.

Angažovani u udruženju „Čuvari kampusa“ dobro su upoznali pse, druže se sa njima, posmatraju ih, pa sam Mlađenu postavila niz pitanja o samom čoporu.

Da li se ovi psi nekada razdvajaju, kada to rade i zašto? I kako se kasnije pronađu?

Mlađen: Naš čopor ne odlazi na teritoriju susednih grupa i čvrsto je vezan za jasno (nama barem) ograničenu teritoriju. U neposrednoj blizini kampusa je Dunav, a najbliža plaža decenijama nosi naziv „Kereća“. To je bezgranična zona u kojoj se najčešće sreću pripadnici okolnih čopora i vlasnički psi… Osim njuhom, siguran sam da psi poznaju i druge metode orijentacije. U više navrata su se psi, koje smo udomili kilometrima od kampusa, a do tamo bili prevoženi kolima, vraćali na staru teritoriju.

Gledam ih, psi puno znaju i kada laju, ako oslušnete bolje, čućete zahtev za neki drugi život. Gledam ih, oni samo hoće let. O tome svedoči Bela, leti do ptice, lovi je kao zeca, glavna kao opaki lovac. Jezikom vlasnika pasa, onih što misle da je lepota u rasi, ona sigurno pripada lovačkoj klasi.

Gledam ih kako žmirkaju u leto, tu je Džozef, snažan i crn, trn u oku komšiluka. Izgleda blag, neko mi kaže da je tužan jer su mu šinteri oteli ljubav. Ona se nije dala, nije vrat pustila na omču, sve je učinila da se izmigolji, stomak je uvukla, sa njima se tukla, zube pokazala dobro. I ja bih učinila isto, da se zna načisto. Džozef često gleda u daljinu, trepne nekako, okrene glavu, možda vidi svoju dragu, možda je vidi na nebeskom pragu. Slušam ih kako koračaju ovom džunglom nabujalih strahova, oživljenih u nasilju, živoj lijani, što im se izvija oko slabih tela. Vidim ih, oni samo hoće mir, sede u travi, gledaju se sa Suncem.

Kako čopori biraju mesto na kom se lociraju?

Mlađen: Psi biraju lokacije na kojima ima dovoljno hrane i koje su dovoljno bezbedne za njih. Kampus je takav. Iako se psi sa jakim razlozima smatraju najboljim čovekovim prijateljima, među 50.000 studenata i 5.000 zaposlenih na Univerzitetu, ima i onih koji ne dele ovo mišljenje. Pse zato hranimo kasno uveče i to na obodu kampusa. U jednom skrovitom kutku smo im postavili kućice, a u neposrednoj blizini je i mesto za obedovanje. Primenjujemo tradicionalni metod pacifikovanja – dajemo im nešto više hrane nego što im je potrebno, tako da vreme provode vareći, a tada i nisu skloni okretnim igrama među studentima.

Zašto psi laju na točkove?

Mlađen: Odgovorio bih u ime pasa jednim kontra pitanjem: A zašto se oni okreću i beže? … Kako su članovi čopora sazrevali, tako se i ponašanje čopora menjalo. Ushićenost biciklistima je opala, ali žuti poštanski kombi ipak unese pometnju. Rekao bih da njegova malo oštrija vožnja, ne baš primerena pešačkoj zoni kampusa, nije beznačajan razlog uzbuđenosti pasa.

 

Link udruženja „Čuvari kampusa Univerziteta u Novom Sadu“