Osobine Roberta Muzila (I deo) U ovom tekstu razmatra se ambicija Roberta Muzila da romanom “Čovek bez osobina” dijagnostifikuje i, na svoj način, leči „misterioznu“ pa čak i „neuhvatljivu“ bolest jednog doba koje rađa ljude bez osobina.

„Zašto, onda, nismo realisti?“, zapitao se Ulrih. Ni jedno ni drugo nisu bili realisti: ni on, ni ona; zbog njihovih ideja i ponašanja odavno nije bilo sumnje u to; ali bili su nihilisti i aktivisti, ponekad jedno, ponekad drugo, zavisno od onoga što bi naletelo.
— Robert Muzil, Čovek bez osobina

U carstvu estetike (…) čak i nesavršenost i nedostatak dovršenosti imaju svoju vrednost.
— Robert Muzil, „Obraćanje na komemoraciji Rilkeu u Berlinu“ (1927)

Austrijski romanopisac Robert Muzil (1880–1942) zauzima neobičnu poziciju u panteonu velikih pisaca XX veka. Cenjen je među književnicima zbog nekoliko oporih modernističkih dela, posebno zbog svog prvog romana Die Verwirrungen des Zöglings Törless (Pometnje pitomca Terlesa). Ova brutalna, ali zavodljivo introspektivna priča o adolescentskoj okrutnosti i seksualnoj eksploataciji u nemačkom vojnom internatu objavljena je uz momentalne pohvale kritike 1906. godine, kada je Muzil imao samo dvadeset šest godina. (Kasnije, tridesetih i četrdesetih godina, Pometnje pitomca Terlesa su slavljene kao proročanska alegorija duhovnih deformacija nacističke ere.)

Muzilova drama Die Schwärmer (Entuzijasti, 1921) ispituje omiljenu modernu temu – kolaps tradicionalnih građanskih ideala; njen sažet jezik i intenzivna dramatizacija doneli su joj Klajstovu nagradu 1923. godine i, na kraju, stalno mesto na repertoarima nemačkih pozorišta. Drei Frauen (Tri žene, 1924), proslavljena zbirka od tri novele, bavi se odnosom između erotike (uglavnom nesrećne) i transcendencije – jednom od Muzilovih glavnih tema.

Tu su i Muzilovi eseji, od kojih su neki remek-dela ironijskog komentara kulture. “Über die Dummheit“ („O gluposti“), predavanje koje je Muzil održao u Beču 1937. godine, zaslužuje posebnu pažnju zbog svoje savremene relevantnosti. Posebno značajna je njegova oštra analiza „višeg, pretencioznog oblika gluposti“ – „prave bolesti kulture“, prema Muzilovom mišljenju, koja prožima čak i „najvišu intelektualnu sferu“ i ostavlja posledice širom društva. „Primeri su“, suvo primećuje, „prilično očigledni.“ I zaista jesu. Na kraju, neka od Muzilovih kratkih proznih dela, sabrana u Nachlass zu Lebzeiten (1936, Posthumna pisma živog autora), pariraju Kafkinim basnama po svojoj vrtoglavo duhovitoj i enigmatičnoj jezivosti.

Muzil je jednom rekao da želi da knjigu završi na sredini rečenice, sa zarezom.

Sva Muzilova dela (nemačko izdanje obuhvata čak devet tomova) imaju svoje pristalice i obožavaoce. Ali za većinu nas, Robert Muzil je pre svega autor knjige Der Mann ohne Eigenschaften (1930–43, Čovek bez osobina), knjige u kojoj se glavne teme njegovih ranijih dela sjedinjuju u romanesknu tapiseriju izvanrednog duha, složenosti i inteligencije.

Vredi naglasiti duhovitost. Čovek bez osobina, knjiga na kojoj najviše počivaju tvrdnje o Muzilovoj veličini, redovno se pominje uz Džojsovog Uliksa, Prustovu U potrazi za izgubljenim vremenom, Manov Čarobni breg i Brohove Mesečare kao trijumf visokog modernizma. Kao i drugi romani, Čovek bez osobina je knjiga ozbiljne težine i dubokog eruditskog znanja. Takođe je, delom, izuzetno smešna. Malo je čitalaca koji simpatišu Muzilovo pisanje koji će daleko odmaknuti a da se ne nasmeju naglas, bar tokom čitanja prvog toma. Šta god se drugo može reći o njoj, Čovek bez osobina se ističe kao jedno od velikih modernih satiričnih dela.

Radnja romana smeštena je u Beč 1913. godine i prikazuje svet na ivici ponora – moralnog, kulturnog i političkog, koji će biti zamenjem provalijom Prvog svetskog rata naredne godine. Ali, ispostavlja se da su, u Muzilovim rukama, lutanja na ivici katastrofe podjednako zabavna koliko i mučna; a Muzilov čovek bez osobina – talentovani, amoralni, pohotni matematičar iz dobre porodice po imenu Ulrih – jedan je od najzanimljivijih komičnih antijunaka u modernoj književnosti.

Gotovo da nije potrebno reći da je Čovek bez osobina neobična knjiga, ili skup knjiga. Kao i drugi veliki gore pomenuti romani, monumentalna je – u svojoj književnoj ambiciji, intelektualnoj sofisticiranosti i, nimalo nebitno, u svojoj dužini. Sigurno je da, kao što je Dr. Džonson rekao za Izgubljeni raj, „niko nije poželeo da je duža nego što jeste.“ Muzil je počeo da radi na Čoveku bez osobina 1924. godine. Prvi tom – oko hiljadu strana – objavio je 1930. godine, a prvi deo drugog toma 1933. godine (za koji je iste godine dobio Geteovu nagradu).

Pod pritiskom svog izdavača, koji mu je godinama unapred isplaćivao novac, Muzil je nevoljno počeo da priprema drugi deo drugog toma za objavljivanje krajem 1930-ih. U to vreme, Muzil i njegova supruga Marta, slikarka čiji su roditelji bili asimilovani Jevreji, živeli su siromašno u egzilu u Švajcarskoj, bežeći od nacista. Energičan (da ne kažemo fanatičan) prepravljač – zapravo književni perfekcionista – Muzil je vratio otiske iz štamparije i bio u procesu opsežnog prepravljanja kada je u aprilu 1942. godine, u šezdeset drugoj godini, iznenada pao zbog cerebralne hemoragije i umro. Očigledno je preminuo dok je izvodio svoje jutarnje vežbe (još jedna aktivnost kojoj je bio fanatično posvećen). Prema rečima njegove udovice, koja ga je pronašla ubrzo nakon toga, izraz na njegovom licu bio je izraz „podsmeha i blage zaprepašćenosti.“

Zaista nemamo predstavu kako je Muzil nameravao da završi Čoveka bez osobina. Verovatno bi poslednji deo nosio naslov „Nekakav kraj“, kao odraz uvodnog dela „Neka vrsta uvoda“[1]. Jednom je rekao da želi da knjigu završi na sredini rečenice, sa zarezom. Kako god bilo, osim dvadeset poglavlja u poluizmenjenim otiscima, postoji na desetine nacrta poglavlja, kao i obimne beleške, skice likova, alternativna poglavlja i raznovrsni zapisi povezani sa knjigom. Muzilova udovica je 1943. godine objavila drugi deo drugog toma. „Kompletno“ nemačko izdanje ovog nedovršenog romana objavljeno je 1951. godine.

Prvi prevod Čoveka bez osobina na engleski uradili su Etna Vilkins (Eithne Wilkins) i Ernst Kajzer (Ernst Kaiser), koji su takođe sarađivali na prevodima Terlesa i nekih Muzilovih priča. Objavljivana u tri toma od 1954. do 1960. godine, ova verzija uključuje ceo roman koji je Muzil objavio za života (ceo prvi tom i prvih trideset osam poglavlja drugog toma). Planirani četvrti tom trebalo je da sadrži poglavlja i beleške objavljene posthumno. Iako nepotpun, prevod Vilkins-Kajzer i dalje je solidan uvod u Čoveka bez osobina: prevod je tečan, a uvodni esej pruža izvrstan pregled Muzilove karijere.

Jedna jasna prednost novog, dvojnog prevoda Čoveka bez osobina[2] Sofi Vilkins (Sophie Wilkins) i Bartona Pajka (Burton Pike) je to što sadrži Muzilova poglavlja objavljena posthumno. Takođe sadrži nekoliko stotina stranica Muzilovih beležaka, skica i alternativnih verzija poglavlja. Dok će neki od ovih materijala zanimati čitaoce romana (za razliku od onih koji preferiraju da ga raščlanjuju), veći deo toga će privući pažnju samo ekspertima za Muzila. Takođe, mora se reći da je natrpavanje svih tih materijala u samo dva toma napumpalo drugi tom do gabarita telefonskog imenika: šteta, ne samo zato što knjigu čini teškom za držanje, već i zato što se čini nepravedno prema vanrednom i elegantnom dizajnu korica koje je izdao Knopf.

Muzil je imao veliko poštovanje prema činjenicama i prema procedurama koje je nauka osmislila za njihovo dobijanje. Njegovo obrazovanje bilo je pretežno tehničko, ne književno.

U pogovoru, Barton Pajk nam govori da je „prevodilačka namera bila da tekst na engleskom jeziku šokira čitaoca na isti način kao što šokira čitaoca na nemačkom.“ U svakom slučaju, on i njegov koautor prevoda stvorili su verziju romana koja je generalno malo doslovnija od prethodnog prevoda; da li je uvek jednako čitljiva ostaje pitanje. Možda poboljšanje predstavlja to što je „Haus und Wohnung des Mannes ohne Eigenschaften“ prevedeno kao „Kuća i dom čoveka bez osobina“ (Vilkins-Pajk) umesto „Obitavalište čoveka bez osobina“ (Vilkins-Kajzer); ili što je „ein leichter Geruch von verbranntem Pferdehaar“ prevedeno kao „dašak spržene konjske dlake“ (W–P) umesto „blagi dašak sumpora“ (W–K) — iako, s obzirom na prisustvo đavola u prethodnoj rečenici, svakako ima smisla upotrebiti  reč „sumpor“.

U svakom slučaju, druge odluke u novom prevodu su sumnjivije. Na primer, Vilkins-Kajzer su drugi deo prvog toma, „Seinesgleichen geschieht“, preveli kao „The Like of It Now Happens“. Ako ništa drugo, u tome postoji prednost jer prilično tačno oslikava nemački jezik. Alternativa Vilkins-Pajka — „Pseudoreality Prevails“ — možda zaista ispunjava Pajkovu ambiciju da „šokira čitaoca“. Problem je što bi to verovatno šokiralo i autora: pretpostavljamo da bi Muzil, da je hteo da napiše „Pseudoreality Prevails“, to i učinio.

Nije da je prevođenje Muzila lak zadatak. Zapravo, ništa u vezi s Muzilom nije lako. Pišući pre nekoliko godina o Pometnji pitomca Terlesa, kritičar Džon Sajmon primetio je da je sve čega se Muzil dotakao „bilo ili postalo teško. Jednostavnost nije bila za njega: u stilu, mislima ili životu.“ Za čitaoce engleskog prevoda Muzilovog magnum opusa, teškoće počinju već s naslovom knjige. Jer, iako Eigenschaften može da znači „osobine“, ova reč nosi sa sobom i asocijacije koje nijedna engleska reč ne može sasvim da obuhvati. „Osobine“, „svojstva“, „atributi“ — Eigenschaften može značiti bilo šta od toga. Ali ona sugeriše i nešto više. Eigen je nemačka reč za „vlastiti“, kao u „za vlastitu upotrebu“. Stoga eigen u Eigenschaften insinuira osećaj samopouzdanosti koji se ne može izraziti u engleskom. Govoriti o čoveku bez Eigenschaften ne znači toliko da se negira da on pokazuje bilo kakve određene osobine, koliko se sugeriše da one osobine koje on pokazuje zapravo nisu njegove. Biti bez Eigenschaften u ovom smislu znači biti bez karaktera — onog upisanog ostatka identiteta koji nas čini onim što jesmo — mada biti bez karaktera nikako ne znači biti anoniman. Kao što Ulrih priznaje sebi, „bio je, na kraju krajeva, lik, čak i bez karaktera.“

Za čitaoce koji su navikli da suprotstavljaju tvrdnje nauke tvrdnjama umetnosti, deo onoga što Muzila čini teškim je način na koji je on zakomplikovao romantični impuls da se umetnost brani kao neka vrsta bekstva ili iskupljenja od neprijatnih naučnih istina. O ovoj temi — ključnoj u Čoveku bez osobina — kasnije ću više reći. Ali za sada je dovoljno napomenuti da je Muzil po temperamentu i obrazovanju bio naučno nastrojen (ili možda po temperamentu zbog obrazovanja). Nije bez razloga što je Genauigkeit („preciznost“, „tačnost“, „egzaktnost“) bila jedna od njegovih omiljenih reči. I Muzil je bio genau u svemu: u oblačenju, govoru, ponašanju i intelektualnom stavu. Kao što je napisao u jednom eseju: „Ako želim da imam pogled na svet, onda moram da posmatram svet. To jest, moram da ustanovim činjenice.“

Muzil je imao veliko poštovanje prema činjenicama i prema procedurama koje je nauka osmislila za njihovo dobijanje. Njegovo obrazovanje bilo je pretežno tehničko, ne književno. Kao jedini sin inženjera koji je nosio plemićku titulu, Alfreda Edlera fon Muzila, Robert je u mladosti poslat u vojnu školu, prvo u Ajzenštat, a zatim u Vajskirhen, koja je bila inspiracija za sumornu ustanovu koju je Muzil prikazao u Pometnjama pitomca Terlesa. (Upitan kasnije da li je škola bila osnova za „W.“ iz ovog romana, Muzil se nasmejao i rekao da je škola koju je izmislio ništa u poređenju sa stvarnošću.)

Muzil, rođen 1880. godine u Klagenfurtu, u južnoj Austriji, u velikoj meri bio proizvod uzavrele atmosfere fin-de-siècle u Beču.

Godine 1897, kada je ozbiljno počeo da piše, Muzil je otišao da studira građevinsko inženjerstvo. Diplomirao je na Tehničkom univerzitetu u Brnu 1901. godine, a nakon služenja vojnog roka, proveo je godinu dana radeći u inženjerskim laboratorijama u Štutgartu. Zatim je otišao u Berlin, gde je studirao psihologiju, logiku i filozofiju (tmurni Moris Meterlink i, kasnije, Emerson i Niče bili su posebno važni uticaji). Doktorirao je kod Karla Stumpfa, a disertacija mu se bavila epistemologijom velikog austrijskog fizičara i filozofa Ernsta Maha (1838–1916), za koga je Vilijam Džejms jednom primetio da kao da je čitao i razmišljao o svemu. Iako je Muzil odlučio da ne nastavi akademsku karijeru, ostao je duboko zainteresovan za empirijsku nauku. Čak je bio i neka vrsta pronalazača. Na početku karijere, izumeo je hromatometar. Ovaj uređaj, čiju je pređašnju verziju izumeo Njutn, razlaže sve boje spektra u belinu — prikladan izum, kako je jedan komentator primetio, za autora knjige pod nazivom Čovek bez osobina.

Međutim, portret Roberta Muzila kao tehničara nije, naravno, cela priča. Ako je Muzil bio sin inženjera, bio je takođe i sin temperamentne, umetnički nastrojene majke, Hermine. Kao dečak, bio je socijalno povučen, često bolešljiv, ali i prkosan i – bar u školskom dvorištu – efektivno borben. Iako je kršten kao katolik, njegovi roditelji su bili vatreni sekularisti, i Robert je odrastao bez verske nastave. Ipak, Muzil je kasnije razvio intenzivno „autsajdersko“ interesovanje za religiju. Na jednom mestu opisuje Ulriha kao „religioznu osobu koja slučajno u tom trenutku nije verovala ni u šta“ – što nije loša definicija samog Muzila – a drugi tom Čoveka bez osobina ispunjen je citatima iz raznih klasika mistične literature.

Muzilov rani porodični život bio je predodređen za komplikacije. Očigledno uz saglasnost svog supruga, Hermina je održavala ono što je zapravo bilo ménage à trois sa izvesnim Henrikom Rajterom, koji je upoznao porodicu 1881. godine, nedugo nakon što se Robert rodio. Kako je odrastao, Muzil je sasvim prirodno počeo da gaji prezir prema Rajteru i da se gadi svog oca. Prema svojoj majci, čini se, osećao je mešavinu ravnodušnosti i prezira. S obzirom na njene značajne uspehe kao amaterske pijanistkinje, taj prezir se, bez sumnje, nastavio manifestovati kroz Muzilovu neobično neprijateljsku nastrojenost prema muzici kada je postao odrasla osoba; čini se da su mu ravnodušnost uzvraćala oba roditelja.

Erotska neregularnost u domaćinstvu Muzilovih kasnije je imala duboke odjeke u Robertovoj fikciji – kao i tragedija pre toga. Muzilova jedina sestra Elza umrla je u detinjstvu, pre nego što se on rodio. Iako je nikada nije upoznao, slika ove izgubljene sestre progonila ga je kao oličenje nedostižnog jedinstva i celovitosti: alter ego ili „druga polovina“ koju je Aristofan slavno opisao u svom govoru o prirodi ljubavi u Platonovoj Gozbi. Ona će se vratiti kao Agata, Ulrihova „zaboravljena sestra“, u drugom tomu Čoveka bez osobina.

Takođe je važno razumeti da je Muzil, rođen 1880. godine u Klagenfurtu, u južnoj Austriji, u velikoj meri bio proizvod uzavrele atmosfere fin-de-siècle u Beču. To je bila atmosfera u kojoj je, kako je istoričar Karl Šorske rekao, „uobičajena moralistička kultura evropske buržoazije bila (…) i prekrivena i podrivena amoralnom Gefühlskultur [kulturom osećanja].“ Kako je Šorske dalje primetio, ova revolucija u senzibilitetu predstavljala je krizu morala – Herman Broh ju je nazvao „vrednosnim vakuumom“ – koja je ubrzo izazvala krizu u liberalnom kulturnom i političkom životu uopšte. „Posledica su bili narcizam i hipertrofija emotivnog života“, nastavio je.

Pretnja političkih masovnih pokreta donela je novu intenzivnost ovom već prisutnom trendu, slabljenjem tradicionalnog liberalnog poverenja u sopstveno nasleđe racionalnosti, moralnog zakona i napretka. Umetnost je preobražena iz ukrasa u suštinu, iz izraza vrednosti u izvor vrednosti.

Naravno, te transformacije bile su katalizator katastrofe. Resursi civilizacije – oličeni u veri u racionalnost, moralni zakon i napredak, koje Šorske pominje – bili su šuplji iznutra; bez težine, ubrzo su izgubili sposobnost da se odupru varvarstvu osećanja – estetskih, seksualnih, socijalnih, političkih – koja su nadirala svuda gde se osećala duhovna praznina. Kao što su marksisti nekada govorili, „nije slučajno“ što su nacizam i drugi ekstremni pokreti potekli iz ove narkotične sredine. Muzil je to izrazio u terminima kreditnog sistema:

„U ljubavi kao i u poslu, u nauci kao i u skoku udalj, mora se verovati pre nego što se pobedi i poentira, pa kako može biti drugačije sa životom u celini? Koliko god bio dobro utemeljen jedan poredak, on uvek delimično počiva na dobrovoljnoj veri u njega, veri koja, u stvari, uvek označava mesto gde počinje novi rast, kao kod biljaka; kad god se ova neobjašnjiva i neosigurana vera potroši, ubrzo sledi kolaps; epohe i imperije se ne urušavaju drugačije od poslovnih poduhvata kada izgube svoj kredit.“

Muzil je oponašao formu eseja kako bi uživao u nekoj vrsti autoriteta tvrdnje, bez preuzimanja svih njenih odgovornosti.

Muzilov savremenik Hugo fon Hofmanstal govorio je u ovom kontekstu o das Gleitende: klizanju sveta u naletu estetizovane sentimentalnosti. Smestiti Muzila unutar slojeva fin-de-siècle Beča ne znači reći da je on preferirao svoju duhovnost „sa šlagom“, kako bi se reklo. U mnogim aspektima, on se energično pobunio protiv Gefühlskultur koju Šorske priziva; ali se, takođe, u nekim ključnim aspektima, i predao njoj. Čovek bez osobina sadrži zapis o obe ove aktivnosti.

U svakom slučaju, bilo je mnogo toga u Muzilovom poreklu i okruženju što je komplikovalo i obogatilo njegov „tehnički“ temperament. Ono što je želeo nije bila samo Genauigkeit, već pre Genauigkeit und Seele, „preciznost i duša“. Izuzetno empiričan Muzil se pomalja kao zagovornik duhovnih vrednosti suočen s dvostrukom pretnjom presahlog racionalizma i entuzijastičnog iracionalizma. Što će reći da je Muzil bio i pobornik „duše“, ali i oštar i izuzetno zabavan kritičar „Duše“ – velikim slovom i u navodima.

Zapravo, spoj njegove posvećenosti Genauigkeit-u s temeljnom odbojnošću prema onome što bismo mogli nazvati duhovnom sentimentalnošću podsticao je njegova najdublja zapažanja o modernom stanju. U ovome, kao i u drugim aspektima, Muzil je nastojao da oponaša mislioca koji je verovatno najdublje uticao na njegovo razumevanje kulturnih pitanja, Fridriha Ničea. Zapravo, Čovek bez osobina može se posmatrati kao pokušaj da se Ničeova anatomija nihilizma nastavi u formi romana. Njegova velika ambicija je da dijagnostifikuje i, na svoj način, leči „misterioznu“ pa čak i „neuhvatljivu“ bolest jednog doba koje rađa ljude bez osobina.

U svom eseju iz 1924. godine o Osvaldu Špengleru, Tomas Man je primetio da je „duhovni esej“ ili „intelektualni roman“ bio dominantni savremeni oblik proze. Njegovi najveći romani (Čarobni breg, Doktor Faust) svakako odgovaraju tom opisu, kao i mnogi drugi klasici modernizma. Brohovi Mesečari čak sadrže dugačak esej („Dezintegracija vrednosti“, vrlo muzilovska tema) raspodeljen na kratke odeljke. Ipak, Čovek bez osobina je verovatno najviše samosvesno esejistički roman od svih ovih.

Nije samo to što knjiga često deluje kao niz eseja, sa svojim kratkim, diskurzivnim poglavljima, brojnim citatima i aluzijama, i svojim ironičnim naslovima poglavlja: „4. Ako postoji osećaj za realnost, mora postojati i osećaj za mogućnost“; „12. Dama čiju je ljubav Ulrih osvojio nakon razgovora o sportu i misticizmu“; „13. Trkački konj genija kristalizuje prepoznavanje da je čovek bez osobina,“ itd. Muzil je oponašao formu eseja kako bi uživao u nekoj vrsti autoriteta tvrdnje, bez preuzimanja svih njenih odgovornosti.

Iako potencijalno neiskreno, ova procedura pruža romanopiscu način da istraži nejasan prostor između prostog indikativa, koji prevazilazi njegovo znanje, i otvoreno fikcionalnog, koje naizgled nije dovoljno urgentno. U tekstu iz 1914. godine o formi eseja, Muzil definiše ovaj žanr kao „najstriktniju formu koja se može postići u području gde se ne može precizno raditi.“ Esej, napisao je, „preuzima svoj oblik i metodu od nauke, a materiju iz umetnosti.“ U prvom tomu Čoveka bez osobina, narator primećuje da „čovek koji želi istinu postaje učenjak; čovek koji želi slobodu da izrazi svoju subjektivnost može postati pisac; ali šta treba da uradi čovek koji želi nešto između?“ Kratak odgovor je, bez sumnje, da piše Čoveka bez osobina.

U Muzilovom umu, forma eseja bila je duboko povezana sa glavnom temom Čoveka bez osobina, estetskim pogledom na svet koji proizilazi iz prenaglašenog osećaja mogućnosti. Više od većine romana, Čovek bez osobina je napisan sub specie possibilitatis, pod vidom mogućnosti; njegov dominantni ton je kondicionalni; Ulrih, čovek bez osobina, neko je u kome je osećaj mogućnosti previše razvijen — ili, što je isto to, neko u kome je osećaj za realnost u zastoju. Čovek sa običnim osećajem za realnost, objašnjava Muzil, gricka „udicu“ života ne primećujući najlon; ali „čovek sa onim osećajem za realnost koji se takođe može nazvati osećajem za mogućnost vuče najlon kroz vodu i nema pojma da li na njemu ima mamca. Njegova izuzetna ravnodušnost prema životu koji grize mamac jednaka je riziku koji preuzima čineći potpuno ekscentrične stvari.“

Tekst: Roger Kimball
Izvor: newcriterion.com
Prevod: Danilo Lučić

Ovde možete pročitati drugi deo.

Pročitajte i tekst “Evropa kao utopija u viziji Štefana Cvajga”, kao i esej o političkim i seksualnim pogledima Tomasa Mana.

[1] Prema prevodu Čoveka bez osobina Branimira Živojinovića, izdavač Laguna, Beograd, 2017. (Prim. prev.)
[2] The Man Without Qualities, by Robert Musil, translated by Sophie Wilkins and Burton Pike; Knopf.