Prekobrojna: Pasji život sa čovekom

SHARE:

Gošća: Jovana Brkić

Lica uličnih pasa su retka lica zbog kojih još uvek plačem. Od mnogih nepravdi, to je jedna zbog koje pomislim: Neko mora za ovo da plati, ne sme se izvući. Njihovi pogledi uvlače mi se u telo, obavijaju kosti, njihova me patnja napija besom, kao patnja dece, valjda zbog nadmoći koju svet ima nad svima njima, nad životinjama i decom. Ali, kako bih izdržala, ja okrećem glavu od pasa na ulici, stavljam na „hajd“ stranicu udruženja za zaštitu životinja. Mislim da ne mogu pomoći, i ne ostavljam im povod za pogled u oči, jer ja nemam šta da dam. I beležim: Psi se vuku ovim ulicama, povređenih tela, plačnih očiju. Čuvaju živu glavu od prolaznika. Drhte pred čovekom, ne dišu. Pasji život, sa čovekom.

Srećom, nisu svi kao ja, ne beže sa ove prve linije gradskog života. Uopšte, šta je kultura jednog grada? Možda grada „evropske prestonice kulture“. Kultura je pravo na život. Kultura su ljudi koji će se suočiti sa ambisom što guta prvog pored njih, koji će skočiti na barikade kao da su zadnji na planeti. Takvi su šta god da rade. U ovoj kolumni nameravam da pišem o situaciji pasa na ulici, sa koncentracijom na moć pojedinca, razgovarajući sa Jovanom Brkić koja puno svog vremena posvećuje nezbrinutim psima, što individualno, što sa udruženjem Spans.

Kako individua može da pomogne, i šta ti konkretno radiš?

navodnizi-za-glifJOVANA: Uvek je bolje kada se više ljudi potrudi po malo, svako uradi ono što može, neko organizuje prevoz, neko pomogne oko plaćanja veterinara… Evo danas, konkretno, treba da vodim jednog psa na kontrolu kod veterinara, a drugi koji je bio u njegovoj blizini je dosta loše pa pokušavam da organizujem nekoga da ne budem baš sama. Prvo da odemo kod veterinara da se vidi šta je sa psom, da li je nešto ozbiljno ili ne, da li će moći da se vrati na lokaciju, mi to sada ne znamo. Onda, delimo preko fejsbuka, pokušavajući da izmirimo troškove, da nađemo smeštaj. Jako je važno gde će pas da ide nakon lečenja, da se nađe neki privremeni smeštaj, jer ne možeš psa odmah vratiti na ulicu… Ako pas nije bolestan, ako živi na ulici i nekako uspeva da preživi, naravno, ono što radimo je hranjenje, pojenje vodom posebno u vreme niskih i visokih temperatura, praćenje. Ukoliko možemo, zaštita od buva, krpelja, insekata. Ima sada tih biljnih zaštita koje mogu da se nabave za nešto manje para. Praćenje zdravlja. Svako u skladu sa svojim mogućnostima. Takođe, 90 posto naše organizacije, i kao Spans udruženja i kao pojedinaca je preko interneta. Jer kako inače, šta bih ja radila, stajala na ulici sa psom koji je bolestan i tražila da nam udele koji dinar.

Pre Jovaninih reči, pre Jovane, bila sam opsednuta snom da bežim odavde, negde gde nema uličnih pasa, negde gde ću sakriti svoje kukavičko, očajno srce. Pisala sam: Jednog prolećnog jutra otišla sam, u sred eksplozije srca od previše ljudi, mnogo više nego pasa.

O imenovanju pasa…

navodnizi-za-glifJOVANA: Postoji ta priča da se imenovanjem psa više vežeš za njega. To ovde nije slučaj već je tako iz konkretnih razloga, da bi mogli dalje da pratimo pse. Kad ga neko vidi, da kaže: „Video sam Dušicu ili Rakuna.“ Da znamo o kom psu je reč. To imenovanje je onako, i šaljivo na neki način, jer ima pasa koji imaju po sedam, osam imena. Lično se trudim da svakom nađemo neko ime, da bismo se mi međusobno sporazumevali, da ne budu svi Žuća, Dona, Maza, Bela. Nego evo, konkretno, ovaj kuca kog danas vodimo kod veterinara, nazvali smo ga Loptica, jer obožava da se igra sa lopticom.

O ljudima koji pomažu psima…

navodnizi-za-glifJOVANA: Ima mnogo divnih ljudi u gradu i šire koji pomažu ovim životinjama i koji svaki slobodan trenutak koriste da ih prošetaju, da ih nahrane, da ih zbrinu kako god mogu… Postoji ideja o starateljima, i to smo pokušavali u dogovoru sa Zoohigijenom da učinimo zvaničnim. Jer, staratelji zaista postoje, ljudi koji redovno hrane pse, koji ih redovno čiste od parazita. Bilo bi dobro da se ovo učini zvaničnim, ne isključivo zato da bi grad davao novac. Mada, bilo bi dobro da grad pomaže ovakvim pojedincima, pošto očigledno sam ne može da reši problem.

Šta te pokreće i održava da brineš o napuštenim životinjama?

navodnizi-za-glifJOVANA: Pokreće mene/nas ljubav, empatija. Kad vidiš životinju moraš joj pomoći. Ljudi ipak imaju neke sisteme kako da pomognu jedni drugima, ali životinje, eto… Postoji ta Zoohigijena, i u proteklih nekoliko godina pojedine životinje jesu zbrinute, ali su neke i nestale. Tako da je najsigurnije kad sama znam šta se desilo sa nekom životinjom. I sam taj osećaj kad udomiš životinju, to je poseban osećaj, to je posebna ljubav kada nekome spasiš život. Nije neki ponos, već nežnost, osećaš da si nešto uradio, znaš da si dobro uradio, nema ničeg lošeg u tome kada spaseš život nekome, pogotovo nekom tako bespomoćnom biću.

Postojanje je suviše kratko da bih ga delila samo sa ljudima. Zbog toga živim sa Lili, koju sam pronašla kao bebu. Bila je sama. Bila je zima. Bila je crno klupko na obodu grada. Tokom četiri godine zajedno smo se selile pet ili šest puta. Iz prvog stana smo skoro pobegle, kada je stanodavac počeo sa pretnjama da će je odvesti negde preko reke. Ulazio je u stan dok je Lili sama, i već tada sam naučila da slušam njen nemir, načinom kretanja po prostoru. Učila sam da joj gledam u oči, da posmatram kako pomera kapke, naprežući se da razume ljude. Odlučila sam da živimo kao jednake. Ali, mi to nismo, i Lili zna da je moja moć nad njom velika. Mnogo sam fizički jača, ako ništa drugo, i tu snagu treba zauzdati.

O strategijama lociranja pasa…

navodnizi-za-glifJOVANA: Dakle, ima pasa koje pratimo po gradu, Postoji album u koji ljudi pišu: „video sam danas tog i tog psa, stavio sam mu zaštitu i sl.“ Pa onda znamo da je pas miran, nekih narednih mesec dana. Objavljujemo fotografije pasa i uglavnom ne pišemo tačne lokacije već otprilike. Radimo tako da se ljudi koji hoće da pomognu obrate osobi koja je slikala povređenog psa. Znači, može da se fotografiše pas pa da se deli. To deljenje je jako važno, neke ljude kao da je sramota da dele na fejsbuku. Ta jedna podela može nekom da spasi život… Bilo bi dobro da svako ko može volontira u nekom udruženju, ali je i jako važno da ode u Zoohigijenu u Šangaj (Novi Sad), da tamo šeta pse, da prati, da pokuša na neki način da osvestii ljude oko sebe, koji možda odluče da udome psa, a ne da kupe. Kupovinom psa, jednom psu na ulici, na neki način, smanjili su šanse da preživi.

O ljudima koji imaju ljubimce, a ne vole ulične pse, o strahu od čopora…

navodnizi-za-glifJOVANA: Kao pojedinka ne mogu da pratim sve pse koji se nalaze u gradu, ali uglavnom ljudi mogu da prate pse u kvartovima u kojima žive. Neki su u čoporima, neki su pojedinci. Oni koji su u čoporima izazivaju negativne komentare jer ih se ljudi plaše ili ih se njihove životinje plaše. Tu dolazimo do pitanja o ljudima koji„jako vole pse“, ali ne vole nezbrinute, oni su im „strašni“, a nikada nisu pokušali da ih nahrane, da im priđu ili da ih pomaze. Videli bi da su ovi psi pitomi, kao i njihovi psi. Kao i ljudi, psi se u čoporu, možda, osećaju moćnije… Potrebna je edukacija, da se ljudi ne boje da priđu psima. Ne moraju da im pomažu, ako ne vole životinje, eto, ali samo da im ne odmažu. Mi kao Spans radimo edukacije po školama, nekada češće, nekada ređe… Lično nikada nisam imala problem ni sa jednim čoporom. Možda ih se moj pas boji, ali se ja ne bojim, priđem, uvek imam neke granule kod sebe pa ih nahranim…

Nastaviće se…

Važno: https://www.facebook.com/jovana.brkic/media_set?set=a.10212858051667183.1266056740&type=3

https://www.facebook.com/jovana.brkic/media_set?set=a.10212683455262382&type=3

jelena anđelovska