Prekobrojna: Pod lipama

Danas sam srela profesora kog nikada nisam volela. A nije ni on mene. Imali smo neki licemeran odnos kezeći se povremeno jedno drugom u lice, bez mere i razloga, sa velike daljine merkajući snage. Ko zna šta bi on rekao o meni, a ja ću o njemu reći da je čovek koji misli kako kamiondžija ne može obožavati Tom Waitsa, jer Waits je pametan, a kamiondžija nije i ako tako nešto napišemo u literaturi – to nije uverljivo. Ovaj profa očigledno nema pojma da je Waits bio vratar u noćnom klubu, na primer. Profa nas je učio da treba podilaziti „kolektivnoj svesti“, da je moramo poznavati i pratiti, da je pisanje manipulacija, a posebno pisanje za medije kakvi su tv ili film. Bilo mi je jasno da on govori o čuvanju postojećeg stanja, o tome da je najbolje ostati na bezbednom nivou pisanja, raditi onako kako misli većina. Moje pretpostavke o tome šta misli većina u Srbiji toliko su mračne da ću pre skočiti s mosta nego ih potvrđivati kako bi se ljudi, dok čitaju, osećali dovoljno kod kuće. Takođe, moja uverenja o tome šta ljudi u Srbiji većinski misle puna su nade da taj horor koji isplivava nije većina, već je deo plana kojim nas sistem drži zastrašenim i očajnim, u bedi, itd. Dakle, profa i ja pozdravili smo se u prolazu, i nastavila sam u susret poznanici koja je vrlo siromašna, i to se na njoj može primetiti. Ušle smo u kafić u centru grada. Prisutni se okrenuše ka nama, neprijatno su nas zagledali. Konobar samouvereno izgovori: „Ne radimo.“ „Kako ne radite? A svi ovi ljudi?“ „Ne radimo. Molim vas, napustite lokal.“ Izašle smo, preko ramena ga gađajući otrovnim pogledima. Za nama se čuo glas „Ne mogu ovakve goste da pustim u lokal.“ Onaj profa, s druge strane, u priču o umetnosti, verovatno, ne bi pustio konobara. Graničari, i profa i konobar. Samozvani splavari, s jednog na drugi kraj reke. Na svakom ćošku vrebaju. Kapoi. Otišle smo u neki drugi kafić. I tamo sam se setila svoje pesmice LIPA.

Ona jede rukama i nogama.
Gataj mi.
Zašto, zato što sam gladna Ciganka? Smeje se.
Ne, sestro, ne verujem ja u to. Hvala za doručak.
Pomazi me po glavi i ode.

Reći ću vam kako je nastala. U kafani „Lipa“ sedela sam sa prijateljicom, prepričavajući detalje neke bivše ljubavne priče. Retrospektivno, shvatamo da nema budućnosti u vezi u kojoj mi momak na prvom sastanku kaže: „Moja bivša devojka nije sa ovog sveta.“„Da, da, razumem.“ „Mislim da ne razumeš, ona stvarno nije sa ovog sveta.“ „Ne, ne, skroz razumem.“ „Ona vidi više od drugih, vidi budućnost.“ „Jasno mi je, znam takve ljude,“ zezala sam ga.

U sred priče, za stolom pored primetimo dve žene. Jedna čvrsto, s obe noge stoji na ovom svetu, često živi na ulici. Druga je u dobrom zdravstvenom stanju, fino negovana, širokog osmeha, baš belih zuba, i kupuje ručak ovoj prvoj. „Šta bi pojela?“ „Jaja sa slaninom! Bez ’leba.“„Nećeš nešto bolje?“ Žena odmahuje glavom. Neće. „Muka mi je od ’leba, samo ’leba jedem.“„Verovatno si zato debela, od testa.“ Žena se malo trgne, „Neka, ako sam ja, sirotinja, debela od ’leba, od čega si ti tako debela?“„Misliš da sam debela?“ Žena je odmerava, ne odgovara, pa ova nastavlja. „Nesretna sam. Možda sam se zato raskrupnjala… Tražim se, nikako da se nađem…“ „Idi, u… A gde se tražiš?“ „Eh, ko to zna, u izgubljenim ljubavnicima, u talentima koje nikad nisam imala…“„Mnogo, bre, komplikuješ…“

Klopa je stigla, žena s ovog sveta jede, mirno žvaće, ne žuri, o njoj možemo puno nagađati, ko je i šta je. Druga nešto čeka, nešto hoće, broji joj zalogaje. Najzad, kad je žena pojela američki doručak, ova joj uvali dlan pod nos. „Reci mi budućnost. Šta piše?“ Uličnoj ženi je smešno. „Ne verujem ja u to, sestro slatka. Uzmi što ti život pruža. Vidi kakav si cvet, a sutra si uvela ruža… Pusti, bre…“ Pomazi je po glavi i ode, nekako baš kul izađe na vrata, nalik ženskom, treznom Tom Waits-u.