“Pesme gospođe Marković dokaz su koliko se ličnost u nas oslobodila” Ovakva osećanja i reči nije mogao imati svaki i ovake pesme ne peva ma ko, pisao je Jovan Skerlić o zbirci "Trenuci" Danice Marković.

Danica Marković foto: Wikipedia

Kada je Danica Marković (Čačak, 1879 – Beograd, 9. jul 1932) debitovala zbirkom pesama Trenuci (1904) bio je to, prema ocenama kritičara i istoričara književnosti, važan trenutak u poeziji kod nas, jer se tu prvi put čulo oslobođeno lirsko žensko ja. Jovan Skerlić ocenio je tada da će njena poezija imati uspeha kod čitalaca “kojima je dodijala laž i afektacija u našoj današnjoj, čisto spoljnoj poeziji, svedenoj na igru reči i komediju osećanja”, Antun Gustav Matoš nazivao ju je “senzitivnom srpskom orhidejom”, a Bogdan Popović uvrstio ju je u Antologiju novije srpske lirike (1911), kao jedinu pesnikinju, sa tri cele lepe pesme.

Danica Marković je u svom tegobnom životu objavila potom još jednu zbirku, Trenuci i raspoloženja (1928) sa 112 pesama (koju je dve godine kasnije preštampala o svom trošku, izbacujući iz nje 26 pesama i dodajući dve nove), a okušala se i u pisanju proze. Nakon smrti, 9. jula 1932. godine, njeno delo zapadalo je u sve dublju senku, a o pesnikinji se tek sporadično govorilo i pisalo (Isidora Sekulić, Dragiša Vitošević, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović, Radomir Konstantinović, Slavko Gordić…).

U novom milenijumu je Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku štampala knjigu sa 27 njenih priča Kupačica i zmija (2003), sabrane pesme pod naslovom Istorija jednog osećanja (2006), te zbornik Trenuci Danice Marković (sa Institutom za književnost i umetnost, 2007). O životu i delu pesnikinje objavljene su i studije Istorija jedne samoće: poezija i proza Danice Marković Zorice Hadžić (Akademska knjiga, 2007) i Danica Marković – Oči pune zvezda, ruke pune trnja Branke Radovanović (Službeni glasnik, 2016), a ponovo su preštampani i Trenuci i raspoloženja (Portalibris, 2019).

Povodom 90 godina od smrti Danice Marković prenosimo ovde tekst Jovana Skerlića o Trenucima koji je čuveni kritičar objavio u književnoj periodici 1904. godine, malo nakon što je zbirka objavljena, a tri godine kasnije uvrstio ga u svoju knjigu Pisci i knjige I.

***

Кao ljudima, i knjigama se prilazi sa izvesnim predrasudama. Naročito kada su to stihovi koje su žene pisale. Trenuci nisu imali ništa što im je moglo u prilog govoriti: na njima je bilo napisano ime koje se prvi put čulo u književnosti, i izišli su u doba kada se svakog meseca javlja nova zbirka osrednjih i slabih stihova.

I prelista li se knjiga rasejano i nemarno, obrati li se pažnja samo na spoljašnjost, na ono što odmah pada u oči, na slovo a ne na duh, prvi utisak će biti više nepovoljan. Ima u ovim pesmama nečega što neobičnoi i gotovo stalno podseća na “poezije” koje šiparice pišu svojim prijateljicama u albume “uzmi ovaj cvetak ružičaste boje…” – i zaklinju se na prijateljsku vernost i s one strane groba.

Ima tu one veoma nesimpatične, naročite “pojetičke” frazeologije, onih osveštanih i oveštalih reči, retorskih cvetića, što se stalno povlače u pesmama sviju onih koji nemaju dovoljno ukusa i duha da govore jezikom celoga sveta, jezikom dovoljnim za one koji imaju pravoga talenta. I ovde ima i “lahorića”, i “cvetnih polja” (onih monotonih cvetnih polja Vojislava J. Ilića!), i “beloga stada” koje gone “pastiri”; “udes” je tu “grozan”; “himne” se “viju” pod “okriljem muze”; “lastavica” je “mila”; grudi su “lomne” a “luna baca svetlost bledu”. Nije zaboravljen ni Morfej, ni Prometej, ni Borej; ne kaže se san no “sanak”, ne hladnoća no “stud”, ne nada no “nad”.

Zbirku “Trenuci” objavila je 1904. godine: Danica Marković

Ima naivno egzotičnih naslova, kao Canzone, Gallium verum, Marcia funèbre, kao što je danas naša poezija uopšte puna “akvarela”, “dioskura”, automni flores, hrizantema, kamelija i orhideja, gde se detinjasto hvata jedne mode, poslednjeg spasa svih onih koji sami nemaju ničeg dubljega i koji neobičnim rečima pokušavaju da zaprepaste čitaoce i pošto poto budu interesantni.

U stilu gđe Marković ima nečega teškog, tvrdoga, a često i suve proze. Ima slika, redovi su neravni, sve veli da se htela dati pesma, ali je teško ne osetiti tromu prozu u stihovima kao što su:

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli.
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Ima u ovim često prozaičnim stihovima teškog izražavanja, razvučenosti, odsustva harmonije, ima tu i mesta koja na jeziku smrtnih ništa ne znače. Sve je to tako, sve to pada u oči čim se ova žuta knjiga otvori, pa ipak, pa ipak ova zbirka stihova jako odskače nad gomilom tolikih koje su ispevane ovih raspevanih poslednjih godina.

Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju ni ljudi uvek nemaju, glavna je odlika ovih pesama. Treba imati hrabrosti pa reći svu svoju misao, ne praviti se ni gori ni bolji no što je, pevati samo ono što se istinski osetilo i od čega je duša zatreptala. Posle svake od tih pesama stoji datum kada su pisane; neke od njih nose i naslove značajnih doba i dana u životu: U oktobru, O gde ste vi, februarski dani!…, 27-mi juni.

Кod nas je bilo i ima i književnijih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih.

To su odista trenuci jednog uznemirenog i neveselog života. I to više ne peva ona Milica dugih trepavica iz narodne pesme, koja nije sebe držala za vilu da gleda oblake no za devojku što gleda preda se; to nije druga jedna Milica, sirota Milica Stojadinovića Srbkinja, “Vrdnička Vila” naše romantičke poezije, plačljiva čitateljka Žan Žak Rusoa i nemačkih sentimentalnih pevaca, koja je gorela onom starinskom ljubavlju, i govorila: “Ali kad bih ja mesto kamička nosila u mojim grudima oblik kakve srodne mi duše, zar bi mi tada kao srpskoj devojci priličilo pevati: čuj me, svete, ja sam zaljubljena”.

Pesme gđe Marković dokaz su koliko se u tome pogledu napredovalo, koliko se ličnost u nas oslobodila i osmelila da živi svojim životom i za svoj račun. Treba pročitati onu simboličnu pesmu Na bunaru, tamnu, čudnu i impresivnu Istoriju jednog osećanja, i onu sasvim jesenju Jesenju ružu.

Još tog trenutka dušu sam ti dala
I srce svoje, i svoj život ceo,
S mladošću, punom svetlih ideala;
I ko što cvet je na grudima sveo,
Uzabran, svež iz vrta, bog zna čija,
Njegovim tragom krenula sam i ja.

Кao što se po sebi razume, ove vrlo individualne pesme jedne žene imaju za isključiv predmet ljubav. I ako se mnoge od njih dešavaju pod vedrim nebom, pod mesečinom koja baca bledu svetlost na visoko drveće, u “mirisu cvetnog jorgovana”, na zemlji pokrivenoj žutim jesenjim lišćem, sa siluetom Avale u pozadini, ipak je pejzaž tako oskudan, a spoljni svet sveden na malenu meru. Tu je samo onaj bezobzirni egoizam vrlo jakih osećanja, egoizam tiranske ljubavi koja sve uzima, odseca čoveka od svega spoljašnjega sveta i lišava ga svakih drugih osećanja.

To nije ona razumna, tiha, umiravajuća i higijenska ljubav, zadovoljna ljubav gde se uživa sve tupo blaženstvo sitih i u svemu namirenih ljudi. To je amor dolorosa, plaha, oštra ljubav, koja probukti kroz život kao oluja, ostaviv za sobom ruševine, koja baca na muke dušu i ostavlja otvorene rane, rane koje je samo smrt u stanju da izvida.

Ali nisam mogla znati
Da će, posle, ti spomeni
Кo duhovi pretit’ meni
Ne dati mi noću spati,

Dizat’ pokrov mrtve sreće,
Da mučenje bude veće.

Nema mnogo stihova u srpskoj poeziji kao što je svršetak inače nejednake pesme Gallium verum, još jedne pesme od 27. juna:

Кad u odaju stupih svoju gluhu,
Sa suhim cvećem u rukama vrelim,
Od duga puta, u prašljivu ruku,
Osetih tada da ništa ne želim

Ceo mi život u prošlost utonu!…
I kao kitu bosioka smerna

Što s pobožnošću meće za ikonu
Duša pobožna, odana i verna,
Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Od svu tišinom okružena gluhom,
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.

To nisu više ravnodušna i diletantska ređanja stihova, lov za slikovima i igre reči, to su bolni krici cele jedne duše. Sivi oblacina zimnjem nebu, bol se upleo u život, a izubijana duša koja bi se htela moliti Bogu, a ne ume više:

Veliki Bože, jesi l’ ti to hteo ?…
Bože, je li i to tvoja bila volja?

Mučan život stoji kao otvorena knjiga koja se tek sada počela čitati, i dugo, dugo će se čitati i uzdisati dok se dođe do njenog kraja:

Tišina pusta kao na dnu groba
Ja još ne spavam duh mi budan bdije,

Duši i telu već pokoja nije.
Na moje oči san kao da ne sme,
Strepeć’ pred krajem nesvršene pesme.

Ovakva osećanja i reči nije mogao imati svaki i ovake pesme ne peva ma ko. I pored nekoliko pastiša Vojislava J. Ilića, to je originalna, lična, svoja knjiga, kakve se ne javljaju svaki dan, naročito u poeziji, i dvojinom naročiti u srpskoj poeziji i u Srbiji. Кod nas je bilo i ima i književnijih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *