Prekobrojna: Panicos Chrysanthou štrajkuje glađu – za 9. maj!

[dropcaps round=”no”]U[/dropcaps] centru Nikozije, na kraju ulice Ledra nije kraj grada već je kraj poznatog sveta, radnji sa odećom, restorana, radnji sa odećom, restorana, radnji sa odećom, restorana. Nekoliko koraka dalje, s pasošem možeš preći Zelenu liniju kako je nazvana granica koja deli Nikoziju i čitav Kipar, na grčki i turski deo. Kiparski i kiparski deo. Tu, pred granicom se nalazi Peace hall (Hala Mira) gde zatičemo izložbu fotografija filmskih scena. U sred prostorije sedi stariji čovek, blagog lica, mada stisnutih obrva, vrpolji se na stolici, razgovarajući sa nekoliko vršnjaka. Tek kasnije smo shvatili da je to reditelj Panicos Chrysanthou. Dva dana ranije je započeo štrajk glađu. Zahteva poboljšanje uslova u kiparskoj filmskoj industriji koju opisuje kao montirani splet dodeljivanja finansija politički podobnim filmovima. On zahteva i ispunjenje ugovora prema njemu samom, za film Akamas iz 2006. godine, koji je, kao i svi njegovi filmovi, imao za temu podelu Kipra, i pokazivao besmisao takve podele. Naime, kiparska-grčka vlada smatrala je film neprihvatljivim u odnosu na nacionalističku politiku koju je vodila i naknadno povukla novac dodeljen filmu, a reditelja ostavila u dugovima. Od tada, poslednjih deset godina, on je bez mogućnosti da snima, blokiran je, nema nikakve finansije. Zbog svega, od prošlog četvrtka, u Peace hall-u svake večeri se prikazuju filmovi Panicos Chrysanthoua, ljudi dolaze, žele da budu u istoj sobi sa njim, u sobi sa idejom ujedinjenja. Na Kipru ujedinjenje znači kretanje, sloboda kretanja, mogućnost da se krećeš sopstevnim gradom bez toga da ti granica preseca dah.

Svet je podeljen, to nije tajna, svaki grad sa romskim naseljem je podeljeni grad. Grčki deo Nikozije je u EU, tu je dosta imigranata, ljudi traže posao po centru grada, a žive po obodima. Turisti su često Britanci, bivši kolonizatori, koji, kako smo čuli, tu još uvek imaju tri baze odakle posmatraju celo ostrvo i koriste ga kao strateško mesto ka Bliskom Istoku. Oni sede u ovim restoranima, imigranti u onim, oni idu u ove radnje, imigranti u one. Svet je podeljen, pre svega, ekonomski. Naši gradovi se dele na javne prostore koji nam pripadaju, i bez pitanja rasprodate javne prostore koji postaju skupi projekti, gradilišta kao delovi grada u koje ne zalazimo. Na ostrvu, sve to je jasno k’o dan. Realnost je da postoji  ostrvo, i Kiprani na njemu, na bilo kojoj strani, zgrade, palme, drveće prepuno narandži, groblja i Mediteran okolo. Dakle, ljudi i more.

Nakon što se izađe iz grčkog dela, i stupi u taj kratki, ničiji prostor, prvi grafit je „jedan Kipar“, i uopšte, natpisi su antifašistički i mirovni. U turskom delu, atmosfera je nalik vremenu policijskog časa koje poznajem, upravo, iz ratnih filmova. Za takvu asocijaciju izgleda da su mi dovoljne presahle reke turista, slabije ulično osvetljenje i malo jeftinija hrana. I postoji neka nervoza, možda osećaj ljudi da dolazimo i buljimo u njih kao u akvarijumu. U našem slučaju nije bilo tako, malo toga smo i znali unapred. Smatra se nekako, zbog medija i društvenih mreža, da svi sve znamo. Mediji čine da se mnogo toga podrazumeva. Tako podrzumevaju određene verzije sukoba i ratova, verzije skupoće i siromaštva, pa je očekivano i da se jedni prema drugima ophodimo u tom stilu.

Panicos Chrysanthou
Panicos Chrysanthou

Reditelja Chrysanthoua niko ne pita, zašto bira štrajk glađu. Šta može pojedinac koji već deset godina alarmira, pokušava. Ima svoje filmove i svoje telo, to nam pokazuje, postavlja i jedno i drugo na Zelenu liniju. Ostaće tu, u hali Mira dok se nešto ne promeni. Filmovi, naravno, čak i kada su fikcija, učestvuju u kreiranju raznih stvarnosti, podržavaju ih i podražavaju. Neću da romantizujem Chrysanthoua, štrajk glađu može se završiti njegovim nestajanjem na očigled svih, ali on ima izraz čoveka koji se ne kaje, i bojim se da neće lažirati svoj štrajk. On je čitav život na tom ostrvu, gleda oko sebe. Svi ostrvljani su u njemu, i oni zagledaju jedni druge, znaju da je nacija reč što zaudara na smrt. Chrysanthou odatle pravi filmove koje Kiprani žive, o ljubavima s jedne i druge strane, o grobovima koji su svačiji i svuda po ostrvu. O kućama i starim zgradama koje turski vlasnici nisu hteli da prodaju, pa prazne čekaju iza žaluzina, u mraku svojih dugih hodnika i mnogih soba. O trulim natpisima koji sećaju na stari bioskopRegina, na moguća mala pozorišta, na nekadašnje prostore za izražavanje mišljenja i umetnosti, na svakom ćošku. To treba svakom gradu.

U poslednje vreme, Kipar je bio najbliži ujedinjenju ikada. Međutim, to se menja nakon Erdoganovog jačanja. Turska ima vlast nad severnim delom i neće da ga pusti, važan joj je „strateški“ i ekonomski, posebno jer su na ostrvu mnogi gasni čvorovi. Naravno, zvanična je priča o nacionalnim idejama i velikoj ljubavi za turske Kiprane, zatim brzo podsećanje na stradale Turke 60-ih i 70-ih. Snažno zalupanje vrata, i jedno ostrvo u grubim rukama. Severni deo Kipra zaista je zavisan od Turske, s obzirom da ga ona jedino „priznaje“. Iako sam pronašla podatak da 47+ procenata mladih na Kipru nikada nisu prešli sa jednog na drugi deo, pitam se šta bi uradili ljudi Kipra, ili bilo kog mesta, ako ne bi čekali odluke s „vrha“. Kada ne bi čekali da im vesti u osam ispričaju priču o sledećem danu njihovog života. Uverena sam da bismo se ujedinili, ako ni zbog čega, a ono zbog mogućnosti da trčimo po plažama severnog dela Kipra. Svet je naš! 

Nikozija je vreo kotao, u kom bi se mnogo toga moglo desiti, ali suspregnuta je. Žice su zategnute ali ne sviraju, da tako kažem. Hodamo okolo, gledamo, ćutimo, i mislim, stvar je volje da se krećeš, da hoćeš da pređeš preko/u/na/ka, da pitaš o prostorima koje ne znaš, da zagaziš u javne prostore koji nam se otimaju i pretvaraju u projekte od nečijeg novčanog interesa.

Foto: Zelena linija u Nikoziji (mackerelus.blogspot.rs)

jelena anđelovska

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: