Pismo pape Franje o ulozi književnosti u svešteničkom formiranju Papa naglašava veliki značaj književnosti u formiranju svake individue zato što knjige svakome pomažu da proširi vidike, shvati druge, razvije empatiju i vodi zdraviji život.

1. Najpre sam odlučio da ovom Pismu dam naslov koji se odnosi na svešteničko formiranje. Međutim, posle naknadnog razmišljanja, uvideo sam da se ova tema odnosi i na formiranje svih onih koji učestvuju u pastornom radu, pa čak i svih hrišćana. Ono o čemu bih želeo da govorim ovde jeste vrednost čitanja romana i poezije kao dela puta ka zreloj ličnosti.

2. Često, tokom perioda dosade na odmoru, u vrelini i tišini nekog napuštenog kraja, pronalaženje dobre knjige za čitanje može nam pružiti oazu koja nas sprečava da donesemo manje korisne izbore. Slično tome, u trenucima iscrpljenosti, ljutnje, razočaranja ili neuspeha, kada nam čak ni molitva ne pomaže da pronađemo unutrašnji mir, dobra knjiga može nam pomoći da prebrodimo oluju dok ne pronađemo spokoj. Vreme provedeno u čitanju može otvoriti nove unutrašnje prostore koji nam pomažu da izbegnemo zarobljenost unutar nekoliko opsesivnih misli koje mogu stati na put našem ličnom razvoju. Zapravo, pre naše sadašnje neprekidne upotrebe društvenih mreža, mobilnih telefona i drugih uređaja, čitanje je bilo uobičajeno iskustvo, i oni koji su prošli kroz to znaju na šta mislim. To nije nešto što je potpuno prevaziđeno.

3. Za razliku od audio-vizuelnih medija, gde je proizvod više dovoljan sam po sebi i vreme za „obogaćivanje“ narativa ili istraživanje njegovog značenja obično prilično ograničeno, knjiga zahteva veći lični angažman od strane svog čitaoca. Čitaoci na neki način ponovo pišu tekst, proširujući njegov domet svojom maštom, stvarajući ceo jedan svet koristeći svoje veštine, sećanja, snove i ličnu istoriju, sa svim njenim dramama i simbolizmom. Na taj način, ono što se javlja jeste tekst koji je prilično drugačiji od onoga što je autor nameravao da napiše. Književno delo je stoga živ i večito plodonosan tekst, uvek sposoban da govori na različite načine i da stvara originalnu sintezu kod svakog svog čitaoca. U našem čitanju, obogaćeni smo onim što dobijamo od autora, a to nam zauzvrat omogućava da rastemo na unutrašnjem planu, tako da svako novo delo koje pročitamo obnavlja i širi naš pogled na svet.

4. Iz tog razloga, veoma cenim činjenicu da su barem neka sjemeništa reagovala na opsesiju „ekranima“ i toksičnim, površnim i nasilnim lažnim vestima, posvećujući vreme i pažnju književnosti. To su postigli tako što su odvojili vreme za mirno čitanje i diskusiju o knjigama, novim i starim, koje i dalje imaju mnogo toga da nam kažu. Međutim, program obrazovanja za svešteničku službu nažalost nije dovoljno ukorenjen u književnosti. Ona se često smatra samo oblikom zabave, „manjom umetnošću“ koja ne mora biti deo obrazovanja budućih sveštenika i njihove pripreme za pastornu službu. Uz nekoliko izuzetaka, književnost se smatra neesencijalnom. Ja smatram da je važno insistirati na tome da je takav pristup nezdrav. On može dovesti do ozbiljnog intelektualnog i duhovnog osiromašenja budućih sveštenika, koji će biti lišeni onog privilegovanog pristupa samom srcu ljudske kulture koji književnost omogućava i, konkretnije, srcu svakog pojedinca.

5. Ovim Pismom želeo bih da predložim radikalnu promenu pravca. U tom smislu, slažem se sa opaskom jednog teologa da „književnost… potiče iz najneprikosnovenije srži osobe, onog misterioznog nivoa [njihovog bića]… Književnost je život, svestan sebe, koji doseže svoj puni izraz kroz korišćenje svih pojmovnih resursa jezika“.

6. Književnost se stoga, na jedan ili drugi način, bavi našim najdubljim željama u ovom životu, jer na dubokom nivou književnost utiče na naše konkretno postojanje, sa svim njegovim tenzijama, željama i dragocenim iskustvima.

7. Kao mladi učitelj, otkrio sam ovo sa svojim učenicima. Između 1964. i 1965. godine, u dobi od 28 godina, predavao sam književnost u jezuitskoj školi u Santa Feu. Predavao sam na poslednjim dvema godinama srednje škole i morao sam da se postaram da moji učenici proučavaju El Sida. Nisu bili zadovoljni; obično su pitali da li mogu da čitaju Garsiju Lorku umesto toga. Tako sam odlučio da o El Sidu čitaju kod kuće, a tokom časova bih diskutovao o autorima koji su se učenicima najviše dopadali. Naravno, želeli su da čitaju savremena književna dela. Ipak, dok su čitali dela koja su ih u tom trenutku zanimala, razvili su opšti ukus za književnost i poeziju, i tako su prešli na druge autore. Na kraju, naša srca uvek traže nešto veće, i pojedinci će sami pronaći svoj put u književnosti. Što se mene tiče, volim tragičare, jer svi možemo prihvatiti njihova dela kao svoja, kao izraze naše lične drame. U vapaju nad sudbinom njihovih likova, mi u suštini plačemo nad sobom, nad našom prazninom, manama i usamljenošću. Naravno, ne tražim od vas da čitate iste stvari koje sam ja čitao. Svako će pronaći knjige koje se obraćaju njegovom životu i koje će postati autentični saputnici na vašem putu. Nema ništa kontraproduktivnije od čitanja nečega iz osećanja dužnosti, uz veliko naprezanje, samo zato što su drugi rekli da je to neophodno. Naprotiv, dok smo uvek otvoreni za vođenje, trebali bismo birati ono što čitamo otvorenog uma i sa spremnošću da budemo iznenađeni, sa određenom fleksibilnošću i spremnošću da učimo, pokušavajući da otkrijemo šta nam je potrebno u svakoj etapi naših života.

 Vera i kultura

8. Književnost se takođe pokazuje kao neophodna za vernike koji iskreno žele da uđu u dijalog sa kulturom svog vremena, ili jednostavno sa životima i iskustvima drugih ljudi. Sa dobrim razlogom, na Drugom vatikanskom saboru je napomenuto da „književnost i umetnost… nastoje da prodru u našu prirodu“ i „bacaju svetlo na naše patnje i radosti, naše potrebe i mogućnosti“. Zapravo, književnost uzima svoje znake iz realnosti našeg svakodnevnog života, njegovih strasti i događaja, naših „dela, rada, ljubavi, smrti i svih onih sitnih stvari koje ispunjavaju život“.

9. Kako možemo dopreti do suštine drevnih i savremenih kultura ako nismo upoznati sa njihovim simbolima, porukama, umetničkim izrazima i pričama u kojima su zabeležili i evocirali svoje najuzvišenije ideale i težnje, kao i svoje najdublje patnje, strahove i strasti? Kako se možemo obraćati srcima muškaraca i žena ako ignorišemo, zanemarujemo ili ne cenimo „priče“ kojima su pokušali da izraze i ogole dramu svog životnog iskustva u romanima i pesmama?

10. Crkva je, u svom misionarskom iskustvu, naučila kako da pokaže svu svoju lepotu, svežinu i novinu u susretanju – često kroz književnost – sa različitim kulturama u kojima je njena vera pustila koren, ne oklevajući da se angažuje i crpi iz onog najboljeg što je našla u svakoj kulturi. Ovaj pristup ju je oslobodio od iskušenja uskovidog, fundamentalističkog samoreferencijalnog pogleda koji bi određenu kulturno-istorijsku „gramatiku“ smatrao sposobnom da izrazi celokupno bogatstvo i dubinu Jevanđelja. [5] Mnoge apokaliptične proročke izjave koje danas pokušavaju da poseju očajanje ukorenjene su upravo u takvom verovanju. Kontakt sa različitim književnim i gramatičkim stilovima uvek će nam omogućiti da dublje istražimo polifoniju božanske objave, bez njenog osiromašenja ili redukcije na naše vlastite potrebe ili načine razmišljanja.

11. Stoga nije slučajno što je hrišćanska antika, na primer, jasno prepoznala potrebu za ozbiljnim angažmanom klasične kulture svog vremena. Vasilije Veliki, jedan od istočnih crkvenih otaca, u svom “Govoru mladima”, nastalom između 370. i 375. godine, a najverovatnije upućenom njegovim nećacima i nećakama, veličao je bogatstvo klasične književnosti koju su proizveli hoi éxothen („oni spolja“), kako je nazivao paganske autore. Uviđao je to kako u njihovoj argumentaciji, tj. njihovom lógoi (govoru), korisnoj za teologiju i egzegezu, tako i u njihovom etičkom sadržaju, naime, u práxeis (dela, ponašanje) koje su korisne za asketski i moralni život. Vasilije je završio ovo delo podstičući mlade hrišćane da klasike smatraju ephódion („oproštajnim darom“) za svoje obrazovanje i obuku, sredstvom za „duševnu dobit“ (IV, 8-9). Upravo iz tog susreta između hrišćanstva i kulture tog vremena, proizašlo je novo predstavljanje Jevanđelja.

12. Zahvaljujući jevanđeoskom razumevanju kulture, možemo prepoznati prisustvo Duha u različitim ljudskim iskustvima, videći seme prisustva Duha već posađeno u događajima, senzibilitetima, željama i dubokim čežnjama prisutnim u srcima i u društvenom, kulturnom i duhovnom okruženju. To možemo videti, na primer, u pristupu koji je Pavle imao pred Areopagom, kako je opisano u Delima apostolskim (17:16-34). U svom govoru, Pavle kaže o Bogu: „‘U njemu živimo, mičemo se i jesmo’; kao što su i neki od vaših pesnika rekli, ‘i mi smo rod njegov’“. (Dela 17:28). Ovaj stih sadrži dva citata: jedan indirektan, od pesnika Epimenida (VI vek pre nove ere), i drugi direktan, iz Phaenomena pesnika Arata iz Solija (III vek pre nove ere), koji je pisao o sazvežđima i znacima dobrog i lošeg vremena. Ovde „Pavle otkriva da je on ‘čitalac’ dok istovremeno demonstrira svoj metod pristupa književnom tekstu, što je evanđeosko rasuđivanje o kulturi. Atinjani ga odbacuju kao spermologos, ‘brbljivca’, ali doslovno i ‘skupljača semena’. Ono što je sigurno bilo zamišljeno kao uvreda, ironično se pokazalo kao duboko istinito. Pavle je sakupio semena paganske poezije i, prevazilazeći svoje prve utiske (Dela 17:16), prepoznaje Atinjane kao ‘vrlo pobožne’ i vidi u stranicama njihove klasične književnosti pravu praeparatio evangelica“ [6].

13. Šta je Pavle uradio? Shvatio je da „književnost iznosi na videlo ponore unutar ljudskog bića, dok objava i zatim teologija treba da pokažu kako Hrist ulazi u te dubine i osvetljava ih“. [7] Suočena s tim dubinama, književnost je stoga „put“ [8] koji pomaže pastirima duša da uđu u plodan dijalog s kulturom svog vremena.

Hrist nikada nije bestelesan

14. Pre nego što istražim konkretne razloge zašto bi trebalo podsticati proučavanje književnosti u sklopu obrazovanja budućih sveštenika, prvo bih želeo da kažem nešto o savremenom religijskom prostoru. „Povratak sakralnom i potraga za duhovnošću koji obeležavaju naše vreme su dvosmisleni fenomeni. Danas, naš izazov nije toliko ateizam koliko potreba da se adekvatno odgovori na žeđ mnogih ljudi za Bogom, kako ne bi pokušali da je zadovolje rešenjima koja otuđuju ili bestelesnim Isusom“. [9] Urgentni zadatak propovedanja Jevanđelja u naše vreme zahteva da vernici, a posebno sveštenici, omoguće da svi mogu sresti Isusa Hrista koji je postao telo, postao čovek, postao istorija. Uvek moramo paziti da nikada ne izgubimo iz vida „telo“ Isusa Hrista: to telo sačinjeno od strasti, emocija i osećanja, od reči koje pružaju izazov i teše, od ruku koje dodiruju i leče, pogleda koji oslobađaju i ohrabruju, telo sačinjeno od gostoljubivosti, oproštaja, ogorčenja, hrabrosti, neustrašivosti; ukratko, ljubavi.

15. Upravo na ovom nivou poznavanje književnosti može učiniti buduće sveštenike i sve pastorne delatnike još osetljivijim na punu ljudskost Gospoda Isusa, u kojoj je njegova božanska priroda u potpunosti prisutna. Ovim putem oni mogu propovedati Jevanđelje na način koji omogućava svima da iskuse istinu iz učenja Drugog vatikanskog sabora da „samo u misteriji Reči koja je postala telo misterij čoveka zaista postaje jasan“. [10] Ovo nije misterij neke apstraktne ljudskosti, već misterij svih muškaraca i žena, sa njihovim ranama, željama, sećanjima i nadama koje su konkretni deo njihovih života.

Veliko dobro

16. Sa praktične tačke gledišta, mnogi naučnici tvrde da navika čitanja ima brojne pozitivne efekte na život ljudi, pomažući im da steknu širi vokabular i time razviju veće intelektualne sposobnosti. Takođe, ona stimuliše njihovu maštu i kreativnost, omogućavajući im da nauče kako da svoje priče ispričaju na bogatiji i izražajniji način. Pored toga, ona poboljšava njihovu sposobnost koncentracije, smanjuje nivo kognitivnog propadanja i umiruje stres i anksioznost.

17. Štaviše, čitanje nas priprema da razumemo i samim time da se nosimo sa različitim situacijama koje se javljaju u životu. Kroz čitanje, uranjamo u misli, brige, tragedije, opasnosti i strahove likova koji na kraju prevazilaze životne izazove. Možda, prateći neku priču do kraja, stičemo neki uvid koji će se kasnije pokazati korisnim u našim životima.

18. U ovom nastojanju da podstaknem čitanje, pomenuo bih dva teksta poznatih autora, koji u nekoliko reči imaju mnogo toga da nas nauče:

Romani „u nama, u roku od jednog sata, oslobađaju sve moguće radosti i nesreće za koje bi nam, u životu, bile potrebne čitave godine da ih iole bolje upoznamo, a od kojih nam one najintenzivnije nikada ne bi bile otkrivene jer nas sporost njihovog odvijanja sprečava da ih primetimo“. [11]

„Čitajući veliku književnost postajem hiljadu ljudi, a ipak ostajem svoj. Kao noćno nebo u grčkoj pesmi, gledam s bezbroj očiju, ali ipak ja sam taj koji vidim. Ovde, kao i u bogosluženju, u ljubavi, u moralnom delovanju i u spoznaji, nadilazim sebe; i nikada nisam više svoj nego tada kada jesam“. [12]

19. Međutim, nije mi namera da se fokusiram isključivo na lične koristi koje se dobijaju čitanjem, već da razmislim koji su najvažniji razlozi za obnavljanje ljubavi prema čitanju.

Slušanje glasa drugog čoveka

20. Kada razmišljam o književnosti, setim se onoga što je veliki argentinski pisac Horhe Luis Borhes [13] govorio svojim studentima, naime, da je najvažnije jednostavno čitati, ući u direktan kontakt sa književnošću, uroniti u živi tekst ispred nas, umesto da se fiksiramo na ideje i kritičke komentare. Borhes je svojim studentima objasnio ovu ideju rekavši da u početku možda neće mnogo toga razumeti od onoga što čitaju, ali da u svakom slučaju čuju „glas drugog čoveka“. Ovo je definicija književnosti koja mi se veoma dopada: slušanje glasa drugog čoveka. Nikada ne smemo zaboraviti koliko je opasno prestati slušati glas drugih ljudi kada nam upućuju izazove! Odmah padamo u samoizolaciju; ulazimo u neku vrstu „duhovne gluvoće“, koja negativno utiče na naš odnos sa samima sobom i naš odnos sa Bogom, bez obzira na to koliko teologije ili psihologije smo proučili. 
21. Ovaj pristup književnosti, koji nas čini osetljivim na misteriju drugih osoba, uči nas kako da dotaknemo njihova srca. Ovde mislim na hrabri apel koji je sveti Pavle VI uputio umetnicima, a time i piscima, 7. maja 1964. godine: „Trebate nam. Našem sveštenstvu je potrebna saradnja sa vama. Jer, kao što znate, naše sveštenstvo treba da propoveda, i da obezbedi da svet duha, nevidljivog, neizrecivog Boga, bude dostupan i razumljiv, zapravo dirljiv. A vi ste majstori da nevidljiv svet prikazujete na pristupačne i razumljive načine“. [14] To je poenta: zadatak vernika, a posebno sveštenika, je upravo da „dotaknu“ srca drugih, kako bi ona bila otvorena za poruku Gospoda Isusa. U ovom velikom zadatku, doprinos koji književnost i poezija mogu ponuditi je od neuporedivog značaja.
    

22. T.S. Eliot, pesnik čija poezija i eseji, prožeti njegovom hrišćanskom verom, zauzimaju istaknuto mesto u modernoj književnosti, pronicljivo je opisao današnju versku krizu kao krizu široko rasprostranjene emocionalne nesposobnosti. [15] Ako bismo verovali ovoj dijagnozi, problem vere danas nije prvenstveno pitanje veće vere ili manje vere u neke određene doktrine. Umesto toga, to je nesposobnost mnogih naših savremenika da budu duboko ganuti pred licem Boga, njegove tvorevine i drugih ljudskih bića. Ovde vidimo važnost rada na lečenju i obogaćivanju naše prijemčivosti. Po povratku sa mog Apostolskog putovanja u Japan, upitali su me šta mislim da Zapad treba da nauči od Istoka. Moj odgovor je bio: „Mislim da Zapadu nedostaje malo poezije“. [16]

“Obuka iz rasuđivanja”

23. Kakvu korist, dakle, sveštenik ima od kontakta sa književnošću? Zašto je neophodno razmatrati i promovisati čitanje velikih romana kao važan element u svešteničkoj paideia-i? Zašto je važno da, u obuci svešteničkih kandidata, ponovimo uvid Karla Ranera da postoji duboka duhovna srodnost između sveštenika i pesnika? [17]

24. Pokušajmo da odgovorimo na ova pitanja slušajući šta ovaj nemački teolog ima da nam kaže. [18] Za Ranera, reči pesnika su pune nostalgije, kao da su „kapije u beskonačnost, kapije u nespoznatljivo. One prizivaju ono što nema ime. Protežu se prema onome što ne može biti shvaćeno“. Poezija „ne daje sama beskonačnost, ona ne donosi i ne sadrži beskonačnost“. To je zadatak reči Božje, i kako Raner dalje kaže: „pesnička reč poziva na reč Božju“. [19] Za hrišćane, Reč je Bog, i sve naše ljudske reči nose tragove unutrašnje čežnje za Bogom, teženja ka toj Reči. Može se analogno tome reći da prava pesnička reč učestvuje u Reči Božjoj, kao što jasno kaže Poslanica Jevrejima (cf. Jev 4:12-13).

25. U svetlu ovoga, Karl Raner je u pirlici da povuče upečatljivu paralelu između sveštenika i pesnika: reč „sama može otkupiti ono što predstavlja krajnje zatomljenje svih stvarnosti koje nisu izražene u reči: nemuštost njihovog odnosa prema Bogu“. [20]

26. Književnost nas, dakle, čini osetljivim za odnos između oblika izražavanja i značenja. Ona nudi obuku iz rasuđivanja, izoštravajući sposobnost budućeg sveštenika da stekne uvid u svoju unutrašnjost i u svet oko sebe. Čitanje tako postaje „put“ koji ga vodi ka istini njegovog bića i prilika za proces duhovnog rasuđivanja koji neće biti bez svojih trenutaka nespokoja, pa čak i krize. Zapravo, mnoge stranice književnosti odgovaraju onome što sveti Ignacije naziva duhovnom „pustoši“.

27. Ovako Ignacije to objašnjava: „Pustoš nazivam tamom duše, nemirom duha, sklonošću ka onome što je nisko i zemaljsko, nemirom koji proizlazi iz mnogih smetnji i iskušenja koja vode ka nedostatku vere, nade, ljubavi. Duša je potpuno lenja, mlaka, tužna i, takoreći, odvojena od svog Stvoritelja i Gospoda“. [21]

28. Teškoća ili dosada koju osećamo prilikom čitanja određenih tekstova nije nužno loša ili beskorisna. Sam Ignacije je primetio da kod „onih koji idu od lošeg ka gorem“, dobar duh deluje tako što izaziva nemir, iziritiranost i nezadovoljstvo. [22] Ovo bi bila doslovna primena prvog ignacijanskog pravila za rasuđivanje o duhovima, koje se bavi onima koji „idu od jednog do drugog smrtnog greha“. Kod takvih osoba dobar duh, koristeći se svetlošću razuma, izaziva grižu savesti i ispunjava ih kajanjem, [23] i na taj način ih vodi ka dobroti i lepoti.

29. Jasno je, dakle, da čitalac nije jednostavno primalac poučne poruke, već osoba koja je pred izazovom da nastavi dalje po promenljivom terenu gde granice između spasenja i propasti nisu a priori očigledne i jasne. Čitanje, kao čin „rasuđivanja“, direktno uključuje čitaoca i kao „subjekta“ koji čita i kao „objekta“ onoga što se čita. U čitanju romana ili pesničkog dela, čitalac zapravo doživljava da „biva čitan“ kroz reči koje čita. [24] Čitaoci se tako mogu uporediti sa igračima na terenu: oni igraju igru, ali se igra takođe igra kroz njih, u smislu da su potpuno obuzeti akcijom. [25]

Pažnja i probava

30. Što se tiče sadržaja, trebalo bi da shvatimo da je književnost poput „teleskopa“, koristeći poznatu sliku Marsela Prusta. [26] Kao takva, usmerena je na bića i stvari, i omogućava nam da shvatimo „ogromnu udaljenost“ koja razdvaja celokupno ljudsko iskustvo od naše percepcije istog. „Književnost se takođe može uporediti sa foto laboratorijom, gde se slike života obrađuju kako bi se istakli njihovi obrisi i nijanse. To je ono čemu književnost služi: pomaže nam da ‘razvijemo’ sliku života“, [27] da nam uputi izazov po pitanju njenog značenja i, u jednoj reči, da doživimo život onakvim kakav jeste.

31. Naš uobičajeni pogled na svet, međutim, ima tendenciju da bude „skraćen“ i sužen pod pritiskom koji na nas vrše mnogi naši praktični i kratkoročni ciljevi. Čak i naša posvećenost službi – liturgijskoj, pastoralnoj i dobrotvornoj – može postati usmerena samo na ciljeve koje treba postići. Ipak, kao što nas Isus podseća u paraboli o sejaču, seme treba da padne na duboko tlo kako bi vremenom sazrelo do ploda, a ne da bude ugušeno kamenitim tlom ili trnjem (Mt 13:18-23). Uvek postoji rizik da preterana briga za efikasnost otupi rasuđivanje, oslabi osetljivost i zanemari složenost. Očajnički nam je potrebno da uravnotežimo ovu neizbežnu sklonost ka frenetičnom i nekritičkom načinu života tako što ćemo se povući, usporiti, odvojiti vreme da gledamo i slušamo. To se može desiti kada osoba jednostavno stane da pročita knjigu.

32. Moramo ponovo otkriti prijemčive načine da se povežemo sa stvarnošću, a koji nisu samo strateški i usmereni isključivo na rezultate, načine koji nam omogućavaju da iskusimo beskonačnu veličanstvenost postojanja. Osećanje perspektive, dokolice i slobode su obeležja pristupa stvarnosti koja u književnosti pronalazi privilegovani, iako ne isključivi, oblik izražavanja. Književnost nas stoga uči kako da gledamo i vidimo, da rasuđujemo i istražujemo stvarnost pojedinaca i situacija kao misterij ispunjen viškom značenja koje se može samo delimično razumeti kroz kategorije, objašnjavajuće šeme, linearne dinamike uzroka i posledica, sredstva i ciljeve.

33. Još jedna upečatljiva slika za ulogu književnosti dolazi iz aktivnosti ljudskog tela, a posebno iz čina probave. Monah iz XI veka Gijom od SenTerija i isusovac iz XVII veka Žan Žozef Surin razvili su sliku krave koja preživa – ruminatio – kao sliku kontemplativnog čitanja. Surin je govorio o „stomaku duše“, dok je isusovac Mišel De Serto govorio o autentičnoj „fiziologiji probavnog čitanja“. [28] Književnost nam pomaže da razmišljamo o značenju našeg prisustva na ovom svetu, da ga „svarimo“ i asimilujemo, i da shvatimo šta leži ispod površine našeg iskustva. Književnost, u jednoj reči, služi da tumači život, da razaznaje njegovo dublje značenje i njegove suštinske napetosti. [29]

“Gledanje tuđim očima”

34. Kada je reč o upotrebi jezika, čitanje književnog teksta postavlja nas u poziciju „gledanja tuđim očima“, [30] čime stičemo širinu perspektive koja proširuje našu humanost. Razvijamo maštovitu empatiju koja nam omogućava da se identifikujemo s načinom na koji drugi vide, doživljavaju i reaguju na stvarnost. Bez takve empatije, ne može biti solidarnosti, deljenja, saosećanja, milosti. U čitanju otkrivamo da naši osećaji nisu samo naši, oni su univerzalni, putem čega se čak i osoba u najvećoj oskudici ne oseća usamljeno.

35. Divna raznolikost čovečanstva, kao i dijahronična i sinhronična pluralnost kultura i polja učenja, postaju, u književnosti, jezik sposoban da poštuje i izrazi svu njihovu raznolikost. Istovremeno, oni se prevode u simboličku gramatiku koja ih čini smislenim za nas, ne stranim, već zajedničkim. Jedinstvenost književnosti leži u činjenici da ona prenosi bogatstvo iskustva ne objektivizujući ga kao u opisnim naučnim modelima ili u sudovima književne kritike, već izražavanjem i tumačenjem njegovog dubljeg značenja.

36. Kada čitamo priču, zahvaljujući deskriptivnim sposobnostima autora, svako od nas može pred svojim očima videti plač napuštene devojčice, staricu koja pokriva svog usnulog unuka, borbu prodavca koji pokušava da skrpi kraj s krajem, stid onoga koji trpi stalnu kritiku, dečaka čije je povlačenje u snove jedini beg od bednog i nasilnog života. Dok ove priče daju slab odjek unutar našeg iskustva, postajemo osetljiviji na iskustva drugih. Izađemo iz sebe da bismo ušli u njihove živote, saosećamo s njihovim borbama i željama, gledamo stvari njihovim očima i na kraju postajemo saputnici na njihovom putu. Bivamo uvučeni u živote prodavca voća, prostitutke, siročeta, žene zidara, ostarele žene koja još uvek veruje da će jednog dana naći svog princa na belom konju. To možemo učiniti s empatijom i ponekad s nežnošću i razumevanjem.

37. Kao što je Žan Kokto napisao Žaku Maritenu: „Književnost je nemoguća. Moramo izaći iz nje. Nema svrhe pokušavati izaći kroz književnost; samo ljubav i vera omogućavaju nam da izađemo iz sebe“. [31] Ipak, da li možemo zaista izaći iz sebe ako patnje i radosti drugih ne plamte u našim srcima? Ovde bih rekao da, mi kao hrišćani, ni prema čemu ljudskom nismo indiferentni.

38. Književnost nije relativistička; ona nas ne lišava vrednosti. Simboličko predstavljanje dobra i zla, istine i laži, kao stvarnosti koje u književnosti poprimaju oblik pojedinaca i kolektivnih istorijskih događaja, ne oslobađa nas moralnog suda, već nas sprečava da olako ili površno osuđujemo. Kao što nam Isus kaže: „Zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?“ (Mt 7,3).

39. Čitajući o nasilju, uskogrudosti ili slabostima drugih, imamo priliku da razmislimo o sopstvenim iskustvima tih stvarnosti. Otvarajući čitaocu širi pogled na veličanstvenost i bedu ljudskog iskustva, književnost nas uči da budemo strpljivi kada pokušavamo da razumemo druge, da budemo ponizni u pristupu složenim situacijama, da blago sudimo pojedincima i da budemo osetljivi prema našoj ljudskoj prirodi. Sud je u svakom slučaju potreban, ali nikada ne smemo zaboraviti njegov ograničeni domet. Sud nikada ne sme prerasti u smrtnu kaznu, eliminaciju ljudi ili potiskivanje naše humanosti radi bezdušnog apsolutizovanja zakona.

40. Mudrost koja proizilazi iz književnosti usađuje u čitaoca širu perspektivu, osećaj za granice, sposobnost da vrednuje iskustvo više od kognitivnog i kritičkog razmišljanja, i da prihvati siromaštvo koje donosi izuzetno bogatstvo. Priznajući uzaludnost, a možda čak i nemogućnost da se misterij sveta i čovečanstva svede na dualističku polarizaciju istine naspram laži ili ispravnog naspram pogrešnog, čitalac prihvata odgovornost da sudi, ali da ne koristi to kao sredstvo za dominaciju, već kao podsticaj za još bolje slušanje. I istovremeno, da spremno učestvuje u izvanrednom bogatstvu istorije koje duguje svoje postojanje prisustvu Duha, ali je takođe darovano kao milost, nepredvidiv i nepojmljiv događaj koji ne zavisi od ljudske aktivnosti, već redefiniše našu humanost u smislu nade za spasenje.

Duhovna moć književnosti

41. Verujem da sam ovim kratkim razmišljanjima istakao ulogu koju književnost može igrati u obrazovanju srca i umova pastora i budućih pastora. Književnost može u velikoj meri podstaći slobodno i ponizno korišćenje našeg razuma, plodno priznanje raznovrsnosti ljudskih jezika, proširivanje naših ljudskih osećanja i, konačno, veliku duhovnu otvorenost za slušanje Glasa koji govori kroz mnoge glasove.

42. Književnost pomaže čitaocima da sruše idole samoreferencijalnog, lažno samodovoljnog i statično konvencionalnog jezika koji ponekad takođe preti da zagadi naš crkveni diskurs, osujećujući slobodu Reči. Književna reč je reč koja pokreće jezik, oslobađa ga i pročišćava. Na kraju, ona otvara tu reč za još izražajnije i šire vidike. Otvara naše ljudske reči da prime Reč koja je već prisutna u ljudskom govoru, ne kada sebe vidi kao znanje koje je već puno, definitivno i potpuno, već kada postaje slušanje i iščekivanje Onoga “koji sve novo tvori” (Otk 21,5).

43. Na kraju, duhovna moć književnosti nas vraća na prvobitni zadatak koji je Bog poverio našoj ljudskoj porodici: zadatak „imenovanja“ drugih bića i stvari (Post 2,19-20). Misija upravljanja tvorevinom koju je Bog poverio Adamu, podrazumevala je pre svega prepoznavanje njegove sopstvene dostojnosti i značenja postojanja drugih bića. Sveštenicima je na sličan način poveren ovaj prvobitni zadatak „imenovanja“, davanja značenja, postajanja instrumentima zajedništva između tvorevine i Reči koja je postala telo i Njene moći da osvetli svaku dimenziju našeg ljudskog stanja.

44. Srodnost između sveštenika i pesnika stoga blista u misterioznoj i neraskidivoj sakramentalnoj zajednici između božanske Reči i naših ljudskih reči, dajući povoda službi koja postaje služenje rođeno iz slušanja i saosećanja, harizmi koja postaje odgovornost, viziji istine i dobra koja se otkriva kao lepota. Kako da ne razmislimo o rečima koje nam je ostavio pesnik Pol Selan: „Oni koji zaista nauče da vide, približavaju se onome što je nevidljivo“. [32]

Održano u Rimu, u bazilici Svetog Jovana Lateranskog, 17. jula 2024, dvanaeste godine mog pontifikata.

[1] R. LATOURELLE, ‘Literature’, in R. LATOURELLE & R. FISICHELLA, Dictionary of Fundamental Theology, New York 2000, 604.
[2] Cf. A. SPADARO, “J. M. Bergoglio, il ‘maestrillo’ creativo. Intervista all’alunno Jorge Milia”, in La Civiltà Cattolica 2014 I 523-534.
[3] SECOND VATICAN ECUMENICAL COUNCIL, Pastoral Constitution on the Church in the Modern World Gaudium et Spes, 62.
[4] K. Rahner, “Il futuro del libro religioso”, in Nuovi saggi II, Roma 1968, 647.
[5] Cf. Apostolic Exhortation Evangelii Gaudium, 117.
[6] A. SPADARO, Svolta di respiro. Spiritualità della vita contemporanea, Milano, Vita e Pensiero, 101.
[7] R. LATOURELLE, ‘Literature’, in R. LATOURELLE & R. FISICHELLA, Dictionary of Fundamental Theology, New York 2000, 603.
[8] SAINT JOHN PAUL II, Letter to Artists, 4 April 1999, 6.
[9] Apostolic Exhortation Evangelii Gaudium, 89.
[10] SECOND VATICAN ECUMENICAL COUNCIL, Pastoral Constitution on the Church in the Modern Word Gaudium et Spes, 22.
[11] M. PROUST, À la recherche du temps perdu – Du côté de chez Swann, B. Grasset, Paris 1914, 104-105.
[12] C.S. LEWIS, An Experiment in Criticism, 89.
[13] Cf. J.L. BORGES, Borges, Oral, Buenos Aires 1979, 22.
[14] SAINT PAUL VI, Homily, Mass with Artists, Sistine Chapel, 7 May 1964.
[15] Cf. T.S. Eliot, The Idea of a Christian Society, London 1946, 30.
[16] Press Conference on the Return Flight to Rome, Apostolic Journey to Thailand and Japan, 26 November 2019.
[17] Cf. A. SPADARO, La grazia della parola. Karl Rahner e la poesia, Milano, Jaca Book, 2006.
[18] Cf. K. Rahner, Theological Investigations, Vol. III, London 1967, 294-317.
[19] Ibid. 316-317.
[20] Ibid. 302.
[21] SAINT IGNATIUS LOYOLA, Spiritual Exercises, n. 317.
[22] Cf. ibid., n. 335.
[23] Ibid., n. 314
[24] Cf. K. Rahner, Theological Investigations, Vol. III, London 1967, 299.
[25] Cf. A SPADARO, La pagina che illumina. Scrittura creativa come esercizio spirituale, Milano, Ares, 2023, 46-47.
[26] M. PROUST, À la recherche du temps perdu. Le temps retrouvé, Vol. III, Paris 1954, 1041.
[27] A SPADARO, La pagina che illumina. Scrittura creativa come esercizio spirituale, Milano, Ares, 2023, 14.
[28] M. DE CERTEAU, Il parlare angelico. Figure per una poetica della lingua (Secoli XVI e XVII), Firenze 1989, 139 ff.
[29] A SPADARO, La pagina che illumina. Scrittura creativa come esercizio spirituale, Milano, Ares, 2023, 16.
[30] Cf. C.S. LEWIS, An Experiment in Criticism.
[31] J. COCTEAU – J. MARITAIN, Dialogo sulla fede, Firenze, Passigli, 1988, 56; Cf. A SPADARO, La pagina che illumina. Scrittura creativa come esercizio spirituale, Milano, Ares, 2023, 11-12.
[32] P. CELAN, Microliti, Milano 2020, 101.

Izbor: vatican.va
Prevod: Danilo Lučić