…
Ali znam da je Tito umro.
I daidža je pogin’o.
A vi se kurčite i dalje.
Jebo vam ja mater.
(iz pesme Marka Tomaša)
[dropcaps round=”no”]U[/dropcaps]malo da me udari konj. Prelazim glavnu pešačku zonu u Novom Sadu, veče je, ušuškana sam u kapu i šal, ali vidim da kočija ide ka meni. Gledam konju u oči, ne ubrzavam. Ne verujem da mi ide u susret dok na dva koraka udaljenosti konj ne zarže, pokuša da se zaustavi. To me trgne pa pretrčim. Okrenem se, “Izvini.“ I kočija nastavi put do kraja ulice. Vozi između dva spomenika, od Miletića do Zmaj Jove. Početkom zime su ih tu dovukli. Zovu se Cura i Jadranka. One su atrakcija, romantična vožnja. Nisam sigurna da konji osećaju tako, vidim da im kopita proklizavaju na ledenom asfaltu. No, hoću da kažem, i konj zna da stane kad shvati da će nekoga udariti.
Dečak od šest godina me je pitao kako biramo da li se rađamo kao ljudi ili kao konji? Nikako, ne biramo, to je slučajnost. Na prvi pogled, razlika je velika i stara je priča o ljudima koji vuku kao konji, o konjima koji vole kao psi.
Zbog svega toga ponovo posmatram sliku koju sam dobila na poklon, čovek u purpurnom plaštu goni mongolske konje. Osam ih je, računajući onog kojeg čovek jaše. Njegov štap je veoma dug i tanak. Lice mu se ne vidi dobro, ima kosu svezanu u pletenicu. Konji su niski, poput ponija. Dva konja gledaju ka čoveku, prate mu pokret štapa, hodaju sa udarcima. Mongolski konji žive bez ljudi, u krdima, dok ne dođu po njih jedan ili dva goniča kojima su potrebni za rad. Nakon rada ponovo ih puštaju. Ovi konji žive u teškim uslovima, jedu uglavnom travu, zimi su na minus 40, leti na plus 30. Oni su slobodni kao sezonski radnici, ili mnogi nezaposleni ili kao freelance pisci.
Kaže se da je Mongol bez konja kao ptica bez krila. Oni su im sve što imaju, još od Džingis Kana na ovamo. U Mongoliji je tri miliona ljudi i tri miliona konja. Zamislite kako stoje oči u oči. Konji odbijaju da rade dok ne dobiju pristojan obrok, a ljudi smišljaju načine da ih prevare i privole na rad. Da kidnapuju jednog pa ih njim ucenjuju. Da ih napadnu s boka i opkole jednu grupu, zajašu je i objave rat drugoj grupi konja. Da jednoj grupi daju odlične porcije, zajašu je pa s njom objave rat preostalima. Pričaju im priče o boljem sutra, o još jednoj turi rada nakon čega će svima stići dovoljno hrane. Ipak, konji ne pristanu na sledeću krvavu vuču. Nakon vekova strpljivosti, podignu se na zadnje noge i odgurnu goniče. Okrenu se jedan drugom. Gledaju se suznim, konjskim očima, pa preuzmu pašnjake.
U XIII veku Džingis Kan kaže: „lako je pokoriti svet sa konjskih leđa.“ Trinaesti vek se nikada nije završio i ovde nas ponovo sedlaju bukvalno isti banditi. Zar ćemo žvakati travu i do smrti ostati u čekaonici pakla koji neko drugi potpaljuje. Od kraja rata 90-ih do danas, šta sam radila ja, ili ti, a šta su radili oni, lokalni političari? Glad je opaka, tera penu na usta i slabi zglobove. I mi smo se, između ostalog, borili da ne ukrademo. A borba da ne ukradeš dok ti glad curi na usta veća je od svake naoružane borbe. Drugo što smo radili: birali smo lokalne političare, bukvalno ih (jezikom kapitala) zapošljavali, jer mi jesmo njihovi poslodavci. Dok su se oni, lokalni političari, ta mala grupa izabrana četiri po četiri, četiri po četiri godine, igrali se šansom. Sve ovo stvara narod koji čeka da mala grupa shvati svoj posao, da maloj grupi dosadi bogaćenje. I život prolazi, a oni nam, ponovo, ratnim pokličima skreću pažnju sa gladi. Na to ne nasedaju ni mongolski konji. I taj zaborav rata, od praznih polica do praznih kućica, pustih njivica, golih bebica. Na ovo ne nasedaju ni mongolski konji.
Related
Šta čitaju oni koji pišu: Jelena AnđelovskaA sada, vaše telo okrenite ka puškama
one će pucati
meci će vam se zariti u meso, izudarati vam kosti,
a vi padnite za slobodu.
Prvo, puške ne pucaju same,
puške se kupuju od para namenjenih zdravstvu i obrazovanju,
ili se dobiju na poklon da rasterete ruski i američki vojni otpad.
Dalje, naša tela nisu samo tela
da jesu, mogli smo se odmah ubiti
na rođenju – zdravo, doviđenja.
A za slobodu, pada se jedino od plesa. Sve drugo je samo smrt.
*Najzad, konji, otpustimo horde bandita ili poterajmo ih niz ulice, preko tarabice, da zauvek iščeznu u noć.
